„Срби, мој народ, Христови су а не папини.“ - Свети Сава
Удружење се бави информативном, истраживачком, културном, издавачком и хуманитарном дјелатношћу. Има велики број чланова, који нећемо јавно саопштавати, јер смо били и остали ванстраначка организација, која је непоткупљив свједок борбе ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ.
Adresa: Romanijska bb, 71420 Pale, Web adresa www.svsava.blog.rs, e-mail: svetisavapale@gmail.com i svsava@teol.net Telefoni: +387 57 226-538, +387 65 934-221 i +387 65 543-983
Жиро рачуни: Развојна банка, а.д. Експозитура Пале 5620120000282468 (у домаћој валути) и 508-11784577 (девизни)
ДНЕВНИК РАТНОГ ХИРУРГА (ДР МИОДРАГ ЛАЗИЋ)
svetisava | 03 Jun, 2013 09:52
Дневник ратног хирурга
Др. Миодраг Лазић
Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга, Книн 1991 - Српско Сарајево 1995. Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица" у Блажују за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.
Биљешка о писцу
Др Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31.5.1955. године, где је и завршио основну школу. Отац, официр, бива премештен у Ниш. У том граду Лазић завршава гимназију, а затим и студије медицине. Као студент, активно се бави спортом (одбојком и фудбалом). Специјализацију из хирургије завршава на ВМА у Београду, у својој тридесетој години, и постаје један од најмлађих хирурга. Потом, годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику Клиничког центра, где и данас ради. На позив народа Српске Крајине, у јулу 1991, одлази, као хирург добровољац, и годину дана ради у ратним болницама у Двору на Уни, у Глини и Костајници. Са борцима учествује у продору коридора. У јулу 1992. године враћа се у Ниш, породици, деци - сину Пеђи који има шест година и кћерки Нини од четири. У бившој БиХ букти рат. Као добровољац, у септембру 1992. године одлази на Пале, у болницу Коран. После месец дана, као шеф хируршке екипе, одлази на Илиџу и ради у ратној болници "Жица" у Блажују. Дошао на месец дана - остао четрдесет месеци. Као једини хирург за трбух и грудни кош ради скоро две године на простору најширег ратишта Републике Српске (пет општина са више од 100.000 становника). Са неколико хирурга, лекара опште праксе и средњег медицинског особља, пример је херојства "људи у белом" (о чему најбоље сведочи сам Дневник ратног хирурга). Поред исцрпљујућег рада и писања Дневника, стиже да напише и 16 стручних радова и учествује на три велика међународна конгреса, на којима његови радови изазивају велику пажњу стручњака. Године 1994. добија звање примаријуса. За његов рад у Републици Српској, његова светост патријарх Павле га одликује Орденом светог Саве. Носилац је и низа других признања. Фебруара 1996. године одлази из Српског Сарајева, кући, у Ниш. Како сам каже: "Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије..." Сину др Лазића, Пеђи, сада је десет година, а кћерки Нини осам. Др Миодраг Лазић сада ради на Хируршкој клиници у Нишу. Начелник је Торакалне хирургије са трауматологијом.
О безумљу грађанско-верског рата у бившој БиХ већ се писало и писаће се још дуго.Проговориће многи, освјетљавајући, из различитих углова, велику несрећу народа са ових простора. Али, од овог сведочења хирурга М. Лазића тешко да ће бити непосреднијег и потреснијег казивања о злу које се овдје десило. Дневник М. Лазића - дневник је ужаса, али, истовремено, он је и споменик Човјеку. Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица" у Блажују за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе. У том свјетлу, задивљујућа је и бескрајна љубав хирурга М. Лазића за српски народ који је у овом времену свеколиког бешчашћа Запада доведен на руб пропасти.
У основи те љубави је и Лазићева свијест о беспримјерном чојству и јунаштву народа коме и сам припада. Дневник ратног хирурга М. Лазића је писан великим срцем човјека - борца живота. Писан је, најчешће, непосредно послије догађаја о којима говори, у условима који су тешко замисливи. Отуда, у Дневнику се налази понека неизбрушена мисао, понављане и неизбалансиране ријечи, понекад појаке ријечи ношене експлозивном емоцијом. Све је остало како је првобитно записано, без накнадних интервенција - што ово казивање чини још упечатљивијим. Због свега тога, несумњиво је да ће Лазићев Дневник бити веома читана књига, а одмицањем од догађаја о којима говори, све траженији документ о једном трагичном времену, времену зла, времену бешчашћа, а и времену неуништивог човјека. На крају, али изнад свега: Дневник ратног хирурга др Миодрага Лазића јесте снажан протест против безумља рата уопште.
Четири ратне зиме. Ратни дневник писан у часовима када су се ствари дешавале. Болница. Рат. Људи. Догађаји. Доживљаји. Личности. Све је описано. Дневник прати мој пут од Книна, преко Баније, Кордуна, коридора, до сарајевског ратишта. Надам се да ће ово једног дана бити роман који ће причати о епопеји и страдању српског народа. Када бих писао роман, почео бих овако: Лето 1991. године. Врели август, град Ниш. Рат се распламсава на територијама српских крајина. Книн, бастион српског отпора, пред најездом усташких хорди, пијемонт Републике Српске Крајине. Ниш и Книн, два града на супротним крајевима бивше Југославије, везују моју судбину већ пуне четири године. Одговарајући на позив - вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе.
Тог 4. августа почиње мојих хиљаду и двесто ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а кћерка Нина три. Данас су четири године старији. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Они знају да је њихов тата потребан другој деци и њиховим мамама и татама када су рањени или болесни. Кроз моје руке прошло је десетине хиљада рањених, обогаљених, мртвих. Мислио сам да нећу издржати ни физички ни психички. Ипак сам издржао. Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило моје кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патње, врисак јада и бола. Онда урлик победе и речи: "Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу"! На мојим рукама су умирали српски борци, деца, старци и старице. Сада, сећања навиру јака као истина.
Септембар 1991, масакр усташа над српским живљем. Село Кињачка, између Сиска и Суње.
Крвава дечија тела, масакрирани старци. Девојчица, једанаест година, погођена метком у главу. И таква је лепа. Домаћи човек, ловочувар, по имену Џемо, водич усташког крвавог пира, позвао је дете по имену. Гад, коме се њен отац замерио, осветио се преко недужног детета. Девојчица изашла на прозор, и метак је погодио свој циљ. Стари Арбутина, две куће даље, изашао на двориште да види шта се дешава. Једва преживео тешке немачке ране из 1942. године, доживео још теже након скоро педесет година. И десетине масакрираних тела около. Прва слика сурове истине, а затим коридор - "пут живота".
Јуни 1992. Рањени српски борац, младић, име му никад нисам сазнао, негде код Модриче: "Докторе, Србијанац, где је Београд?" "Тамо, јуначе", показах руком у правцу Београда. "Окрени ме тамо, хоћу да умрем гледајући према Београду, тамо је сунце". Умро је после неколико тренутака... незнани јунак. Сећам се мртвих српских младића који су тог месеца пробијали "пут живота", спајали Крајину са Србијом. Умирали су поносни као Обилићи. Отварали су својим животима "пут живота" за своје у Крајини, затворене усташко-муслиманским обручем смрти. Смрт беба у бањалучком породилишту, глад деце у Крајини, нису им допуштали други избор. Борили су се као вукови, гинули као хероји. Сведок сам њиховог уласка у легенду.
Сећам се младе жене, мајке петогодишњег дечака. Звала се Радојка Булат-Сврзикапа, двадесет пет година, песникиња и борац. Никад се није раздвајала од свеске са песмама, а у десној руци руски добошар. На бранику Српства, на Купи, негде између Глине и Петриње. Пала је као борац, пресечена усташким рафалом преко груди. Био сам на сахрани, негде високо на врху Кордунашке планине, под небом. Нас неколико - отац јој, мајка и син, дечачић ћутљив и озбиљан. Киша је лила као да Бог плаче за душом. Плакали смо сви, изузев сина. Можда је и он. Не знам зашто мислим да није, јер киша је лила низ дечије образе. Небо је плакало и за нас. Сахрана српских бораца погинулих изнад Двора на Сувој међи. Гроб, опет, неприступачан, на врху планине. Више људи, и опет силна киша и грмљавина.
Киша је лила, раке су биле испуњене водом до врха. Лелек и плач мајки, сестара, деце. Најстравичнији хор у мом животу. Питао сам се зашто су српска гробља на тако неприступачним местима. Прост одговор - да их не руши и не погани непријатељ. Србину је гроб светиња, а увек је био и остао окружен непријатељима који су, поред масакрирања, скрнавили и њихове гробове. Тужна је судбина и историја мог народа - осим борбе за голи живот, мора мислити и како да заштити мртве. Српско Сарајево: јуначки Илијаш, Илиџа, Вогошћа, Рајловац, Хаџићи, легендарни Неђарићи и друга места. Стотину хиљада људи, жена и деце. Борба на живот и смрт. Гранате, понекад и преко триста дневно, снајпер, пешадијске борбе прса у прса. Свакодневно. Болница мала, разрушеног пода. Нога пропада кроз дрвени патос прекривен итисоном. Под пропао од крви, литара течности живота. Душе српских бораца уграђене су у подове и зидове болнице подно Игмана, црног зида изнад нас. Децо рањена, срце је умирало за вама, децо, мала слатка створења, која одосте од гелера граната и снајпера, душа је отишла за вама! Српски борци, за сваког од вас дао бих живот да ви живите!
Радио сам као луд, као натчовек. Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Од Српства кроз векове пунио сам се силином и моћи. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу. Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе. "Докторе, људино, Бог па ти! "А опет, кад ми оде драг борац, дете, човек, вриснем: "Има ли те, Боже?! Постојиш ли?! Зашто ми оде борац из Неђарића баш на Божић у два ујутро?! Боже, ти се роди, зашто узе њега?! Има ли те?! Сећам се Светог Николе 1992. године - три тешка рањеника, три дечака, сва три умиру. Не можемо да им помогнемо. Зашто Свети Никола?! Моја славо! Зашто баш ти?! А онда Свети Јован '93, Свети Никола '93. и Божић '94. Победе над смрћу, радост. Отписани преживеше. Сви вичу... чудо, чудо се десило! "Ти си, докторе, Бог!" Не, не, има Бога. Дошао је, сишао на земљу, међу Србе, са свим својим апостолима. Смиловао се нашој патњи, молитвама, нашим жртвама и праведној борби. Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом.
Дневник сам почео да пишем 12. априла 1992. године. На прво ратиште, на простор Републике Српске Крајине, стигао сам 4. августа 1991. Преживео много тешких тренутака, туге, радости, умора, бола, свега онога што прати једног хирурга који ради под шаторима, по разним објектима, школама. Радило се дан и ноћ, у лошим условима, с лошим материјалом, без асистената, без стручног особља, са много рањених. Први пут сам се сретао са тако тешким повредама. Много сам радио, и, вероватно, у тим првим месецима тешког посла напунио се енергијом, снагом и жељом да оно што се дешава око мене и запишем. Од августа '91. до априла '92. водио сам ратну болницу у Двору на Уни, у коју су се сливали рањеници са целог подручја Баније и Кордуна. У то време водиле су се жестоке борбе за Глину, Петрињу, Костајницу... Та мала ратна болница била је тада једини спас за српске борце и српски народ Баније и Кордуна.
12. април 1992. године
После десетак дана боравка код своје породице у Нишу, полетео сам из Београда малим млазним авионом са дванаест путника пут Бихаћа. У авиону су били и председник Скупштине Републике Српске Крајине Миле Паспаљ и председник Општине Кореница Божанић. Летели смо на висини изнад четири хиљаде метара због могућег гађања са земље. Дуго смо летели дуж Саве. Након педесет минута, слетели смо на Војни аеродром у Бихаћу. Аеродром изузетно очуван. Видим ракетне и радарске системе. С леве стране, у правцу слетања, видим огромни планински масив. Док слећемо, у његовом подножју запажам три огромна отвора. То су отвори за подземне писте и хангари за најмодерније суперсоничне авионе. Негде високо изнад њих, такође у планинским стенама, отвори за навигацију уместо класичних контролних торњева. Савршен аеродром, један од најчувенијих и најбољих на свету. Иначе, аеродром се пружа у дужини од више десетина километара, једним делом је у Босни, а другим у Хрватској.
Април-мај 1992. године
- Глина Радим као једини општи хирург у гллинској болници, јединој болници у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ - операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око двеста хиљада становника. Прва линија фронта са усташким снагама, река Купа удаљена само три километра од болнице. За та два месеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до 1 час. Тешке експлозије одјекују око болнице. Рањеници су у својим креветима. Болесничке собе се, иначе, налазе на другој страни зграде, супротно од правца одакле долазе гранате, тако да су рањеници релативно безбедни. На првом спрату (а болница има два спрата), налази се Породиљско одељење. Труднице по ходницима - ослушкују. Страх... Паника. Е Ипак, имамо среће. Ниједна граната није директно погодила у зграду болнице. Једна је пала у двориште, али нико није страдао. Иначе, од 20. маја телефонске и копнене везе са Србијом су у потпуном прекиду. Велике борбе у Приједору и његовој околини. Тридесет седам погинулих српских бораца у првом дану. Више стотина муслиманских екстремиста убијено.
1. јуни 1992. године
Борбе у Босанском Новом. Гори све. Пет стотина заробљених муслиманских екстремиста, седам погинуло. Ваздушна блокада Крајине траје већ другу недељу. Задњи хеликоптер полетео је према Бањалуци пре четрнаест дана. Потпуно смо одсечени од света. С једне стране Хрватска, с друге стране блокада. 6. јуни 1992. године Лекови не полазе из Београда. Немамо струје, воде, телефонских веза, цигарета и шибица, квасца, бензина и нафте. Агрегати стали, храна се покварила. • Иначе, 13. маја доживео сам, заједно с народом Српске Крајине, најтужнији дан у животу, гледајући како Југословенска народна армија напушта део Отаџбине и део свога народа, и одлази за Србију. Шестога јуна имао сам срећу да лично доживим и видим тренутак настанка српске војске и њен полазак у битку, у пробој "пута живота", у битку за коридор до Србије. Нека им је слава. Иду да обезбеде живот свом народу. Од Глине ка Двору, и даље према Бањалуци, креће се у раним јутарњим часовима колона српске војске. На њеном челу поносно се вијори српска тробојка са четири оцила на штиту. Многе борце знам. Добри пријатељи. Многе, вероватно, више нећу видети.
За ова два месеца погинуло је петнаест бораца на глинском фронту. И једна девојка, припадник Женског батаљона, песникиња и мајка, двадесет шест година. Чувам њене две песме. Присећам се тренутка од пре месец дана и сусрета са њом на првој линији, негде између Глине и Петриње. Са својим пријатељем и колегом, нишким офталмологом, такође српским добровољцем, доктором Јовицом Мршићем, налазио сам се тог дана на положају наших бораца. Наишли смо на Женски батаљон и упознали Радојку Булат-Сврзикапа. Девојка нежног лика и дечачке главе, мајка петогодишњег сина, песникиња и борац. Са својом свеском и руским добошаром она - на бранику Српства. Једини брат на другој страни, усташкој. Можда управо на нишану једно другом. Два родитеља, две нације, две стране. Како је ово прљав рат! "Ето нама сада овог светог рата, кад пуца сестра на јединог брата!" - последњи стих једне њене песме. Сада је мртва, разнесена рафалом преко груди. Био сам на сахрани. Борим се за живот друге девојке, из истог батаљона. Милка, двадесет једна година. Погођена у трбух, црева на дванаест места оштећена. Оперисао сам је три сата. Сада је добро, извући ће се. Срећан сам.
Радим дан и ноћ, мало спавам. Чудно, али не осећам умор. Данас сам нашао две кутије цигарета - хрватске ЛобенгстонЋ, добијене од припадника Нигеријског батаљона. Носим их својим пријатељима из Двора. На положају њих триста, а две пакле цигара - богатство. Већ десет дана немамо везе са Бањалуком. Све болесне и рањене сам збрињавам. Немам анестезиолога. Један анестетичар води анестезију. Блокада је потпуна. Ипак, све очи су упрте ка мајци Србији. Верују, за дивно чудо! 8. јуни 1992. године Упад муслиманских екстремиста из Цазинске крајине на дворску општину. Убили су седам наших бораца, лукаво и безобзирно.
10. јуни 1992. године
Сахрана. Небо лије кишу да спере крв. Јаук жена и деце. Почасна паљба банијских бораца, негде високо на планини изнад Двора, под небом.
11. јуни 1992. године
Јутро, седам часова. Враћам се из Двора у Глину. Срећем Српску војску Крајине која хита у битку за коридор. Оклопни транспортери, тенкови, камиони, величанствена колона. Поздрављам их блендовањем и са три прста. Одговарају ми. Поносни и одлучни. Одлазе... Одлазе пут Дервенте и Модриче. Хиљаде њих, да отворе пут свом народу ка Србији. Срећно, јунаци! Очи целе Крајине и срца свих нас су са вама! У болници ме чека рањеник. Прострел кроз доњу вилицу "дум-дум" метком. Муслимански екстремисти из Цазинске крајине поново насрћу на Банију.
12. јуни 1992. године
Убијено је још пет припадника српске војске Двора. Враћамо им. Жестоко, и по њих болно.Четири рањена борца Српске војске Крајине. Рањени негде испред Сиска. Специјалисти за демонтирање минских поља. Тренутак непажње искусних минера. Тешке ране.
17. јуни 1992. године
Шта рећи? Четири недеље без струје и воде, без било какве везе са Србијом. Ни копном, ни ваздухом, ни телефоном. Једна цигара на десет рањеника, а и небо се сручило на ову напаћену земљу. Невиђено невреме већ два дана. Стижу рањеници чак из Дервенте у глинску болницу. Тамо је тешка борба. Има доста погинулих и рањених. Очи Крајине, очи милион Срба, уперене су у тај фронт. Српска телевизија не јавља ништа. Био сам у Петрињи, живот се у њу враћа. Видим децу на улици, играју се. А голим оком видим Сисак, усташко упориште! Видим зграде, водоторањ.
18. јуни1992.године
Доносе четири рањеника. Припадници извиђачко- диверзантске групе, прави момци. Један наш борац ухваћен и заклан, остављен. Момци га наши подигоше, али тело је било минирано. Оног тренутка када су дигли тело, дошло је до страховите експлозије. На срећу - сви живи, али ране тешке. Пуно посла.
19. јуни 1992. године
Још један тежак болесник. Тешка бубрежна инсуфицијенција. Млад човек. Задње литре нафте из болничког агрегата узимамо за санитет - да стигне до Бањалуке. А шта га тамо чека? Чујемо да дијализа не ради. Проблеми су и са исхраном рањених и болесних. И хлеб је проблем, немамо квасца, а и брашно је на измаку.
20. јуни 1992. године
Већ другу ноћ оперишем уз три петролејске лампе и танке жуте свеће добијене од цркве. Вечерас сам почео операцију у седам сати и надао сам се да ћу завршити до пола девет, док не падне мрак. Користим светло које улази кроз прозор. Журим. Ипак, не иде. Мрак пада. Операцију завршавам уз петролејску лампу, а и оне су лоше, јер уместо петролеја користимо нафту која брзо гори и дими. Ипак, пронашли смо рецепт, литар нафте - три кашике соли. Не дими и спорије гори. Операциона сала је у мраку. Цела болницаје у мраку. Град у мраку. Већ девет ноћи непрекидно ни минута струје. Физички умор не осећам, али сам психички исцрпљен, у срцу Српства, а тако далеко од Отаџбине - мајке Србије. Српска војска гради величанствену победу, продор према Србији. Сазнајемо да је остало још десет километара до пробоја "пута живота" - коридора. Београдска телевизија ни речи. У величанственој бици српске војске, равне Церу, Колубари и Кајмакчалану, српска војска гради пут своме народу ка Отаџбини, ка Београду, ка Србији. Двадесет и два часа. Поред болнице песма, девојачка и дечачка. "Саша"- назив песме. Матуранти, неуништиви. Живот, ипак, тече даље. Младићи и девојке славе зрелост, а за шест дана биће тачно година како су под оружјем и у борби. Дивна српска омладина. А тамо, у Београду, њихови вршњаци штрајкују. Не интересују ме њихови мотиви ни разлози. Само једно знам: ни један мотив нити разлог за тај штрајк у Београду не може бити вреднији од очајничке борбе овог народа за голи живот. Тужно! Залихе свега у Крајини су на измаку. Битка за коридор, за "пут живота", највећа битка у историји српског народа, улази у пресудну фазу. Имамо доста погинулих и рањених. Страховито тешко сви овде доживљавамо студентске протесте. На десетине српских младића гине свакодневно, да би осигурало голи живот за милион Срба у српским крајинама. А у Београду, граду у који су њихове очи увек упрте, лепо обучени младићи и девојке пуше скупе цигарете и организују концерте, протестујући против српске власти. А не схватају да тако одмажу свом народу у српским крајинама!
27. јуни 1992. године
Све је исто. Рањених има свакодневно. По мрклом мраку обилазим болесничке собе са петролејком у руци. Нерасположен сам. Држи нас још битка за српски коридор. Београд ништа не јавља. Данас је Бањалучка телевизија јавила о првом сусрету Крајишника са борцима Семберије. Да ли је то, напокон, пут до Србије пробијен?
28. јуни 1992. године
- Видовдан Невероватан дан! Српска војска Крајине пробила је пут за Србију. На најужем делу пет километара ширине. Велико славље српских бораца. Пуцање у ваздух, весеље, сузе, радост. Српска војска Крајине поклонила је свом народу највећу битку у историји. Поклонила "пут живота". Зарекли се да ће то урадити до Видовдана - и урадили су. Осветили су Косово и Јасеновац. Поклонили српском народу још један Видовдан, после косовског. Хвала стотинама погинулих српских бораца! Београдски Видовдан нећу ни да спомињем. Јер, док се овде слави велика српска победа против усташких кољача, Муратових потомака и српских изрода, вође демонстрација се извињавају за српске мине и изједначавају жртве невиних и палих за слободу са жртвама злотвора. Борбе су и даље жестоке. Наше снаге иду незадрживо ка Сави. Непријатељ бежи главом без обзира
1. јули 1992. године
Ноћас сам у 22 сата оперисао уз две батеријске лампе и петролејку. Борац, двадесет две године. Нагазна мина. Рањен на простору Цазинске крајине. Једна нога истргнута испод колена, друга сва искидана и пуна блата, али ће, највероватније, бити спашена. Усне искидане, лице исечено, језик исечен.
Са момцима извиђачко-диверзантске групе одлазим за Добој. Велики град у српским рукама. У болници - четири стотине наших рањених бораца. Ради шест хирурга. Град је пуст. Радње не раде. На улицама много војске. Право ратно стање. Знамо да се непријатељ спрема да нападне овај град, али спремно га чекамо. Модрича. Са петорицом пријатеља цео дан тражим нашу базу. Пред мрак, налазимо их на четири стотине метара од усташког упоришта, званог Добар-кула. Радујемо се сусрету, али у тишини јер непријатељ је близу. Доле испод нас је Босна, а преко пута, уз њену другу обалује коридор - "пут живота". Тује и сам улаз у Модричу. Гледам двогледом: застао конвој наших камиона и цистерни који је пошао према Београду. Не схватам зашто стоје. То што видим ја виде и усташе са исте даљине, само више улево од мене. У једном тренутку покушавају да гађају конвој, али наши из Модриче жестоко одговарају и ућуткују их. Око 21 сат конвој одлази. Тишина. Знам даје сутра ујутру, у шест сати, напад крајишких јединица на Добар-кулу, која још увек контролише коридор. Јутро. Целу ноћ пада киша.
Тихи полазак. Одлазе ми најбољи пријатељи, њих седамнаест. Ја се, са тројицом, спуштамна обалуБосне ипреко импровизованог понтонског моста. Наша артиљерија из Модриче почиње напад на Добар-кулу. Они одговарају. Мине падају око нас. Пројурила је и маљутка негде у близини. А онда креће наша пешадија, прекаљени борци Крајине. Победа! Вије се српска застава на Кули. Рафали радости. Сада је пут, напокон, безбедан. Моји пријатељи одлазе даље за Оџак, Брод, на Саву. Освојили смо "пут живота". Много нас је погинуло. У само једном дану величанственог Видовдана, а тужног сата, погинуло је седам храбрих Костајничана и двадесет троје рањено. Српски борци за коридор биће слављени као нови косовски јунаци. Конвоји пуни хране и друге робе полазе полако из Србије и крећу ка Крајини. Народ их дочекује сузама, цвећем, раширених руку. У овој величанственој бици за коридор, за "пут живота", учествовало је више од деведесет хиљада српских бораца. Никада у својој историји, ни у једној бици, није било више српских бораца. Али значај овог коридора за крајине, за Бањалуку, јесте - живот! Без њега, живота нема.
12. јули 1992. године
Повратак кући у Ниш. Контрола српских војника на сваких десетак километара. Пролазим преко Вучјака. Одатле је чувени одред "Вукова са Вучјака". Лудо храбри момци легендарног команданта Вељка Миланковића. На десетак километара испред Добоја улазим у колону наших тенкова. Одлазе у Добој. После неколико дана сазнао сам разлог њиховог одласка. Муслиманске снаге су покушале да нападну овај град, али су сачекане и уништене. Нема више издаје. Све је добро организовано. Ово је српска војска. Модрича је пуст град, доста разрушен. Сазнајем да су наше снаге данас ушле у Оџак. Срели смо конвој камиона који иде пут Крајине. Враћају живот српском народу. За њима конвој од двадесетак аутобуса "Ласте" из Београда. Враћају жене и децу из Србије после два месеца потпуне блокаде. Следеће место - Брчко. Пуст град. Није много порушен. Људи нема. Од Брчког пут води двадесетак километара дуж саме обале Саве. С друге стране обале је "лијепа њихова", само којих педесет метара. Бијељина. Слободан и жив град. Продавнице поред пута са воћем и соковима. Важе сви динари, и стари и нови југословенски, и нови Српске Републике. Кузмин, територија Републике Србије - гранични прелаз. Контрола докумената кратко траје. Нема никаквих рампи. После три месеца, опет на тлу Србије. Радујем се, јер се враћам у Србију, тугујем, јер напуштам српске крајине. Београд. Кафане пуне, пића хладна. Деца лижу сладолед. Излози пуни. Видим новине на киосцима. Људи пуше праве цигарете. Као да сам пао са неба. Два месеца боравка у Нишу, након повратка из Крајине, прошла су као руком однесена. Крајем августа и почетком септембра 1992. године добио сам позив Министарства здравља Републике Српске - молбу да на месец дана дођем у Бањалуку, а одатле у Мркоњић-Град, где се формира болница, да им помогнем неко време. Касније сам схватио, то је била битка за Јајце и за тај део Републике Српске. Одговорио сам да ћу доћи и, негде око 15. септембра, кренуо у Београд. Тамо су ме људи из Министарства здравља обавестили да су формирали хируршку екипу за Мркоњић-Град, али да им је хитно потребан хирург за Сарајево, за Пале. Замолише ме да кренем тамо и краће време помогнем српском народу и српским борцима. Прихватио сам. Кренуо сам за Пале на месец дана, а видећете, остао сам пуне три године.
20. септембар 1992. године
Болница "Коран" Пале - ратна болница. Стигао сам хеликоптером из Београда. Пале - центар, Телевизија, Радио, Влада, Председништво. Сигурност. Болница ,добро опремљена. Оперишем. Одлазим на Илиџу, на другу страну Сарајева. Слепо црево. Са свих страна су "они", само један пут слободан - северним ободом Сарајева. Њиве, потоци, путељци, четири сата путовања. Овим језивим путем, названим "српска магистрала" (хумор својствен нашем човеку и у најтежим ситуацијама) путују рањеници са "најжешћег" дела сарајевског фронта до првог хирурга и спаса. Четири до пет сати ужаса. Путују камионом, санитетским, који прима пет до шест рањеника. Ко се једном возио том "стодесетком", зна какоје тешко и најздравијем, на асфалту, а камоли рањенику по рупама, њивама и клизиштима. А кад падне снег, пролаза нема. Од пет рањених, два умиру, три преживе. Преживели су у тешком шоку, на граници живота. Рањеници долазе из пет сарајевских општина: Илиџе, Неђарића, Хаџића, Вогошће, Рајловца и Илијаша. Други пут за живот нису имали. На Илиџи имају болницу, али немају општег хирурга. Са инструментарком и једним колегом одлазим на Илиџу, у неизвесност, и, сигурно, најопаснији део босанског ратишта. Болница поред Илиџе, један километар од Врела Босне, на самој падини Игмана, ратна болница "Жица". Леп објекат, али на чистини, осамсто-деветсто метара ваздушне линије од њихових положаја. С једне стране Игман, с друге - Отес. Игман, свуда око и иза нас. Одатле се муслимани спремају на пробој према Сарајеву. Ми смо им, буквално, на путу.
26. новембар 1992. године
Јуче сам био на Илиџи и грешком пошао према Бутмиру, који "они" држе. Мало је фалило да одем на непријатељску територију. Иначе, овде оперишем готово све, изузев главе. Једини "радим" трбух и грудни кош. До сада, око тридесет тешких операција и више од сто рањених. Водим и постоперативну интензивну негу. Пре два дана овде је била докторка Браун из Међународног комесаријата за помоћ, и када је видела Интензивну негу, број рањеника, тешко оперисане, питала ме је да ли је могуће да сам све то сам оперисао. Када сам одговорио позитивно, рекла је да мора да сам или фантастичан хирург, или луд човек. Пре пола сата гађани смо тешким гранатама. Седам их је пало у круг од сто метара око нас. Није пријатно. Иначе, имамо доста рањених и погинулих. Болница и ја, као једини хирург за грудни кош и трбух, покривамо огроман простор, који је, уједно, и најжешћа линија сукоба на сарајевско- романијском ратишту, која чини осамдесет одсто целокупног ратишта. Много радим. Физички сам способан, психички се држим. За сада имамо материјала за рад. Како ће бити даље - не знам. Комплетну болницу, лекове, опрему, инструменте, храну, добијамо од Француза. Веровали или не, али је истина. Из Србије, из Југословенског црвеног крста помоћ уопште не стиже. Да није припадника Француског батаљона, француских "Лекара без граница" и њихових новинара, болнице не би било.
27. новембар 1992. године
Поновно гранатирање Илиџе. Двадесет пет рањених, четири тешко. Оперишем младића од двадесет година - руптура десног бубрега, танка црева на више места искидана, повреда кичме, крвари. Елез Желивоје, 1969. године рођен, са Илиџе. Мислим да ће преживети. Радим од подне до један сат ујутру.
28. новембар 1992. године
Данас до 12 сати пет рањених. Оперишем младића са повредом трбуха. Трећи брат Симића. Пре два месеца два брата Симића такође оперисана. Овај јетра и желудац. Биће све у реду. После тога, у мом животу најтежа операција. Пет сати очаја. Јеврић Драган, 1958. годиште, Илијаш. Искидани главни крвни судови ноге. Немам вештачку протезу за премоштавање артерије и вене. Да ли само због тога сећи у куку ногу младом човеку?! У задњем моменту проналазимо једну протезу, али је она много већег промера него што треба. Успевам да преспојим крвне судове. Ујутро, нога топла и пулс опипљив.
Помoзимо нашем Србском Посвећенику, Књижевнику и Песнику, Драгану Симовићу! Егзистенција му је угрожена!
15.04.2013. ФБР
Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера,
Обраћамо вам се са апелом за помоћ Драгану Симовићу, неуморном
ствараоцу и посвећенику писане речи, који се нашао у тешкој материјалној
ситуацији.
Као сарадници и пријатељи нашег Песника, књижевника и поштованог
Аутор СРБског ФБРепортера (који је такође и главни уредник ФБР Монитора и
ФБР Журнала), осећамо обавезу и дужност да покушамо на сваки начин да
му помогнемо.
Његову тренутну ситуацију ће вам најбоље описати део писма које нам је упутио јуче, 14.04.2013:
*****
Драги пријатељи
Велик смо задатак обавили; својски смо се и посвећенички борили, борили се за Истину и Светлост!
И свако од нас Посвећених на свој начин, спрам дарова својих!
Опростите ми, ако сам некада, у тренуцима песничког надахнућа, тражио од вас и више него што сам смео да тражим!
Доста сте ви учинили за мене!
На својему сам Путу сретао многе и различне људе, али су ретки пријатељи попут вас!
Наше дружење и наше пријатељство остаће записано и у Горњим Духовним Световима.
То верујем и знам; знам и верујем!
Само наставите овим Путем ка Светлости!
Може се догодити свакога дана, свакога часа, да путујете Путем без мене!
Мене је притисла беспарица, и све ме
више притиска, тако да ја, после толико борбе, после толиких покушаја,
не знам више шта да чиним!
Због дугова, због нагомиланих рачуна за ово или оно, мени ће ускоро почети да искључују једно по једно.
Требало би да продам кућу, па да поплаћам све те рачуне!
Од људи ми, канда, више нема помоћи!
А и не љутим се на људе, не љутим се ни на кога и ни на шта!
Таква ми је Усудба, таква ми је Карма, како кажу моји индијски пријатељи.
Када ми све то искључе (а они немају
милости!), ја се повлачим негде на село (још не знам где!), да обитавам у
некој колиби као хаику песник.
Не жалим се, и није ми жао!
Годинама се борећи против синова
таме, на туђој земљи, у туђему роду, и у туђој држави, већ сам посустао,
јер не могу сам против свих!
Ово што сам с вама учионио у минулом времену, јесте право чудо!
На стотине песама, на стотине чланака за мање од две године!
Што рече један мој пријатељ, неко толико не створи за васцели живот!
Када мени искључе све то што смерају
да искључе, ви преузмите Монитор, преузмите Журнал и путујте ка
Светлости, јер мора и Србији једном сванути!
Ово вам песнички надахнуто писмо
пишем из једног суштог разлога: да знате да сте ми драги, да ћете ми
остати драги, и да сам у сарадњи са вама, као песник, учинио и створио
велико дело!
Све остало, све друго, може бити значајно или важно, али није битно!
Братски поздрав од Песника.
Благослов вам од Бога и Предака!
***
Најбрже и најефикасније Драгану можемо помоћи путемПостНет Упутнице, јер потребно је само знати име примаоца донације и његов број мобилног телефона, није потребна адреса становања.
Драган Симовић, мобилни телефон: 064 471 70 83
Апелујемо да људи који су у могућности уплате у пошти колико могу: 100, 200, 500 динара. Наше мало некад значи много.
Preko Westen union banke.Moze se uplatiti,tako sto se navede ime
prezime i drzava gde se novac salje. Izdiktirate osobi kojoj saljete
novac brojeve ,vase ime i prezime i iznos koji ste poslali.On te podatke
daje banci i dobija novac.U banci dobija devize a u posti dinare protiv
vrednost.
Molim vas recite nam koliko tacno je njegov dug. onda se mozemo mnogo
laske organizovati, znamo cifru, znamo koliko ljudi treba , mi iz
inostranstva sigurno necemo poslati po 200 dinara. Da covek nastavi da
nam pomaze da znamo istinu i mi nejmu da ostane da radi ono sto mu je na
srcu i da se druzi sa sebi slicnima ! Hajte molim vas recite koliki je
iznos. Znamo jako dobro da je umesto za sebe i placanje racuna, on
izdvajao da sve ovo zazivi. puno pozdrava, Mirjana
Dragane Simovicu,ima nas dosta u Dijaspori koji cemo vrlo rado
priteci u pomoc da Vam se pomogne.Glavu gore i napred neskrecite sa
svoga puta.Sve najbolje vam zelim cujemo se sutra porukom.
Ne razumem,da li je on,da li ste vi ,da li smo mi NORMALNI !! kAKVA
MATERIJALNA SITUACIJA ! Neka propadne kulturno i ETO TI GA,BATE ! sAMO
eKREM MOZE TAKVIMA DA POMOGNE,A NAMA niko…
Dragan Simović je duhovni učitelj,naš srpski guru a ne samo kulturni
radnik.On je genije duhovnosti.Pročitajte samo knjige Put moći i
Večernjača ponad rumenih oblaka.Ko još tako lepo i dobronamerno piše kao
on.Kad duhovni učitelj može nama u svom izobilju da pomogne onda i vi
pomognite učitelju kad ste u izobilju.
Немојте много да мудрујете, него се вратите у Очево наручје.Или бар
престаните да ширите отров у народ.Мој најдобронамернији савет, знам да
неће имати ефекта, али ја рекох и спасох душу. Мало је времена.
IC XC
NI kA
Ja igrom slučajeva poznajem Simovića, kao porodični prijatelj ranije
nam je dolazi, ali već jako dugo vremena nisam čula ništa o njemu. Duša
me boli sad kad ovo čitam, on to nije zaslužio, Dragan je dobar pametan,
miran i skroman čovek. Strašno mi je kad ovo vidim..volela bih jako da
mu svako koliko god malo ali makar i zrno pomogne… čovek ima i porodicu
ne znam šta se trenutno dešava, deca su mu relativno mlada a i on nije
star čovek. Dobrim ljudima se ovakve stvari dešavaju i to nije fer:(
Хашки трибунал ради без икакве међународне контроле и крши права
оптужених, упозорили научници. Руси су послали три војна лица у
инспекцију Трибунала
Дарко Младић, Владимир Дорохин и Јелена Гускова
МНОГО је разлога због којих Хашки трибунал
не може да носи часно име суда, почев од незаконитог оснивања, преко
доношења прописа и примене процесног и материјалног права, до
селективног оптуживања, казнене политике и нехуманог извршења кривичних
санкција. Сви, иоле озбиљни теоретичари права и историчари изричу
озбиљне критике на трибунал, који нема никакве међународно-правне и
историјске везе с Нирнбершким судом, већ представља правну фарсу и
политички инструмент креатора лажне историје, рекао је проф др Оливер
Антић, саветник председника Србије, на прошлонедељној промоцији књиге
“Од Нирнберга до Хага” у Руском дому у Београду.
Реч је о зборнику радова са истоимене међународне научне конференције
одржане 2011. у организацији “Београдског форума за свет равноправних”.
- Постоји тенденција да Нирнбершки процес добије савим другачије
значење. Они који су из геополитичких разлога заинтересовани за ревизију
историје намећу опасну тезу да је трибунал у Хагу сукцесор суда у
Нирнбергу. Према томе, Срби се изједначавају с нацистима. Шира последица
оваквог рада Хашког трибунала је и ревидирање историјске улоге Русије,
односно узрока и последица светских ратова. Наш научни и цивилизацијски
задатак је да те процесе разоткријемо – рекао је проф. др Антић.
Идеја о одржавању научног скупа “Од Нирнберга до Хага” потекла је из
руске амбасаде у Србији, открила је проф. др Јелена Гускова, редовни
члан Руске академије наука и инострани члан САНУ.
ДОКАЗИ ОД ПАПИРА
ПРОФЕСОР Правног факултета др Борис Кривокапић нагласио је да постоји
тренд западних центара моћи да Хашки трибунал користе за политичке
циљеве. – То веома наликује на “Токијски процес” који је Америка
организовала после Другог светског рата, а у ком су као докази коришћени
и исечци из новина.
- Наш амбасадор био је веома забринут због опасне и снажне тенденције
ревидирања историје на Западу. Он је упозорио на раст популарности
нацизма и све чешће покушаје да се изједначи одговорност Хитлерове
Немачке и Совјетског Савеза, односно Русије, за Други светски рат.
Нарочито је упозорио на изједначавање Нирнбершког суда, где се судило
идеологији нацизма са Хашким трибуналом који ревидира историју и кривицу
за све што се дешавало деведесетих баца на Србе. На тај начин се
накнадно оправдава агресија на вашу земљу. То је опасан сигнал и за
Русе, јер кад год са Запада крене поход на Русију увек се прво покушава с
уништењем Србије. Агресор не жели самосвесну и јаку Србију – рекла је
академик Гускова.
После упозорења из београдске амбасаде прво је на научном скупу у
Москви анализирана делатност Хашког трибунала. Оцењен је као зависан и
пристрасан.
- Судије и тужиоци су оптерећени предубеђењима. Трибунал манипулише
статистичким подацима и непровереним статистичко-демографским
конструкцијама, скривају се документи и искривљују чињенице. Све је
прилагођено унапред задатом исходу оптужнице, а то је окривљавање
Србије. Ако се власти у Србији не супротставе циљаном стварању комплекса
кривице, он ће имати кататстрофалан учинак, нарочито код младих
нараштаја – упозорила је академик Јелена Гускова.
- Невероватно је да међународна заједница није успоставила ниједан
механизам контроле Трибунала. Зато је руска Дума одлучила да у Хаг шаље
званичне делегације које ће на лицу места контролисати кршење права
оптужених и међународног права. Прва посета била је 25. фебруара, а
током ње је трочлана делегација депутата посетила генерала Ратка
Младића. Међу Србима у притвору владало је огромно узбуђење због вести о
посети званичне руске делегације – открила је Гускова за “Новости”.
ОСМИНА БУЏЕТА УН
МОСКВА већ годинама изражава незадовољство
радом Хашког трибунала који се финанира из буџета светске организације.
Само за финансирање у 2012-2013. издвојено је 283 милиона америчких
долара – осмина буџета УН.
Дума је још у децембру упутила захтев за службену посету, што је изазвало велико узнемирење међу службеницима Трибунала.
- Ниједна организација их никада није проверавала и буквално десет
пута су тражили потврду да је реч о званичној делегацији. Узнемирило их
је и то што су чланови делегације били – генерал, адмирал и пуковник.
Посету нису отказали само зато што је припрема била веома озбиљна – каже
др Гускова за “Новости”.
Ипак, уместо тражена два дана, делегацији Думе одобрена посета
притворској јединици у Схевенингену – два сата дневно. При томе је
другог дана, 26. фебруара, време посете померено за касно поподне, када
су депутати већ били у авиону.
- Депутати су о томе известили јавност истог дана на конференцији за
медије у руској амбасади. Они су претходног дана генералу Младићу, после
детаљеног прегледа, уручили писма и поклоне. У последњи час им је
забрањено да унесу Медаљу 70 година Стаљинградске битке и Медаљу Стаљина
које је генералу доделила Комунистичка партије Руске Федерације –
испричала нам је академик Јелена Гускова.
Sabor juče razrešio Vasilija Kačavendu dužnosti, ali nije mu skinuo čin niti će njegov slučaj biti razmatran na crkvenom sudu. Preporučeno mu je da se skloni van zemlje dok se skandal ne stiša. Moguće da ide u Rusiju
Kačavenda ima nekoliko opcija: da ode u manastir Papraća, manastir Svetog Vasilija Ostroškog ili manastir Ozren, koji se nalazi između Doboja i Tuzle
BEOGRAD - Mogli su i gore da ga kazne. Sabor SPC juče je potvrdio odluku Sinoda kojom je episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda trajno razrešen dužnosti upravljanja Eparhijom zvorničko-tuzlanskom. Međutim, i pored seksualnih skandala čiji je bio učesnik, Kačavenda nije raščinjen, niti će o njegovom slučaju raspravljati sud!
Put u Rusiju
Prema saznanjima Kurira, Sabor je preporučio Kačavendi da se jedno vreme, dok se skandal ne stiša, skloni van zemlje, a da se nakon toga preseli u jedan od manastira u svojoj doskorašnjoj eparhiji.
- Crkva će mu preporučiti da neko vreme proveden van zemlje. Postoji mogućnost da ode u Rusiju. Nakon toga, ima nekoliko opcija: da ode u manastir Papraća kod Zvornika, manastir Svetog Vasilija Ostroškog ili manastir Ozren, koji se nalazi između Doboja i Tuzle. Nije mu oduzet čin vladike, ali više neće moći da činodejstvuje - kaže naš sagovornik.
Bez crkvenog suda
Vladika bački Irinejm koji je saopštio odluku Sabora o Kačavendinom razrešenjum nije precizirao razlog zbog kojeg je ovakva odluka doneta, a poznato je da je vladika Kačavenda krajem aprila podneo ostavku, koju je Sinod SPC usvojio, iz - kako je naveo - zdravstvenih razloga. U isto vreme u javnost su procurili video-snimci na kojima je prikazan kako uživa u seksu s mladićima, među kojima je jedan navodno bio maloletan.
- Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije zatražio je od Sabora da povodom Kačavandinog slučaja zaseda crkveni sud, ali na Saboru je rečeno da ta odluka nije u njihovoj nadležnosti - kaže izvor Kurira.
Ekskluzivno Vladika Vasilije priznao za Kurir
Kačavenda: Mnogo mi je teško
Teško mi je nakon što je Sabor Srpske pravoslavne crkve potvrdio odluku Sinoda kojom sam razrešen dužnosti upravljanja Eparhijom zvorničko-tuzlanskom - rekao je za Kurir episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda.
Šta ćete sada? - Još nisam video zvaničnu odluku. Poslušaću odluku Sinoda.
Gde planirate da se sklonite? - Tek kad budem video šta piše u njoj, znaću šta i kako dalje. Ne mogu više da komentarišem bez uvida u odluku.
Kako komentarišete to što je odluka o vašem razrešenju bila jednoglasna? - Nemam pojma. Ne bih da pričam na temu rekla-kazala. Znate, bitno je da je zemlja Gospodnja. Sve ostalo je manje važno.
M. Dudvarski
Crkva osniva zavod za spomenike kulture
Sabor je juče odobrio Eparhiji raško-prizrenskoj da oformi zavod za zaštitu spomenika kulture, kako bi se donekle popravilo teško stanje u kojem se, zbog aktuelnih političkih okolnosti, na Kosovu i Metohiji nalaze srpski spomenici kulture, crkveni hramovi i drugi objekti duhovne vrednosti. Vladika Irinej je rekao da taj zavod neće biti nikakva konkurencija republičkom zavodu, već će raditi zajedno s njim.
Episkop Vasilije: Idite svojim putem, ćao!
Nijedan od vladika koji su izašli iz zgrade Patrijaršije nakon zasedanja Sabora nije hteo da komentariše odluku o Kačavendinom razrešenju. - Šta ima da komentarišem? Svoj komentar sam rekao tamo gde treba. Idite svojim putem! Ćao! - rekao nam je episkop sremski gospodin Vasilije kad smo ga zamolili da prokomentariše odluku Sabora.
Mitropolit ne vidi ništa sporno u ponašanju vladika Kačavende, Grigorija i Jovana. Nema tu ni bruke, ni pohlepe, već to, kaže on, Kurir blati ljude
Mitropolit Amfilohije beži od novinarke Kurira
BEOGRAD - Šta to beše odgovornost? Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije ne vidi ništa sporno u luksuznom načinu života vladike Jovana šumadijskog, a pisanje našeg lista - razotkrivanje života nedostojnog jednog vladike - okarakterisao je kao svojevrsni napad na Crkvu.
Ko koga napada
Amfilohije tvrdi da se vraćamo u 1945. godinu, što nikako nije dobro jer je takvo ponašanje „i rodilo ovakve zločine“?!
- Blatite ljude. Kao da neko napada Crkvu preko vas. Tako se širi ateizam, kao da je 1945. godina, a to nije dobro. To je i rodilo ovakve zločine - kazao je Amfilohije. Mitropolit je očito „zaboravio“ da ljudi sami sebi kroje život, a ne Kurir, pa je i izbor njegove sabraće bio samo njihov i ničiji više.
Vladika Kačavenda sam je izabrao ljubavne akcije s mladićima i dečakom, kao što je njegova odluka bila i da ih snima. Isto tako, vladiku Grigorija niko nije bio po ušima da založi „trebinjsku Gračanicu“, a vladiku Jovana niko nije primoravao da napravi luksuzan eparhijski dvor dok je polovina ljudi u tom kraju gladna! Isto tako, mitropolit je „zaboravio“ da crkvena lica pre 1945. godine nisu nosila najskupoceniju garderobu, nisu važila za najimućnije u svom kraju, a dvorovi nisu odisali raskošem i luksuzom.
Zaboravili prošlost
Dakle, 70 godina kasnije sveštena lica krstare gradovima u džipovima, „mercedesima“ i„audijima“ čija cena ide i do 50.000 evra, oblače se u najskupljim buticima, vole noćni provod... Mitropolit je očito „zaboravio“ da su pre 70 godina sveštena lica skromno živela, dok danas šetaju po raskošnim dvorovima od po 900 kvadrata u kojima se sija mermerni pod! Nisu naručivali svoje slike od poda do plafona, češki kristal, stolice u duborezu... Da je od te raskoši naših vladika nešto preteklo za Hram Svetog Save, možda ne bismo morali da molimo Rusiju da pripomogne. I posle Kurir kriv...
Dokaz...Dvorovi i automobili vladika su propaganda ateizma
Amfilohije: Svi smo grešni
Vladika Vasilije (Kačavenda) razrešen je iz zdravstvenih razloga, a za Crkvu su zdravstveni razlozi i moralni i duhovni, ne samo bolest - rekao je mitropolit Amfilohije pre mesec dana u izjavi za naš list. - Evo i sada, kad sam bio na ustoličenju novog pape u Vatikanu, sve vreme je pričao da su svi ljudi grešni, pa i on. Zato i mi u SPC moramo da priznamo da medu našima ima grešnih - rekao je Amfilohije.
Jeromonah Nikolaj uhapšen zbog Kačavendinog pornića!
Specijalna jedinica MUP-a Republike Srbije juče u 11.45 sati, prema rečima advokata Duška Tomića, u organizovanoj akciji uhapsila je ispred patrijaršije Pravoslavne crkve u Beogradu jeromonaha Nikolaja Stamatovića, namesnika manastira u Etno-selu „Stanišići“ kod Bijeljine, piše "Dnevni Avaz".
- On je s još jednim mladićem pokušao u laptopu da proda Bojanu Jovanoviću za 100.000 KM porno-film od sat i po na kojem vladika Vasilije Kačavenda seksualno opšti s četvoricom mladića. No, Bojan Jovanović je o tome obavestio policiju koja je Nikolaju napravila klasičnu sačekušu - kazao je u izjavi za "Avaz" Duško Tomić, Jovanovićev advokat.
Prema njegovim rečima, kada je Jovanović seo u taksi s ocem Nikolajem, tražio je da mu, pre nego što uruči novac, još jednom pokaže film.
- Sve je to posmatrala policija, a dogovor je bio da, kada Jovanović vidi da je film u laptopu, skine kaput i tako pošalje signal policiji da počne s akcijom. Kada je Jovanović skinuo kaput, policija je prišla autu i uhapsila oca Nikolaja i tog mladića koji je bio s njim te zaplenila laptop - kazao je Tomić, naglašavajući da je razočaran činjenicom da Kačavendinim porno-filmovima trguje njegov prijatelj, sveštenik Nikolaj.
Slao poruke
Prema njegovim rečima, Nikolaj je nekoliko dana pre nego što će doći u Beograd slao poruke Bojanu da pripremi novac za film.
Podsećamo, Bojan Jovanović je bio đakon Pravoslavne crkve i služio je u Bijeljini kod episkopa tuzlansko-zvorničkog Vasilija. On je Kačavendu optužio za pedofiliju te da je i njega pokušavao ljubiti po vratu i intimnim delovima tela, što je bio razlog da napusti crkvu.
Iz policije Republike Srbije juče nije bilo zvaničnih informacija o ovom hapšenju, a na telefonske pozive u manastiru u Etno-selu „Stanišići“ kod Bijeljine niko nije odgovarao.
Zbog zdravstvenih problema, episkop Vasilije Kačavenda podnio je 9. novembra 2012. ostavku na upravljanje poverenom eparhijom.
Četiri audio-snimka razgovora između jednog mladića i sveštenika, koji je za vladiku Vasilija Kačavendu podvodio dečake, svedoče o bludnim radnjama dojučerašnjeg vladike zvorničko-tuzlanskog. U nekoliko telefonskih razgovora, sveštenik ubeđuje mladića da se vidi s vladikom i ugovara susret u jednom hotelu. Na poslednjem snimku čuje se i Kačavenda, koji kaže da mu je drago što je mladiću bilo "ekstra", navodi Blic.
Ovaj list je došao u posed ovog audio-snimka zahvaljujući građanima Bijeljine koji su ogorčeni ponašanjem Vasilija Kačavende kojeg je danas Sinod SPC razrešio dužnosti vladike zvorničko-tuzlanskog.
Blic je preneo i transkript razgovora:
SNIMAK 1: Sveštenik i mladić ujutro ugovaraju susret s vladikom. Jasno je da se poznaju odranije. Sveštenik: Koliko možeš da ostaneš? Mladić: Ne dugo. Sveštenik: Možeš li do 12? Ti posle reci da ujutro moraš rano na fakultet ili tako nešto. Mladić: Naravno. OK. Sveštenik: Čujemo se oko osam, pola devet.
SNIMAK 2: Mladić se premišlja i u poslednjem trenutku javlja da odustaje, što je razbesnelo sveštenika.
Mladić: Smem li da pričam preko telefona? Sveštenik: Reci, ali onako normalno. Mladić: Neću moći (da dođem). Znači, video sam neke stvari po internetu. To je uticajna osoba(misli na Kačavendu, prim. nov.). Šta ja znam šta tu može da se desi? Sveštenik: Budalo, biću ja tu! Neću ja tebe uvući u gluposti. Mladić: Znam da nećeš... Sveštenik: Znaš li koliko mi to remeti koncept! Obećao sam. Nemam sad drugo rešenje. Mladić: Znam. Razumem... Sveštenik: Aj, ljubim te. Mladić: Ne mogu. Razmislio sam. I taj hotel, može neko da me vidi. Sveštenik: Nećemo tako. Ja ću izaći pred tebe. Idemo direktno kod njega u apartman, popijemo piće i završimo priču. Videćeš kakav je lik. U hotel ulazi svako. Mladić: Strah me je. Sveštenik: Dođi da popiješ piće. On je lik. Učini mi to, sad nemam drugoga. Treba da te nagovaram kao neku babu? Znaš li šta si mi uradio? Sve si mi poremetio. Reći će mi da lažem (misli na Kačavendu, prim. nov). Sveštenik je nastavio da ubeđuje mladića, koji je do kraja razgovora ostao neodlučan.
***
SNIMAK 3: Mladić se u međuvremenu predomislio... Sveštenik: Čuješ? Mi smo u hotelu (naziv poznat redakciji). Mladić: Imam samo 15 minuta. Imao sam probleme. Sveštenik: Ostani kratko. Uđi u hotel i liftom se popni na drugi sprat. Mi smo sada u restoranu. Mladić: Dobro. Krenuo sam ka hotelu.
SNIMAK 4: Sledeći razgovor odvija se posle susreta sa vladikom u hotelu. Mladić (zadihan): Stavi me na diktafon (spikerfon) da kažem nešto da me čuje. Sveštenik: Hoće da ga stavim na diktafon (obraća se Kačavendi).Reci. Mladić: Čujete me? Bilo mi je zadovoljstvo i izvinjavam se što je ispalo ovako na brzinu. Organizovaćemo i sledeći put. Lik je ekstra. Kačavenda: Je l’ ekstra? Drago mi je. Mladić: Ekstra. Uopšte nisam mislio da je tako opušten i zanimljiv. Prevario sam se, priznajem. Sveštenik: Neću te ja nasukati. Mladić: Znam, ti si moj brat. Vidimo se. Ćao!
Sinod SPC poseduje lascivne fotografije, video i audio snimke i oko 40 svedočenja mladića i sveštenstva Eparhije zvorničko-tuzlanske. Svedočenja su o vladičinim seksualnim sklonostima, ali i o pritiscima na seksualni odnos.
NAKON SNIMKA NA KOME SE STRASNO LJUBI SA MLADIĆEM : Skandal se nastavlja - procurili novi snimci orgija vladike Kačavende sa vjernicima iz Bijeljine...
Petak | 19.04.2013.
Nakon jučerašnje informacije da je srbijanski Blic sdošao u posjed snimka orgija vladike Zvorničko-tuzlanske eparhije Vasilija Kačavende, danas su u eter procurile informacije o novim snicima koje posjeduju građani Bijeljine i koji bi se uskoro mogli naći na internetu
Kako je juče objavio srbijanski “Blic” koji je došao u posjed lascivih snimaka vladike Kačavende, a prenijele brojne agencije i mediji u regionu, na snimku koji traje oko pet minuta, jasno se u krupnom planu vidi vladika u strasnom zagrljaju sa mladićem sa kojim se ljubi u usta.
Blic dalje navodi da su obojica obučeni, ali i da vladika na snimku nije u mantiji, već u košulji. Na snimku nije moguće utvrditi da li je snimano u eparhijskom dvoru u Bjeljini ili u nekom sasvim drugom prostoru. “Blic” je juče imao uvid i u drugi snimak koji su u Beograd donijeli vjernici iz Bijeljine. Oni poseduju još jedan snimak na kome je vladika sa mladićem, s kojim leži u krevetu.
Kako za “Blic” svjedoči jedan od vjernika, audio i video zapise njihovog vladike posjeduje jedan krug građana u Bijeljini, od kojih ne idu svi u crkvu. Na pitanje kako to da snimci nisu pušteni na internet, on kaže:
- Mi ga pustiti nećemo jer idemo u crkvu i vjerujući smo ljudi. Međutim, snimci su prije nekoliko dana počeli da kruže u malo širem krugu ljudi i pitanje je trenutka kada će pući bruka crno na bijelo. Mi ne znamo šta još ko ima, jer su vladiku izgleda snimali mnogi sa kojima je bio. Ne znamo ni da li baš ove snimke ima i Crkva - kaže jedan sredovječni građanin Bijeljine.
Kako dodaju, najveća dilema je jedan od mladića sa snimka, jer sumnjaju da je reč o maloljetniku i da bi u tom slučaju, umjesto Crkve, moralo da reaguje i tužilaštvo.
Kako “Blic” saznaje u Patrijaršiji, materijal o vladici je skupljan na različite načine, ali njihov sagovornik nije želio da precizira i kako. Osim snimaka, Sinod je imao priliku da se uvjeri i u audio-zapise na kojima se čuju glasovi momaka i njihovi utisci o kontaktu s vladikom. Građani Bijeljine pokazali su i nekoliko fotografija vladike u nedozvoljenim situacijama za monaha, tvrdi Blic.
UŽIVA U PENZIJI: Kačavenda opustošio šoping centar u Solunu!
Vladika Kačavenda pustošio je tržne centre po Solunu, i to bez mantije, u opuštenom izdanju - pantalonama i majici. Najviše je pazario parfeme u luksuznoj radnji "Atika"
Foto: eparhijazvornickotuzlanska.org
Vasilije Kačavenda, bivši vladika zvorničko-tuzlanski, uživa u penzionerskim danima.
Dok većina penzionera igra šah ili domine u hladovini svog doma ili u parku, Kačavenda slobodno vreme provodi u šopingu. I to u Solunu.
On je pustošio radnje u tržnom centru “Kosmos”, i to bez mantije, u opuštenom izdanju – pantalonama i majici. Kačavenda je izgleda bio slab na parfeme, pa je kupio dosta stvari u luksuznoj radnji “Atika”.
Marko R. Petrović | 18. 04. 2013. - 07:14h | Foto: Grafički studio Blica | Komentara: 0
Pedofilija, blud, neumerenost, ratna propaganda su neki od grehova episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija, episkopa vranjskog Pahomija i episkopa mileševskog Filareta na koje niko u crkvi nije reagovao, a u pravosuđu ova dela još nisu sankcionisana.
Vladike Vasilije, Pahomije i Filaret
- Crkva mora da se izjasni, jer prećutkivanjem takvih stvari ona nikako ne jača svoj ugled, već ga, naprotiv, samo slabi - ocenjuje Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava.
DANAS EKSKLUZIVNO U ŠTAMPANOM IZDANJU:
"Blic" imao uvid u porno snimak vladike Kačavende
Veliki crkveni sud SPC, međutim, koliko je poznato, uopšte nije raspravljao o slučajevima pedofilije, a jedino je pre deset godina bila formirana tročlana episkopska komisija u kojoj su bili i sadašnji patrijarh Irinej, episkop Grigorije i rektor Prizrenske bogoslovije Milutin Timotijević, koja je ispitivala slučaj Pahomija. Njeni zaključci, međutim, nikada nisu predočeni javnosti.
Antonijević se slaže da bi jasno određivanje Crkve prema slučajevima seksualnog zlostavljanja i pedofilije unutar same SPC dovelo do velikih lomova, ali ističe da je to neophodno kako bi SPC sačuvala pre svega sebe.
- Konačno, u tim slučajevima nečija su ljudska prava bila ugrožena, a Crkva ne sme biti protiv ljudskih prava - kaže Antonijević. On dodaje i da se time što takvi prestupi ostaju nekažnjeni na sudu, njihovim počiniocima pruža mogućnost da ponovo urade isto.
Vladika Vasilije
Pedofilija: zbog navodne vladičine nasrtljivosti mladi bogoslov Milić Blažanović se ubio 1999. godine; postupak pred sudom pokrenut tek 2012. godine; iste optužbe izneo i bivši đakon Bojan Jovanović.
Blud: Sinodu SPC prikazan i snimak na kojem se vidi episkop Vasilije u seksualnom odnosu sa četvoricom mladića.
Neumerenost: Luksuz u vladičanskom dvoru u Bijeljini porede sa raskoši Versaja.
Vladika Pahomije
Pedofilija: Optužen za seksualno zlostavljanje četiri maloletnika od 1999. do 2002; u dva slučaja oslobođen zbog „nedostatka dokaza”, a u druga dva slučaja postupak zastareo . Pedofilija: Tužilaštvo u Vranju pokrenulo novi pretkrivični postupak protiv Pahomija zbog optužbi za seksualno zlostavljanje bivšeg eparhijskog magacionera.
Vladika Filaret
Ratna propaganda: Septembra 1991. vladika Filaret se slikao u Hrvatskoj sa puškomitraljezom u ruci; nešto kasnije pokazivao na televiziji i lobanju koja je navodno pripadala devojčici koju su ubili muslimani u Bosni.
Gordost: Zbog zabrane ulaska u Crnu Goru septembra 2007. štrajkovao glađu, što je u SPC ocenjeno kao nekanonski čin.
Neumerenost: Nije štedeo na opremanju vladičanskog dvora u Prijepolju, gde stoluje od 1999. godine, mada mileševska eparhija važi za jednu od najsiromašnijih; imao je i punu podršku tadašnje republičke vlade, posebno potpredsednika Vojislava Šešelja, koji mu je obezbedio i novi džip „pajero”.
Sličnih je stanovišta i Zorica Kuburić, sociolog religije i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
- Hrišćanska poruka je osuditi greh, a biti milostiv prema grešniku koji se kaje i koji ostavlja greh. Crkva, takođe, treba da sledi hrišćansku poruku zaštite dece i svih koji su slabi. Pravda je utkana u religijske poruke i izvrtanje pravde i zaštita nasilja je novi greh pred kojim se ispituje i crkva i država, a najgore što se svetu događalo jeste kada su se crkva i država ujedinjavale da štite interese nasilja. Ta vrsta izdaje je teško oprostiva - kaže Zorica Kuburić, ali dodaje da je prisutna, međutim, i mogućnost da se optuže pošteni ljudi i da im se u javnosti nanese nepravda radi postizanja nekih drugih ciljeva, pa zato treba biti oprezan kod donošenja sudova.
Poznavaoci crkvenih dešavanja ističu da u društvu u kojem su sve vrednosti devalvirane, kao što je slučaj sa srpskim društvom, ni crkva ne može da ostane neokrnjena, ali se slažu i da bi trebalo uvesti neke izmene u tokako se postavljaju vladike, pre svega pooštravanjem kriterijuma za njihov izbor.
- Nije dovoljno samo da neko bude obrazovan i da je iguman pet, 10 ili 20 godina. Bitno je da rad tog igumana neko prati, da je on na dobrom glasu, da je to dobar čovek i čiste vere, da bude moralan, pošten, umeren, da nije sklon luksuzu, da nije prek i džangrizalo - kaže jedan od ljudi iz vrha SPC koji je želeo da ostane anoniman.
Sveti arhijerejski sabor SPC u maju će raspravljati o penzionisanju vladike Vasilija, koji je još u novembru 2012. godine od Sinoda SPC tražio da bude oslobođen aktivne službe. Sinod je načelno prihvatio ostavku vladike, a ukoliko on bude otišao u penziju, biće otovren prostor i za penzionisanje Pahomija i Filareta.
Kačavenda u filmu oralno i analno zadovoljava mladiće!
Objavljeno 13.04.2013 u 10:26
Jeromonah Nikolaj Stamatovićpušten je na slobodu, a njegov laptop, u kojem se navodno nalazi pornografski film, policija je zaplijenila.
Podsjećamo, riječ je o namjesniku u manastiru u Etno-selu 'Stanišići' kod Bijeljine koji je uhapšen prekjučer u Beogradu jer je Bojanu Jovanoviću za 100.000 eura pokušao prodati film u trajanju od sat i po na kojem, prema riječima advokata Duška Tomića, vladikaVasilije Kačavenda seksualno opći s četvoricom mladića.
Iako smo o ovom slučaju zatražili izjavu MUP-a Republike Srbije, dobili smo odgovor da u vezi s našim pitanjima nemaju informacije, piše Dnevni avaz.
Bojan Jovanović ustupio je neke od SMS-ova koje je otac Nikolaj slao njemu, ugovarajući sastanak za prodaju filma. Jovanović je o svemu obavijestio advokata Tomića, na što mu je ovaj odgovorio da zakažu sastanak i da pogledaju snimak da bi utvrdili da nije u pitanju neka montaža.
Otac Nikolaj i još jedna osoba došli su u Beograd i Jovanoviću, Tomiću i još dvojici ljudi pokazali film. Jedan dio filma snimljen je, priča Tomić, u vladikinom dvoru u Bijeljini, a drugi u njegovom stanu u Beogradu.
'Na filmu vladika Kačavenda oralno i analno zadovoljava četvoricu mladića, kao i oni njega. Nakon seksualnog čina, a što se vidi na snimku, svi se zajedno tuširaju. Jedan od snimaka nastao je 27. januara 2007. godine' - kazao je Tomić.
On je jučer otputovao u Beograd da bi policiji dao izjavu o svim ovim dešavanjima.
'Na sastanku smo upozorili oca Nikolaja da je to što čini krivično djelo te da snimke preda policiji. No, otac Nikolaj je odbio i kazao da će, ako već ne namjeravamo kupiti snimak, to učiniti neko drugi, na šta smo mu odgovorili da ćemo razmisliti. Potom sam se obratio policiji za pomoć' - kazao je Jovanović.
On je potvrdio da su informacije ovom slučaju tačne, ali nije želio otkrivati više detalja prije nego što da zvaničnu izjavu Tužilaštvu, da ne bi ugrozio istragu. Nakon što se Jovanović obratio policiji, Nikolaju je u Beogradu napravljena klasična sačekuša.
Naime, otac Nikolaj kazao je Jovanoviću da na sastanak dođe sam ispred jedne crkve u Beogradu i ponese novac. Kada je stigao, otac Nikolaj mu je kazao da sjedne u taksi. Jovanović je zatražio da još jednom vidi film. Sve je to posmatrala policija, a dogovor je bio da, kada Jovanović vidi da je film u laptopu, skine kaput i tako pošalje signal policiji da počne s akcijom.
Kada je Jovanović to učinio, policija je prišla vozilu te uhapsila oca Nikolaja i mladića koji je bio s njim te zaplijenila laptop.
Inače, u manastiru u Etno-selu 'Stanišići' kod Bijeljine ni jučer niko nije odgovarao na pozive.
Bojan Jovanović bio je đakon Srpske pravoslavne crkve (SPC) i služio je u Bijeljini kod episkopa tuzlansko-zvorničkog Vasilija, no, ogorčen bludom i pedofilijom, napustio je SPC te sada živi s porodicom u Beogradu.
Jovanović je prvi službenik Crkve koji je javno progovorio o pedofiliji i drugim strahotama u SPC-u.
Knjiga "Istine" Petra Aškrabe Zagorskog u kojoj je autor iznio viđenje o porijeklu srpskih porodica, prezimenima, seobama, zaboravu i istoriji, promovisana je sinoć u Kulturnom centru Istočno Novo Sarajevo.
Autor je na promociji istakao da je ovo prozno djelo napisao na osnovu dugogodišnjeg istraživanja o istorijskim dešavanjima.
- U knjizi sam iznio šta jeste, a šta nije istina, počevši od svakodnevnih pojmova, preko istorijskih događaja na prostoru Balkana. Knjigu nisam napisao na osnovu trenutne inspiracije nego na osnovu dugogodišnjeg istraživanja, rekao je Aškraba.
On je naveo da je "istražujući preko prezimena od prije 2.500 godina na prostoru Zagorske Srbije obradio sva dešavanja sve istine i neistine, a posebno neistine koje je ostavila Austro-Ugarska, pišući nam istoriju".
Govoreći o knjizi, književnik Nedeljko Žugić istakao je kako je ona "slojevita etnološka matrica ko smo i kuda idemo", te kako smatra da je Aškraba ovovremeni Filip Višnjić.
Profesor Dušan Zurovac posebno je skrenuo pažnju na to da Aškraba u djelu koristi narodni jezik.
- Aškraba ponekad nema snage da savlada obimnu građu, ali je dobro da je otvorio neka pitanja, smatra Zurovac.
"Istine" su jedanaesto Aškrabino djelo.
(Srna)
НОВО МУДРОСЛОВЉЕ
НАУМНОГ ЧОВЈЕКА
(Нова књига ''Истине'' Петра Ашкрабе Загорског)
Petar Aškraba Zagorki je, reklo bi se izbaštinjenim
izrazom znaiša, nauman čovjek, koji svoje mudroslovlje štampa iz svoje naumne
sveske...
Kako je lijepo imati čovjeka koji otvara oči narodu.
Piše govori i živi za istinu, koju će
posvjedočiti nerođeni, jer su živi zaustavili disanje pred njom. Osjećaju da im
je ona refleks odbrane od zala, nazlobrzica, laži, po onoj apostolskoj: ''Rekoh
i spsih dušu svoju''.
Da, baš tako!
Misao vodilja u knjizi ''Istine'' je: ''Sve što više
otkrivaš istine, to ćeš imati manje prijatelja'', kao što je je i veliki fransuski
pisac Onore de Balzak pisao ''da je istina ogromna buktinja, pored koje se mnogi
trude da prođu žmireći, bojeći se da ih ne opeče'', ili što kažu naša lapidarna
narodna poslovice, koja kao da je ozvučena iz ukamenjene tišine: ''Ko istinu
gudi, gudalom ga po prstima biju!''
I ne sam ovom nego i prethodnim knjigma, Aškraba kao
naumni zanesenjak, ali bez onog pravila ''moja mašto, moja mašto, što me mučiš
– ali nizašto'', oslovljava i orječuje ono što se reklo nije, prepisano iz
nevidljive knjige naših života, kao pravilo
koje nijsmo primjenili, a pomoglo bi nam da jesmo.
U Hercegovini se to naumno kaže: ''Sjedi i reci što se
reklo nije - evo ti imanje!''
Da kažemo, uslovno i istinu o vrsti pisaca danas, jer
moramo to rd Petra Aškrabe koji je drugačiji. Ima pisaca koji su ovjenčani
slavom, koji mekeću i zvekeću uplazanim rimama po onom sistemu nauči stotinu
pjesama napamet, a stotinu prvu ćeš napisati sam, a oni su baš iz Petrovog
kraja, da im ne pominjemo imena! Kada se dokazivao patriotizam – oni su bili
pobjegulje ili na jagnjećim brigadama. Dalje, ima pisaca koji su učeni, pa time
nadomjesuju neinventivnost i netalenat, bolje reć knjiško umijeće ''mađijaju''
riječima koje se između sebe mrze. Ima pisaca proroka, kao što je i sam Petar
Aškraba Zagorski (a pravi pisac živi tek onda kada umre!), ali ima i prokletih
pjesnika, koji piše na nivou tzv. kućne književnosti. Sve je to naplavilo našu
uzburkanu stvrnost, koja je u entropičnom rasulu.
U ratu su postojale dvije vrste pisaca, jedni su on
koji su bili u rovovima, a drugi koji nisu smjeli njima prići. Petar je ovaj
prvi, jer je uvijek u rovovskoj borbi za istinu, a do nje se dolazi samo
izbliza i iznutra, nikako sa zvjezdanih daljina.
Odosmo daleko, da se vratimo knjizi, gdje na svakoj
stranici (od 5 -334.) varniči naumni lapidarij...''Srpski stočarska planina
Vlašić nosi ime i imenuje se po stočarima vlasima, tj. vlasnicima stoke...''Piše
se da je Podrinje i Foča (naime prvilno je tada Hotča) do 1376-e godine bila u
sastavu Raške, a onda je zapojeo ban Tvrtko. To se u narodnom smislu ništa nije
promijenilo. Promijnio se sam smijer kuda idu obavze srpskoga naroda. Hotča
nije u podrinju nego u Drini i pripadaše Raškoj odnosno Srbiji''.
Na 32 strani ispod grba Kotromanića sijaju se slova
kao zlato nad vatrištem: ''Zagorska Srbija je krštena Srbija.''
Knjiga je slojevita, prava etnološka matrica ko smo i
kakvi smo i kuda idemo...
Čitaoc knjige ''Istine'', kada mu se pounutre slova,
riječi i rečenice, nađe se u ''sobi za dokaze'' pred nevidljivim sudom savjsti
i časti, jer pisci poput Petra Aškrbe Zagorskog su ''seizmografi narododne
strepnje, ekstrasesi koji vide proširenu brazdu iz prošlosti.
Ako je koza najbolji detektor moćnog bilja (a nije
slučajno da Petar voli i uzgaja koze), onda je on prizma kroz koju se lome svi
odnosi na relaciji: prošlost-sadašnjost-budućnost...Ali i dokaz da je prošlost
živa zakopapna u sadašnjost. Dodao bih da od nas zavisi da li iz toga raste
korov ili plemenita žitarica...
''Ništa se potpuno ne zaboravlja'', poručuje nam Petar
sa 77 strane, kao Jung iz kolektivno nesvjesnog, kao što je nemoguće sa hard
diska izbisati trajno podatke, ali je na njemu dozvoljeno snimanje preko njih,
pa je u dubokim slojevima
nevidljivog...Tako je i Petar prosesor, kristal koji vibrira u sveopštem
mraku samoništadogodizma i ukradene budućnosti.
On je gorka trava za ljutu ranu. Ko to shvati, biće mu
jasniji vidik pred očima, bolje rečeno da iz svake bezizlazne situacije postoje
dva-tri ili više izlaza.
Petar je ovovremeni Filip Višnjić, ali sa otvorenim
očima unutrašnjeg vida, sa čezdeset godina, a to su godine prosvjetljenja i
pune zrelosti, kada se otvore oči unutrašnjeg vida, koji je uspio napisati
vidljivu knjigu našeg kolektivnog života.
Jer, život je šahovska tabla, kako bi rekao naumni
Petar: ''Šah je matematika filozofije''.
Rad toga treba knjigu kupiti i ukućiti, kao dar nekoga
ko nije slučajan prolaznik, već strpljiv
i nauman bilježnik – čovjek i naumne sveske!
Žugić: Obezbjediti postojanost časopisa „Glas istoka“
SRNA - 28. januar 2013.
SOKOLAC – Časopis za književnost, nauku i društveni život „Glas Istoka“ predstavlja sintagmu sa pravoslavnom matricom i treba mu obezbijediti postojanost i kontinuitet, rekao je Srni glavni i odgovorni urednik časopisa Nedeljko Žugić.
On je dodao da je izdavač časopisa Udruženje za informativno-kulturnu djelatnost „Sveti Sava“ i Književni fond „Sveti Sava“ sa sjedištem na Palama.
„Početkom januara iz štampe je izašao dvobroj, četvrto i peto izdanje, a u narednom periodu radiće se na pripremi šestog izdanja“, rekao je Žugić.
On je napomenuo da se časopis distribuira svim bibliotekama u Republici Srpskoj i načelnicima opštinama i dodao da su svi fakulteti pokazali interes da se pretplate na dva broja.
Časopis je objavio i bibliografiju edicije izdanja Novinske agencije Republike Srpske Srna od 1994. godine do danas, u okviru koje je objavljeno 67 knjiga raznih žanrova poezije, proze, esejistike, istražiačkog novinarstva i dokumenta od više autora.
Književni fond „Sveti Sava“ do sada je dodijelio pet povelja – pjesnikinji Milici Bakrač za književna djela podarena srpskom narodu, Petar Aškraba Zagorski za otkrivenu i tačnu istoriju i istraživanja o porijeklu porodica, Nedeljku Zelenoviću za književno djelo „Pisci su lažljivci koji govore istinu“ i Božidaru Škobiću za roman „Rosijada“, kao i filmskom režiseru Emiru Kusturici.
Književni Fond „Sveti Sava“ jedno je od najstarijih udruženja u Republici Srpskoj, osnovano 1993. godine, a bavi se inFormativnom, istraživačkom, kulturnom, izdavačkom i humanitarnom djelatnošću.
Основна улога медија и смисао њиховог постојања је добро и истинито информисање грађана. Медији су, могло би се рећи, активни посматрачи збивања и преносници информација до шире јавности и од шире јавности. Они су или би требало да буду коректив друштва и активни заступници јавног мњења, цртачи тачне и истините слике друштва.
У том послу медији би морали бити објективни, одмјерени и активни. А јесу ли?
Одавно важи да је потребно, да би знао како да читаш неке новине или гледаш неки ТВ програм, мораш прво сазнати ко је власник, ко је финансијер, која политичка идеја стоји иза тога. То је неопходно да би знао како да то нешто посматраш, тумачиш.
Иза тога долази слобода медија, која узимајући у обзир и претходну чињеницу, као и свака друга слобода, има своју мјеру, правила и прописе.
На одговорност и слободу обавезују и новинарски кодекси усвојени и прихваћени и у овој земљи од свих новинарских удружења и асоцијација.
Нажалост, већ дуго је овдје општи тренд да се под фирмом слободе медија врши злоупотреба медијског простора, на више начина.
Тако је као истраживачко новинарство промовисан језик улице уз кршење свих новинарских норми и стандарда, а новинари су под фирмом слободе медија почели да износе своје личне импресије, опсервације и квалификације личности и догађаја, користећи се увредама и кршећи принципе о пристојности и уљудности, професији, па чак и лијепом васпитању.
Медији у служби разних политичких, тајкунских, криминалних лобија, служби и параслужби вршили су и врше дискредитацију јавних личности, послије чега је долазило чак и до убиства, као што се десило са првим демократским премијером Србије Зораном Ђинђићем.
Медијска криминализација била је потребна да би, када се одигра завршна фаза физичке елиминације, јавност извукла закључак како је у ствари ријеч о обрачуну мафије и како је са лица земље отишао само још један од њих.
Зато је професор Бесим Спахић у праву када је на Европски дан новинарства рекао да "колико је год у БиХ потребно бранити новинаре и новинарство, толико у овом тренутку треба бранити друштвену заједницу и грађане ове земље од новинарства".
- Овдје ником није стало да медији раде по закону и правилима службе. Прије свега, овдје мислим на политичке, вјерске и привредне субјекте којима је једино у интересу да медији раде у њиховом интересу - рекао је Спахић.
Нема се овдје шта одузети, али свакако се може понешто додати. Оно што проф. Спахић није поменуо је узрочно-посљедична веза од настојања да медији раде у "нечијем интересу" до "новинарског рекета", схваћеног као додатак на плату.
О тој, све израженијој злоупотреби и уништавању професије, не говори нико, нико јој није посветио ниједан округли сто на којем се говори о медијима, иако смо сви свједоци, а понекад и жртве те врсте медијског "пословања".
Није тајна да данас текст против било кога, било ко и у немалом броју медија може да наручи за цирка хиљаду-двије марака, као и да цијена иде знатно ниже ако се преговара са новинаром који га, познат је примјер већини нас, пише и за "пет метара дрва", дакле, у натури.
Наравно, није ријеч о PR текстовима који су јасно обиљежени и потписани као маркетиншко штиво. Ријеч је о оним другим у којима новинар ставља свој потпис и који имају све одлике "професионалног" новинарског рада. Осим што се иза њега крије интерес појединца или групе којој неки процес, особа или група смета да оствари свој циљ, а која не жели да се легитимише јавно.
Барем двојица министара показивала су не тако давно SMS поруке једног новинара, у којима им пријети да ће их "истретирати" ако му не пребаце новац из министарства за "посебне намјене".
Зашто те поруке нису показали надлежним институцијама за спровођење закона није баш објашњиво, као што није објашњиво зашто контролне финансијске и истражне институције бјеже од наплате пореских дуговања медијима, контроле испуњавања законских обавеза медија и слично.
Вјероватно се плаше да би им неко могао рећи да угрожавају слободу медија, исто као што би је "угрозили" да су отворили истрагу како је то SMS преписка двојице функционера доспјела у медије и ко је починио кривично дјело. У демократској Британији слични неморални и незаконити хакерски упади у телефоне јавних личности уздрмали су царство недодирљивог медијског магната Руперта Мардока. И нико у бијелом свијету није проговорио о угрожавању слободе медија.
Давно је још било крајње вријеме да новинарске асоцијације, занат и сви они који новинарски хљеб једу поштено проговоре о "новинарском рекету" и престану да организују округле столове за узимање дневница и млаћење празне сламе.
Само када струка проговори о девијацијама у струци, новинарство ће спасити само себе, али и друштво које рекеташи уздрмавају у темељу. Наравно, то ће бити одлучујућа битка за медије ослобођене како од утицаја неформалних група, тако и од манипулација власти. А свима њима увијек је лакше да рекеташе одржавају у животу, знајући да је цијена, ма како била висока, ипак најнижа, јер, једноставно, рекеташи имају цијену.
Зато ће струка морати да проговори без увијања и именује редом, јер ће нам се десити да рекет уништи медије. А онда, свирај фајронт!
П.С. Наравно, медији и новинари су саставни дио друштва и не могу бити ни бољи, ни лошији од времена у којем живе и раде.
Dugo godina sam govorio, pa čak i u monodrami ’’Ode, a da nije poginuo’’, sa usredsređenom molitvom mojom: ’’Bože, oslobodi me i primisli zlih i da umom ne krivudam, ima je na internetu) i ceremonijalnim krštenjem i stavljanjem u džepove narodnog kapitala, od čega će narodu ostati višak nemanja ili sveto siromaštvo. Dovoljno je ukucati samo moje ime i prezime i vidjeti to na stotine sajtova, koji su to zdušno prenijeli ili mome imenu i prezimenu kada dodate ’’vidjenje unaprijed’’...
Ipak, ima jedno drastično svjedočenje koje nisam htio objaviti, ne zato što sam strašiv, već da ideja prožme mase, jer vlada pravilo ’’ubistva dokaza’’, i da se obraroduje u kolektivno svjesnom i nesvjesnom da se samo socijalnim nemirima mogu početi rješavatik problemi, nikako drugačije. Ja sam jedan od projekata vođa, ali samo mladih do 35 godina! Ispred njih ću stati – jer su im lopovi, sa blagoslovom crkvenih velikodostojniksa, pa i popova i popaca, na koje sam ja godinama ukazivao, ukrali budućnost! Mladima to gasi energiju nade! Zbog toga, dobromisleno, bez primisli zle, pravorječivo, nudim javno
OPIS SVJEDOČENJA:
Malo uvida, a ja umijem sažimati, bez epske opširnosti, a i kako ne bi kada sam sve to odživio i adlerovski uosjetio. Za vrijeme tvrde i neprikosnovene vladavine SDS-a, našao sam se u njihovim prostorijama na Palama u kojoj su bili Slobnodan Ninković, Gordana Đogo (žena Riste Đoge) i Vitomir Milanko Mali (poginuo 2002). U sjedištu kancelarije dominirala je velika slika Biljane Plavšić (vidi sliku, slikala G. Đogo) i rekao sam im: Ova će se otkinuti od lopovske oligarhije SDS-a! Ubrzo, za vrijeme predsjedničkog mandata, ona osniva SNS (Srpski narodni savez).
Kada niko od živih u Sokocu nije smio da okupi jezgro ljudi i napravi osnivačku skupštinu SNS Sokolac, ja sam to učinio na Spasovdan (gle simbolike, kada je Bogočovjek od zlih ljudi uzletio u nebo) i gradom je vladao strah dušegubac - da je to grupa luđaka koja je osuđena na smrt po diktatu moćnika iz zavjetrine.
To je blo vrijeme straha, u kojem je lopovska oligarhija SDS-a mogla da te skloni iz života, bez straha od pronalaženja ubica i njihovih platiša.
Jedne prilike, kada su mene potjerali, uspio sam autom izmaknem do Knežine. Tu sam uizeo brata Veljku i krenuo kod Vladike Vasilija Kačavende. Primio me u Vladičinom dvoru, tada u Centru grada, a iznad njega je dominirala velika slika, ulje na platnu, sa njegovim likom. Brada umašćena od lopovluka. Znao sam da to nije mjesto za dokaze i za velike istine o tome kuda ide srspki nacionalni brod. Kada smo ušli u kancelariju, on je razgovarao preko telefona (kanije sam saznao sa nekim ključnim čovjekom, da mu ne spominjem ime iz Sokoca), koji ga je informisao o mom ’’političkom’’ stavu...Nakon što me saslušao, rekao je, kao prvo, da me od progonitelja skloni u neki od manastira, a predložio je Papraču...Nisam pristao, a onda je on pod dejstvom ostrašćenog zaštitnika lopova i ubica, ne krijući osudu zbog moje podrške Biljani Plavšić, koja je bila u zamahu političke, ali antikriminalne kampanje (prave revolucije u sferi društvenih odnodsa), rekao: ’’Vi ste, gospodine Žugiću, primili u Sokocu američkog ambasadora Ričarda Klauzariča ili neke od njegovih izaslanika, koji su agenti CIA? Nisamm čekao dugo, ali sam rekao: Jesam, vaše visokopreosvještenstvo, ali nije sokočanima (mada ja nisam sokočanin) kratka ruka da je ne pruže, ali nije ni duga da je odsijeku!’’ On je sikćući odgovorio: ’’Pa, je li vam kompleks što vas nisu izrafalali umjesto Belog Vuka (Srđana Kneževiča, najvećeg boričaškom mita Romanije, prim. N. Ž.)?’’ Zastao sam, ali brze misli počele su da od mene bježe, nisam mogao da stojim, u mislima, u mjestu, jer nesreća uvijek vodi dalje...Ubrzo sam se pribrao i zahvalio se vladici, te se sa bratom svjedokom uputio u prostorije MUP-a Republike Srpske, koje su tada bile u Bijeljini. Ušavši u kancelariju načelnika Ljubiše Savića Mauzera, sekretaricva mi je rekla: ’’Pa zar ne znaš, ubijen je Srđan Knežević...’’ zakovao sam se za riječi vladike Kačavende: ’’Pa, je li vam kompleks što vas nisu izrafalali umjesto Belog Vua...?’’
Dalje ne bih svjedočio, osim mog upečatljivog utiska da sam ga doživio kao dželata koji proždire svoju žrtvu i da mu škorpion viri ispod mantije.
Išao sam 59 puta pod Ostrog, na poklonjenje Vasilijku Ostroškom, za mene najvećem mjestu molitvene moći, na kojem sam se susretao čak i sa Sandžačkim dervišima, jer su ga i oni poštovali... Ali, vladike kao što je Kačavenda, koji su napravili pravoslavnu masoneriju, a narodu ostavili Sveto Siromaštvo, molio sam Sveca da prokaže, a ako sam zlurad i imam i primisao zla u sebi – ubezoći me.
Dao mi je dio svoje moći da budem jasan do bola i strpljiv u prizivu Boga (jer ko ga ne priziva – goni ga) i hvala mu!
Njegov imenjak Vaslije Kačavenda je tajkun u mantiji! Ko ne vjeruje, neka ode u Bijeljinu i svaka baba će mu pokazati da je radio i gradio ono što ne priliči jednom duhovnom ocu, čuvaru svoga stada, kojem ni u snu ne smije da krade budućnost i ostavlja ga u zagrljaju viška nemanja!
Nedeljko Žugić,
svjedok i samostalni istraživač lopova i ubica
Majka bogoslova optužuje vladiku: Moj sin je ubijen zbog Kačavende
BLIC - 12.11.2012 11:46
Odluka Sinoda Srpske pravoslavne crkve da u četvrtak penzioniše vladiku zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavendu bila je znak da u javnost napokon mogu da isplivaju sve kriminalne radnje za koje se sumnja da je u njima učestvovao vladika.
Zbog straha od njegove moći informacije tek pomalo cure, ali "Blic" uspijeva da dođe do najvažnijih detalja.
Najšokantniji je slučaj mladog bogoslova Milića Blažanovića, koji je sa 19 godina stradao 1999, ali je slučaj pred pravosuđem pokrenut tek nedavno, kada je porodica angažovala advokata Duška Tomića.
Prema zvaničnoj verziji, Blažanović se ubio bombom u manastiru Papraća kod Šekovića. Međutim, njegova majka Dragica Jovičić u ispovijesti za "Blic" tvrdi da je Milić ubijen jer je odbio da spava sa vladikom Vasilijem. Prisjeća se da je sinu savjetovala da se čuva vladike "jer se pričalo da je pedofi".
Sin ju je, kaže, poslušao, i pokušavao je da ne bude nikad sam u prostoriji sa Kačavendom. Ipak, priča majka, nije prošlo mnogo i Milić je "primjetio kako ga vladika gleda".
"Nikada mi nije pričao o tome. Međutim, majka mi je nakon smrti Milića ispričala šta je njoj rekao i zakleo je da ne sme nikom ni reč da kaže. Ispričao joj je da je jedno veče u crkvu u Doboju došao Kačavenda. Bio je pijan i Miliću je bacio ključeve od sobe, navodno da ide da je pospremi. Međutim, uspeo je da izvrda. Nije otišao, preplakao je celu noć. Ujutru je odmah prebačen u manastir Papraću jer nije pristao na ono na šta je vladika mislio. Znala sam da je tamo leglo pedofilije", priča Jovičićeva.
Nekoliko dana nakon toga Milić je nađen mrtav u svojoj sobi. Međutim, nastavlja majka, roditelje niko iz manastira nije pozvao da im javi za smrt.
"Oni su tokom noći sve sredili. Prostorija je okrečena, pa je izgledalo kao da se ništa nije desilo. Milić se nije ubio. Znam njegov karakter. Sigurno je znao više nego što je trebalo i morao je da umre. Kada sam smogla snage i otišla u manastir Papraću, na dužnosti je bio sveštenik Stefan. Rekao mi je da se Milić taj dan ponašao normalno i da su nakon nekog krštenja svi otišli u svoje sobe na odmor. Ništa više nije smeo da mi kaže. Poručio mi je da ćutim. Posle sedam dana Milićevi prijatelji mi javljaju da je otac Stefan premešten u Srbiju. Imala sam želju da Stefana posetim, ali je umro", nastavlja potresnu ispovijest Dragica Jovičić, koja se razvela od muža.
Nekoliko godina nakon smrti Milića, kod Mostara je pronađen mrtav i njegov ujak, prevoznik voća iz Crne Gore u RS. Kako saznajemo, tragedija se dogodila nakon što se u jednoj kafani na putu požalio kako mu je sestrić nastradao zbog vladike Kačavende.
Advokat: Prva istraga bila traljava
Advokat Duško Tomić otkriva da je o Milićevoj smrti obavijestio Tužilaštvo BiH, Specijalno tužilaštvo RS i okružna tužilaštva u Bijeljini i Istočnom Sarajevu.
Ističe da je prva istraga Milićeve smrti bila toliko traljava da su njegovo tijelo sahranili na Ozrenu, a da su nakon toga dijelovi glave i ruku nađeni u sobi u kojoj se tragedija desila, te su tajno sahranjeni u Papraći.
- Članovi Sinoda i Anketnog odbora SPC bili su kod majke, dede i bake i od njih su uzeli izjavu. Lično sam Sinodu pisao pre godinu dana, kao i bivši đakon Kačavende Bojan Jovanović. On je dao iskaz i Anketnom odboru SPC i potvrdio da mu se Milić žalio na Kačavendu. Sada tvrditi da Kačavenda odlazi jer je bolestan i moliti ga da ostane do maja skandalozno je - kaže Tomić.
-------
Majka bogoslova optužuje vladiku: Moj sin je ubijen zbog Kačavende
Odluka Sinoda Srpske pravoslavne crkve da u četvrtak penzioniše vladiku zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavendu bila je znak da u javnost napokon mogu da isplivaju sve kriminalne radnje za koje se sumnja da je u njima učestvovao vladika. Zbog straha od njegove moći informacije tek pomalo cure, ali „Blic“ uspeva da dođe do najvažnijih detalja.
Vasilije Kačavenda
Najšokantniji je slučaj mladog bogoslova Milića Blažanovića, koji je sa 19 godina stradao 1999, ali je slučaj pred pravosuđem pokrenut tek nedavno, kada je porodica angažovala advokata Duška Tomića.
Prema zvaničnoj verziji, Blažanović se ubio bombom u manastiru Papraća kod Šekovića. Međutim, njegova majka Dragica Jovičić u ispovesti za „Blic“ tvrdi da je Milić ubijen jer je odbio da spava sa vladikom Vasilijem. Priseća se da je sinu savetovala da se čuva vladike „jer se pričalo da je pedofil“.
Sin ju je, kaže, poslušao, i pokušavao je da ne bude nikad sam u prostoriji sa Kačavendom. Ipak, priča majka, nije prošlo mnogo i Milić je „primetio kako ga vladika gleda“.
- Nikada mi nije pričao o tome. Međutim, majka mi je nakon smrti Milića ispričala šta je njoj rekao i zakleo je da ne sme nikom ni reč da kaže. Ispričao joj je da je jedno veče u crkvu u Doboju došao Kačavenda. Bio je pijan i Miliću je bacio ključeve od sobe, navodno da ide da je pospremi. Međutim, uspeo je da izvrda. Nije otišao, preplakao je celu noć. Ujutru je odmah prebačen u manastir Papraću jer nije pristao na ono na šta je vladika mislio. Znala sam da je tamo leglo pedofilije - priča Jovičićeva.
Milić Blažanović tri dana pred smrt
Nekoliko dana nakon toga Milić je nađen mrtav u svojoj sobi. Međutim, nastavlja majka, roditelje niko iz manastira nije pozvao da im javi za smrt.
- Oni su tokom noći sve sredili. Prostorija je okrečena, pa je izgledalo kao da se ništa nije desilo. Milić se nije ubio. Znam njegov karakter. Sigurno je znao više nego što je trebalo i morao je da umre. Kada sam smogla snage i otišla u manastir Papraću, na dužnosti je bio sveštenik Stefan. Rekao mi je da se Milić taj dan ponašao normalno i da su nakon nekog krštenja svi otišli u svoje sobe na odmor. Ništa više nije smeo da mi kaže. Poručio mi je da ćutim. Posle sedam dana Milićevi prijatelji mi javljaju da je otac Stefan premešten u Srbiju. Imala sam želju da Stefana posetim, ali je umro - nastavlja potresnu ispovest Dragica Jovičić, koja se razvela od muža.
Vladika Kačavenda živi u raskošnoj palati sa zlatnim nameštajems
Nekoliko godina nakon smrti Milića, kod Mostara je pronađen mrtav i njegov ujak, prevoznik voća iz Crne Gore u RS. Kako saznajemo, tragedija se dogodila nakon što se u jednoj kafani na putu požalio kako mu je sestrić nastradao zbog vladike Kačavende.
Advokat: Prva istraga bila traljava
Advokat Duško Tomić otkriva da je o Milićevoj smrti obavestio Tužilaštvo BiH, Specijalno tužilaštvo RS i okružna tužilaštva u Bijeljini i Istočnom Sarajevu. Ističe da je prva istraga Milićeve smrti bila toliko traljava da su njegovo telo sahranili na Ozrenu, a da su nakon toga delovi glave i ruku nađeni u sobi u kojoj se tragedija desila, te su tajno sahranjeni u Papraći. - Članovi Sinoda i Anketnog odbora SPC bili su kod majke, dede i bake i od njih su uzeli izjavu. Lično sam Sinodu pisao pre godinu dana, kao i bivši đakon Kačavende Bojan Jovanović. On je dao iskaz i Anketnom odboru SPC i potvrdio da mu se Milić žalio na Kačavendu. Sada tvrditi da Kačavenda odlazi jer je bolestan i moliti ga da ostane do maja skandalozno je - kaže Tomić.
NEKOLIKO VLADIKA MORAĆE DA NAPUSTI SINOD SRPSKE CRKVE
Čistka u vrhu SPC
Narednih meseci sprema se velika čistka vladika za koje je u vrhu SPC procenjeno da su na ovaj ili onaj način doprinele narušavanju ugleda crkve i kreiranju negativne slike u javnosti.
Kako Press saznaje iz izvora bliskih vrhu SPC, prvi na spisku je vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije, koji je primoran da se penzioniše, a slična sudbina narednih meseci čeka i vladike Filareta, Pahomija, Jefrema i Lavrentija. Sinod SPC, a posebno patrijarh Irinej, odlučni su da raščiste sve što je crkvu dovodilo u negativan kontekst i u sklopu toga je prinudno penzionisanje vladike zvorničkog-tuzlanskog Vasilija Kačavende samo početak.
Primoran da potpiše
- Vladika Vasilije je zapravo bio primoran da navodno iz zdravstvenih razloga, pred proširenim sastavom Sinoda SPC u Patrijaršiji, potpiše da će u narednih nekoliko meseci otići u penziju. On je dva dana boravio u Beogradu, a odluku o povlačenju sa čela eparhije Sinodu je saopštio prošlog utorka. Patrijarh Irinej je procenio da više ne može da se žmuri pred pričom o kontaktima vladike Vasilija sa sumnjivim okruženjem, kao i o novcu i luksuzu u dvoru - objašnjava sagovornik Pressa.
Vladika Vasilija nije hteo puno da komentariše. - Ne želim da pričam o tome. Episkopi ne smeju da daju saopštenja i izjave, to može jedino Sinod, odnosno portparol SPC - rekao je Kačavenda za Press.
Trebalo je i ranije
Promene u vrhu SPC podržava i profesor Filozofskog fakulteta u Banjaluci i dobar poznavalac crkvenih prilika Miodrag Živanović. - Vladika Vasilije svojim ponašanjem godinama unazad ruši ugled crkve i mnogo ranije ga je trebalo penzionisati - navodi Živanović za Press.
Međutim, odgovor na naše pitanje da li mu je zdravlje zaista ugroženo otkrio je mnogo više: - Bole me noge i otežano se krećem, ali to me ne sprečava da izvršavam mnogobrojne eparhijske obaveze - rekao je vladika Vasilije, odbivši da komentariše zvaničnu verziju da je iz zdravstvenih razloga penzionisan. - Sve zna vladika bački Irinej. On je prava adresa za odgovor - poručio je vladika.
Sa pomenute adrese nešto kasnije stiglo je saopštenje u kome se tvrdi je vladika Vasilije sam zatražio ostavku zbog ozbiljno narušenog zdravlja, uz napomenu da je tu ostavku Sinod načelno prihvatio, ali ga je zamolio da, uprkos teškoćama, rukovodi eparhijom do redovnog zasedanja Sabora SPC u maju 2013. Verski analitičar Živica Tucić kaže da mu se čini da ima malo nelogičnosti u saopštenju. - Ukoliko je vladici Vasiliju toliko narušeno zdravlje, onda nije humano da mu Sinod nameće obaveze koje mogu dodatno da ga ugroze. Mislim da crkva želi da se sve ove promene u vrhu obave bez većih potresa i zato u javnost izlazi sa ovakvim saopštenjem. Moja saznanja ukazuju da patrijarh Irinej ima i volje i snage da se oslobodi vladika koji kompromituju ugled crkve - kaže Tucić za Press.
Poštovanje pravila
I profesor sociologije kulture i religije na Fakultetu za medije i komunikacije Zoran Avramović smatra da u okviru određenih grupa moraju da postoje vrednosni sistemi.
- To se posebno odnosi na crkvu. Postoje norme i granice koje pojedinac unutar nje mora da poštuje kako bi se zaštitio integritet institucije. Ukoliko pojedinac krši te norme ili vrednosne sisteme, prirodno je da ti problematični članovi, pa bili oni i episkopi, moraju da se uklone. Izvor Pressa iz vrha SPC kaže da je baš to i razlog što je Sinod odlučio da kompromitovane vladike na saboru u maju „pusti niz vodu": - Sličan scenario pripremljen je već i za vladike Pahomija i Filareta, koji će se prvi naći na tapetu, a za njima i još nekolicina velikodostojnika.
Slađana Vukašinović
Ostvareno još jedno moje
’’proročanstvo’’
VASILIJE JE TAJKUN U MANTIJI
Dugo godina sam govorio, pa čak i
u monodrami ’’Ode, a da nije poginuo’’, sa usredsređenom molitvom mojom:
’’Bože, oslobodi me i primisli zlih i da umom ne krivudam, ima je na internetu)
i ceremonijalnim krštenjem i stavljanjem u džepove narodnog kapitala, od čega će
narodu ostati višak nemanja ili sveto siromaštvo. Dovoljno je ukucati samo moje
ime i prezime i vidjeti to na stotine sajtova, koji su to zdušno prenijeli ili
mome imenu i prezimenu kada dodate ’’vidjenje unaprijed’’...
Ipak, ima jedno drastično
svjedočenje koje nisam htio objaviti, ne zato što sam strašiv, već da ideja
prožme mase, jer vlada pravilo ’’ubistva dokaza’’, i da se obraroduje u
kolektivno svjesnom i nesvjesnom da se samo socijalnim nemirima mogu početi
rješavatik problemi, nikako drugačije. Ja sam jedan od projekata vođa, ali samo
mladih do 35 godina! Ispred njih ću stati – jer su im lopovi, sa blagoslovom
crkvenih velikodostojniksa, pa i popova i popaca, na koje sam ja godinama ukazivao, ukrali
budućnost! mladima t gasi energiju nade! zbog toga, dobromisleno, bez primisli
zle, pravorječivo, nudim javno
OPIS SVJEDOČENJA:
Malo uvida, a ja umijem sažimati,
bez epske opširnosti, a i kako ne bi kada sam sve to odživio i adlerovski uosjetio. Za vrijeme
tvrde i neprikosnovene vladavine SDS-a, našao sam se u njihovim prostorijama na
Palama u kojoj su bili Slobnodan Ninković, Gordana Đogo (žena Riste Đoge) i
Vitomir Milanko Mali (poginuo 2002). U sjedištu
kancelarije dominirala je velika slika Biljane Plavšić (vidi sliku,
slikala G. Đogo) i rekao sam im: Ova će se otkinuti od lopovske oligarhije SDS-a!
Ubrzo, za vrijeme predsjedničkog mandata, ona osniva SNS (Srpski narodni
savez).
Kada niko od živih u Sokocu nije
smio da okupi jezgro ljudi i napravi osnivačku skupštinu SNS Sokolac, ja sam to
učinio na Spasovdan (gle simbolike, kada je Bogočovjek od zlih ljudi uzletio u
nebo) i gradom je vladao strah dušegubac - da je to grupa luđaka koja je
osuđena na smrt po diktatu moćnika iz zavjetrine.
To je blo vrijeme straha, u kojem
je lopovska oligarhija SDS-a mogla da te skloni iz života, bez straha od
pronalaženja ubica i njihovih platiša.
Jedne prilike, kada su mene potjerali,
uspio sam autom izmaknem do Knežine. Tu sam uizeo brata Veljku i krenuo kod
Vladike Vasilija Kačavende. Primio me u Vladičinom dvoru, tada u Centru grada,
a iznad njega je dominirala velika slika, ulje na platnu, sa njegovim likom.
Brada umašćena od lopovluka. Znao sam da to nije mjesto za dokaze i za velike
istine o tome kuda ide srspki nacionalni brod. Kada smo ušli u kancelariju, on
je razgovarao preko telefona (kanije sam saznao sa nekim ključnim čovjekom, da
mu ne spominjem ime iz Sokoca), koji ga je informisao o mom ’’političkom’’
stavu...Nakon što me saslušao, rekao je, kao prvo, da me od progonitelja skloni
u neki od manastira, a predložio je Papraču...Nisam pristao, a onda je on pod
dejstvom ostrašćenog zaštitnika lopova i ubica, ne krijući osudu zbog moje podrške
Biljani Plavšić, koja je bila u zamahu političke, ali antikriminalne kampanje
(prave revolucije u sferi društvenih odnodsa), rekao: ’’Vi ste, gospodine
Žugiću, primili u Sokocu američkog ambasadora Ričarda Klauzariča ili neke od
njegovih izaslanika, koji su agenti CIA? Nisamm čekao dugo, ali sam rekao:
Jesam, vaše visokopreosvještenstvo, ali nije sokočanima (mada ja nisam
sokočanin) kratka ruka da je ne pruže, ali nije ni duga da je odsijeku!’’ On je
sikćući odgovorio: ’’Pa, je li vam kompleks što vas nisu izrafalali umjesto Belog
Vuka (Srđana Kneževiča, najvećeg boričaškom
mita Romanije, prim. N. Ž.)?’’ Zastao sam, ali brze misli počele su da
od mene bježe, nisam mogao da stojim, u mislima, u mjestu, jer nesreća uvijek
vodi dalje...Ubrzo sam se pribrao i zahvalio se vladici, te se sa bratom
svjedokom uputio u prostorije MUP-a Republike Srpske, koje su tada bile u
Bijeljini. Ušavši u kancelariju načelnika Ljubiše Savića Mauzera, sekretaricva
mi je rekla: ’’Pa zar ne znaš, ubijen je Srđan Knežević...’’ zakovao sam se za
riječi vladike Kačavende: ’’Pa, je li vam kompleks što vas nisu izrafalali
umjesto Belog Vua...?’’
Dalje ne bih svjedočio, osim mog
upečatljivog utiska da sam ga doživio kao dželata koji proždire svoju žrtvu i
da mu škorpion viri ispod mantije.
Išao sam 59 puta pod Ostrog, na
poklonjenje Vasilijku Ostroškom, za mene najvećem mjestu molitvene moći, na
kojem sam se susretao čak i sa Sandžačkim dervišima, jer su ga i oni poštovali...
Ali, vladike kao što je Kačavenda, koji su napravili pravoslavnu masoneriju, a
narodu ostavili Sveto Siromaštvo, molio sam Sveca da prokaže, a ako sam zlurad
i imam i primisao zla u sebi – ubezoći me.
Dao mi je dio svoje moći da budem
jasan do bola i strpljiv u prizivu Boga (jer ko ga ne priziva – goni ga) i hvala
mu!
Njegov imenjak Vaslije Kačavenda je
tajkun u mantiji! Ko ne vjeruje, neka
ode u Bijeljinu i svaka baba će mu pokazati da je radio i gradio ono što ne
priliči jednom duhovnom ocu, čuvaru svoga stada, kojem ni u snu ne smije da
krade budućnost i ostavlja ga u zagrljaju viška nemanja!
Nedeljko Žugić,
svjedok i samostalni
istraživač lopova i ubica
Majka bogoslova optužuje vladiku: Moj sin je ubijen zbog Kačavende
BLIC - 12.11.2012 11:46
Odluka Sinoda Srpske pravoslavne crkve da u četvrtak penzioniše vladiku zvorničko-tuzlanskog Vasilija Kačavendu bila je znak da u javnost napokon mogu da isplivaju sve kriminalne radnje za koje se sumnja da je u njima učestvovao vladika.
Zbog straha od njegove moći informacije tek pomalo cure, ali "Blic" uspijeva da dođe do najvažnijih detalja.
Najšokantniji je slučaj mladog bogoslova Milića Blažanovića, koji je sa 19 godina stradao 1999, ali je slučaj pred pravosuđem pokrenut tek nedavno, kada je porodica angažovala advokata Duška Tomića.
Prema zvaničnoj verziji, Blažanović se ubio bombom u manastiru Papraća kod Šekovića. Međutim, njegova majka Dragica Jovičić u ispovijesti za "Blic" tvrdi da je Milić ubijen jer je odbio da spava sa vladikom Vasilijem. Prisjeća se da je sinu savjetovala da se čuva vladike "jer se pričalo da je pedofi".
Sin ju je, kaže, poslušao, i pokušavao je da ne bude nikad sam u prostoriji sa Kačavendom. Ipak, priča majka, nije prošlo mnogo i Milić je "primjetio kako ga vladika gleda".
"Nikada mi nije pričao o tome. Međutim, majka mi je nakon smrti Milića ispričala šta je njoj rekao i zakleo je da ne sme nikom ni reč da kaže. Ispričao joj je da je jedno veče u crkvu u Doboju došao Kačavenda. Bio je pijan i Miliću je bacio ključeve od sobe, navodno da ide da je pospremi. Međutim, uspeo je da izvrda. Nije otišao, preplakao je celu noć. Ujutru je odmah prebačen u manastir Papraću jer nije pristao na ono na šta je vladika mislio. Znala sam da je tamo leglo pedofilije", priča Jovičićeva.
Nekoliko dana nakon toga Milić je nađen mrtav u svojoj sobi. Međutim, nastavlja majka, roditelje niko iz manastira nije pozvao da im javi za smrt.
"Oni su tokom noći sve sredili. Prostorija je okrečena, pa je izgledalo kao da se ništa nije desilo. Milić se nije ubio. Znam njegov karakter. Sigurno je znao više nego što je trebalo i morao je da umre. Kada sam smogla snage i otišla u manastir Papraću, na dužnosti je bio sveštenik Stefan. Rekao mi je da se Milić taj dan ponašao normalno i da su nakon nekog krštenja svi otišli u svoje sobe na odmor. Ništa više nije smeo da mi kaže. Poručio mi je da ćutim. Posle sedam dana Milićevi prijatelji mi javljaju da je otac Stefan premešten u Srbiju. Imala sam želju da Stefana posetim, ali je umro", nastavlja potresnu ispovijest Dragica Jovičić, koja se razvela od muža.
Nekoliko godina nakon smrti Milića, kod Mostara je pronađen mrtav i njegov ujak, prevoznik voća iz Crne Gore u RS. Kako saznajemo, tragedija se dogodila nakon što se u jednoj kafani na putu požalio kako mu je sestrić nastradao zbog vladike Kačavende.
Advokat: Prva istraga bila traljava
Advokat Duško Tomić otkriva da je o Milićevoj smrti obavijestio Tužilaštvo BiH, Specijalno tužilaštvo RS i okružna tužilaštva u Bijeljini i Istočnom Sarajevu.
Ističe da je prva istraga Milićeve smrti bila toliko traljava da su njegovo tijelo sahranili na Ozrenu, a da su nakon toga dijelovi glave i ruku nađeni u sobi u kojoj se tragedija desila, te su tajno sahranjeni u Papraći.
- Članovi Sinoda i Anketnog odbora SPC bili su kod majke, dede i bake i od njih su uzeli izjavu. Lično sam Sinodu pisao pre godinu dana, kao i bivši đakon Kačavende Bojan Jovanović. On je dao iskaz i Anketnom odboru SPC i potvrdio da mu se Milić žalio na Kačavendu. Sada tvrditi da Kačavenda odlazi jer je bolestan i moliti ga da ostane do maja skandalozno je - kaže Tomić.
Vladika Vasilije Kačavenda primoran je otići u penziju zbog lošeg zdravstvenog stanja. Analitičari kažu da bi ovaj episkop mogao biti predmet interesovanja pravosuđa.
Ljubomir Kačavenda rođen je 1938. u Sarajevu, kao vanbračno dijete. Za vrijeme rata u BiH, ali i kasnije, bio je duhovni oslonac Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Kao episkop zvorničko-tuzlanski sa sjedištem u Bijeljini, jedini je vladika Srpske pravoslavne crkve (SPC) koji se nije vratio u predratno sjedište svoje eparhije u Tuzli.
Raskošni manastir Svete petke kod Bijeljine
Sveti Sinod SPC ovih dana je prihvatio njegovu ostavku, ogradivši se od medijskih pretpostavki i konstrukcija. Kako je saopštio portparol SPC, episkop bački Irinej, vladika Vasilije je zamoljen da rukovodi životom Eparhije do maja 2013. i redovnog zasjedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC, u čijoj nadležnosti je razrješenje vladika. Zamoljen je i da završi započete graditeljske projekte.
Bio bih sretan da ne znam ono što znam
Generalni sekretar Dječije ambasade Međaši, advokat Duško Tomić, zastupa one o koje se vladika Vasilije ogriješio. Kaže da on ide pod pritiskom, a ne zbog zdravstvenih razloga. Tvrdi da je Sveti Sinod, od uglednih duhovnika Srpske pravoslavne crkve dobio informacije o aferama i zloupotrebama ovog vladike.
Duško Tomić: "Bio bih srećan da ne znam ovo što znam."
"Bio bih srećan da ne znam ovo što znam, jer i ovo mi steže i tijelo i dušu. Kad ode Vasilije Kačavenda tek onda će isplivati strašne stvari. Strašne stvari je počinio nad svojim potčinjenima," kaže Tomić za Deutsche Welle. Podsjeća na bivšeg đakona Bojana Jovanovića, koji je 2011. za medije progovorio o seksualnim sklonostima vladike Vasilija.
Za Tomića je najteži slučaj đakona Milića Blažanovića, koji je sa 19 godina stradao 1999. u manastiru Papraća kod Šekovića. Navodno samoubistvo mladog bogoslova privuklo je pažnju javnosti, ali se sve brzo zataškalo. Slučaj je ponovo pokrenut tek kada je porodica angažirala advokata Duška Tomića koji tvrdi "da je dječak, koji je svim srcem volio crkvu i Boga, otišao na nebo ni kriv ni dužan samo zato što se usprotivio i nije dao svoje tijelo svom pretpostavljenom, svom vladiki Vasiliju Kačavendi" i dodaje: "I sve iskaze smo sakupili, iskaze svjedoka, đakona, dede, bake, majke. Nedavno je majka i javno posvjedočila u sredstvima informisanja i Vasilije Kačavenda poslije toga nije mogao biti ništa, a kamoli vladika."
Jusuf Trbić: "Odlazak vladike Kačavende dobra je vijest za sve sa ovih prostora."
"Odlazi simbol zla i moći"
Jusuf Trbić, novinar, književnik i predsjednik Bošnjačke zajednice kulture "Preporod" Bijeljina, kaže da je odlazak vladike Kačavende dobra vijest za sve sa ovih prostora, računajući i Srpsku pravoslavnu crkvu. Podsjeća da je vladika izgradio manastir na jedanaest bošnjačkih kuća u centru Bijeljine, zatim crkvu na temeljima džamije u Diviču i crkvu u dvorištu Fate Orlović, te da je velika imovina prebačena sa države na Eparhiju zvorničko-tuzlansku.
"Za nas Bošnjake, vladika Kačavenda je simbol jednog vremena, simbol zla i moći. Sve što se dešavalo u ratnim vremenima na ovom prostoru vezano je za njegovo ime. Mislim da je dobro da vladika ode. Popustiće i neki pritisak na ovdašnji narod jer on, čini se, nije imao mjere ni u svojim zahtjevima ni u svojoj bahatosti.
Raskošni vladikin dvor
On se nije libio da prokune sve one koji nisu došli na jednu proslavu Badnje večeri na trgu u Bijeljini i možda je njegov odlazak početak razilaženja sa onim vremenom koje smo zapamtili po zlu," kaže Trbić i dodaje da bi vladika, ako je tačan i dio onoga o čemu mediji javljaju, morao pred sudom odgovarati za ono što je uradio. "Kako je moguće da takav čovjek ne odgovara pred zakonom? Neka se povede sudski proces, pa ako je nevin, neka bude oslobođen. Za nas obične građane to je neshvatljivo."
Zaustavljanje urušavanja ugleda SPC
Analitičari smatraju da su Sinod i patrijarh srpski Irinej odlučni da "zaustave urušavanje ugleda SPC", te da slična sudbina čeka još neke vladike. Advokat Duško Tomić kaže da cijeli svijet posprema odnose u velikim religijskim zajednicama, te da je ponosan što i ovdje istina izlazi na vidjelo. "A gdje će biti Vasilije Kačavenda? Biće negdje izolovan, najvjerovatnije, ali neće imati mira jer sam uvjeren da će i pravosuđe morati reći nešto u vezi tog čovjeka. Pitaju me da li se plašim? Da, ali neka. Istina zavrjeđuje da se mi žrtvujemo, a ovo je velika istina."
Autor: Emir Musli
Odgovorna urednica: Belma Fazlagić-Šestić
---20. juni 2011. u 14:10
Ispovijest Kačavendinog monaha: Pedofilija i razvrat
Bojan Jovanović
FOTO: Privatni arhiv
Razgovarao: Vuk Bačanović
„Ne mogu vise da ćutim jer tišina me ubija. Vladiku Vasilija Kačavendu moramo zaustaviti u ime hrišćanstva, u ime Srpske pravoslavne crkve kojoj pripadam dušom i telom“, počeo je svoju šokantnu ispovijest 36-godišnji Beograđanin Bojan Jovanović, koji je bio đakon Srpske pravoslavne crkve, služeći u Bijeljini kod episkopa tuzlansko-zvorničkog Vasilija.
Jovanović je zbog svega što se dešavalo, a o čemu možete čitati u nastavku, napustio Srpsku pravoslavnu crkvu. S porodicom živi u Beogradu, gdje smo i razgovarali s njim.
Advokat potvrđuje priču
„Bio sam njegov đakon, doživeo sam i proživeo svašta. Mučio mi je i telo i dušu i o tome moram progovoriti“, nastavlja Jovanović, koji će o svemu što je doživio izdati knjigu početkom septembra, a tvrdi da posjeduje i šest snimaka, kojima potkrjepljuje svoje tvrdnje i optužbe.
Njegovu priču potvrdio nam je u dva navrata i njegov advokat Duško Tomić, koji je dobro poznato lice bosanskohercegovačkoj javnosti.
„O svemu sam obavestio državne i crkvene organe i svi ćute, da li zbog srama ili zbog straha da se takva sramota dešava nama i našoj Crkvi. Ja ću ovu knjigu nuditi svima koji hoće lepši i pravedniji svet bez monstruma kao što je vladika Vasilije Kačavenda. Spreman sam na sve, pa čak i umreti za istinu koje se plaše mnogi. Bog mi je svedok i u njega se uzdam“, kazao je Jovanović, koji je najvjerovatnije prvi službenik Crkve koji je javno, pod imenom i prezimenom, progovorio o stvarima o kojima se godinama špekulira.
Pabla sam upoznao...
Radiosarajevo.ba: O čemu ćete konkretno govoriti u knjizi? Jovanović: U knjizi i javno govoriću o delima varvarizma, masovnom uništenju ljudskih života i duša, o masovnoj i organizovanoj pedofiliji u okviru Srpske pravoslavne crkve, o krvavom obračunu sa neistomišljenicima, o blagom i nikakvom otporu da se Kačavendi i ljudima sličnim njemu stane na put.
Radiosarajevo.ba: Recite nam nešto o sebi, o svome životu. Kako ste došli kod Kačavende? Jovanović: Rođen sam u Beogradu u prosečnoj i običnoj porodici. Od malena sam zavoleo crkvu i posle srednje škole upisao sam teološki fakultet. Uzeo sam živo učešće u crkvi, predavao sam veronauku, pisao, putovao po manastirima... Na drugoj godini me je patrijarh Pavle po preporuci rukoproizveo u čin čteca [vanhijerarhijski crkveni čin, op. a.]. Organizovao sam duhovne tribine na kojima su govornici bili profesori fakulteta, akademici, episkopi; pripremio sam dva zbornika članaka na razne crkvene teme i napisao udžbenik veronauke na inicijativu jeromonaha Makarija, koga sam upoznao u manastiru Dečani. Napisao sam i skraćenu verziju istorije Srpske crkve. Nažalost, za ova moja pisanija Crkva nije imala vremena.
Vasilije Kačavenda
Pabla sam upoznao 1998. godine u Beogradu, tokom majskog Sabora, preko jednog sveštenika koji je navodno hteo da mi pomogne da se potpuno ostvarim u crkvi. Taj isti me je posle molio da ništa ne pričam jer ima porodicu, pa bi mogao da bude osramoćen, i on i oni. Hrišćanski, nema šta. Poslao me je na legalo pedofilu i njegovoj družini, znao je dobro gde idem, šta me tamo čeka, samo ne znam kako je mogao da pomisli da ću na to da pristanem.
Radiosarajevo.ba: Kada ste primijetili da nešto nije uredu? Jovanović: U patrijaršiji sam Pabla doživeo kao Apolona duhovne lepote. Da mi je tada neko rekao nešto protiv njega, bio bih spreman za ga branim ako treba i fizičkom silom. Mudro je napravio masku, da se ne vide mutne oči njegove i u rukama krst ali upleten zmijom.
Kada sam stigao u Bijeljinu, odakle sam trebao istog dana da odem u manastir Kaonu kod Šapca, po pogledima ljudi koji su me dočekali, video sam da nešto nije uredu. Nisam ni slutio zašto me tako gledaju i šta me već istog dana čeka.
Radiosarajevo.ba: Zašto ga zovete Pablo? Jovanović: Zato što je pod tim imenom bio zaveden kao saradnik UDB-e. Priča se da su oni imali jedan njegov snimak kojim su ga ucenjivali da radi za njih. I to će sada izaći na videlo.
Da vidim kako si građen
Radiosarajevo.ba: Šta je dalje bilo? Jovanović: Taj dan kada sam stigao, posle ručka me pozvao u svoje odaje da se bolje upoznamo. Pričao mi je o svom teškom životu sa ukućanima, da je nesrećan; ali da se njegov život promenio mojim dolaskom, da me iskreno voli, da ćemo nas dvojica živeti kao braća i da ćemo sve deliti, da ću biti najsrećniji... Onda je počeo da me ljubi po vratu, da me vata po intimnim delovima i u ropcu me molio da se skinem da vidi kako sam građen, da zna kakav krst da mi kupi. Taj pakao je prekinuo nečiji dolazak i u šoku sam otišao u svoju sobu. Šta dalje? Sada mi je bilo jasno zašto su me neprijateljski dočekali u dvoru, zato što su mislili da sam iz istog društva, a pretpostavljam da ni njima ova iskustva nisu bila strana.
Pokušao sam da se priberem i da donesem odluku šta dalje. Ako se vratim kući, šta da kažem posle toliko insistiranja da idem u manastir, ako odem u policiju niko mi neće verovati. Tada sam doneo pogrešnu odluku za sebe, da pokušam da ostanem i da s Kačavendom pričam i pokušam dam u ukažem da je to veliki greh.
To je verovatno po Božjoj promisli bila pogrešna odluka za mene, ali dobra za Crkvu i srpski narod, jer do sada niko nije posvedočio o užasima koji se odvijaju po manastirima i vladičanskim dvorovima.
Kačavenda u svom dvoru
Lažna dokumenta
Napadi su bili svakodnevni, kao i pritisci. Pričali su mi da je bolje da nikom ne pričam kakav vladika vodi život; ako se baš i ne slažem, bolje da ćutim zbog porodice... Pričali su da tu dolaze mnogo moćni ljudi... Postao sam zatočenik u odajama na kojeg su svi motrili i uvek sam išao u nečijoj pratnji. Onda sam dobio lažna dokumenta, ličnu kartu u Bosni i Hercegovini, i bio sam prijavljen u Brčkom kod sveštenika koji je optužen za pedofiliju [Slavko Maksimović, op. a.]. Čak mi je i pasoš bio u izradi.
Jedan sveštenik mi je rekao „Čuvaj glavu svoju i svoje porodice. Radi sve normalno i čekaj trenutak da se izvučeš iz jazbine“. Iako sam izgubio entuzijazam, u međuvremenu sam postao đakon [najniži hijerarhijski čin u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, op. a.] i veroučitelj. Sada vam pričam na preskok, ali je u knjizi sve lepo opisano.
(Samo)ubistvo Milića Blažanovića
Radiosarajevo.ba: I šta sve ste Vi vidjeli na Kačavendinom dvoru? Jovanović: Užas. Igumani su podvodili bogoslove, dovođeni su mladići kojima je kao meni nuđeno sve. Organizovano je prebijanje onih koji su pričali da je vladika pedofil i homoseksualac, dolazili su razni biznismeni. Pravljene su terevenke i pijanke u toku posta. Nažalost, jedan bogoslov je smrtno stradao samo zato što nije hteo da spava sa Kačavendom.
Govorim o dosad nerazjašnjenom slučaju smrti bogoslova Milića Blažanovića. Koliko se Kačavenda plaši toga vidi se i po tome što je završio u bolnici na Dedinju, kada mu je jedan vladika skoro na jednom saboru to spomenuo.
Radiosarajevo.ba: Da li možete nešto detaljnije da nam kažete o tome? Jovanović: Klasično ubistvo. Dečko je posle neuspelog silovanja poslat u kažnjenički manastir Papraću [kod Šekovića, Bosna i Hercegovina, op. a.]. Lepše uslove za život imali su ljudi u logoru, nego oni tamo. Jeli su iz zamrzivača u kom sam našao pacova koji je bio težak preko kilogram. Brašno su jeli iz sobe gdje je bilo hiljade pacova, a u sobi pored je bila smeštena monahinja. To je bilo neizdrživo. Pošto je počeo da priča po selu o svom iskustvu sa Kačavendom, morao je biti sklonjen.
Mislio je Pablo ako ga crna zemlja pokrije da će njegov život ostati tajna, ali se prevario. A ja baš tog vikenda nisam išao u Papraću da služim.
Manastir Papraća
Milić se nije ubio
Po zvaničnoj verziji Milić se razneo bombom, ali to sigurno nije istina. On je bio dete, bombu nije imao i nije bio samoubica. Kada sam saznao tu strašnu vest, otišao sam do Kačavende i pitao šta ima novo, a on mi kaže da nema ništa. Pitam ga ponovo šta ima novo, a on kaže ništa. A Milić, pitam. A, to, kaže Kačavenda... Ma, mi o tome nećemo ni da pričamo, on je bio bolestan to je njegova stvar mi sa tim nemamo ništa.
Nije mi dao da idem u manastir. Tek sam otišao kada su njegovi ljudi sve počistili, okrečili i pokušali sve da zataškaju. Ali nisu uspeli. Deo njegovog tela smo jedan stari sveštenik koji je živeo u manastiru i ja spakovali u mali sanduk i sahranili u manastirskoj porti, u toku noći da nas ne otkriju. Iskopali smo busen i spustili njegove mosti na mestu gde pada prvi jutarnji zrak, kada izgreva Sunce. Tajno smo noću odslužili 40 zaupokojenih liturgija, pošto se zvanično to ne sme raditi jer je proglašen za samoubicu. To će mesto biti kamen temeljac nove obnovljene crkve, mesto gde počivaju mosti novomučenika koji pade za veru Hristovu. To će biti mesto hodočašća, a ne njihovi dvorovi od zlata sa đakuzijima, koji su sagrađeni od sumnjivog kapitala, dok narod nema hleba da jede. A i o tome će biti detaljnije u knjizi.
BIA je bila obećala istragu
Radiosarajevo.ba: Spominjali ste pedofiliju. O čemu se radi? Jovanović: Biraju se deca bez roditelja, iz siromašnih sredina, iz sredina gde bi bilo sramota pričati da vas je neko seksualno zlostavljao. Od mene je tražio da vidim koja su deca bez roditelja, da im dam malo para, pa da ih dovedem u dvor da on izabere. Ali samo decu do 11 godina, jer starija verovatno već imaju seksualne odnose, pa su prljava. Tada sam hteo i da ga ubijem, samo mu je Bog bio u pomoći.
Nudio mi je pare da mu dovodim decu. Sećam se jednog bogoslova kojeg je doveo iguman manastira Dajbabe [kod Podgorice, Crna Gora, op. a.].Ujutro me greškom zove da mu otvorim vladikinu sobu da uzme stvari. Ja ga pitam „Šta će tvoje stvari u vladikinoj sobi?“, a on meni kaže „Kao, ti ne znaš“. Pedofilija se organizuje uz puno para, uz niz za njih povoljnih okolnosti, kao što su siromaštvo, ratom pogođena područja i ljudi koji se za to nagrađuju.
Radiosarajevo.ba: Znaju li vlasti za ovo, jeste li prijavljivali sve ovo policiji? Jovanović: Naravno da znaju, kao ovde u Srbiji, tako i preko Drine... Ja sam obavestio policiju, Bezbednosno informativnu agenciju [BIA, op. a.], UBPOK [Uprava za borbu protiv organiziranog kriminala, op. a.] i sve druge institucije nadležne za to. Svi su bili srećni što je o tome neko progovorio. BIA je čak, kako mi je rekao njihov operativac sa kojim sam sarađivao, odobrila i sredstva za istragu, ali sam bio upozoren da isto tako neko može da stopira istragu, što se i desilo.
Imam datumski zabilježene sve kontakte i imena ljudi iz BIA-e i policije.
Obraćao sam se i Tadiću
Onda mi je čovek iz BIA-e rekao najbolje da se obratim ljudima iz vlasti, jer će tek onda dobiti zeleno svetlo. Ja sam se obratio kabinetu predsednika gospodina Borisa Tadića. Njegov savetnik mi je rekao da je njima imperativ da se sredi stanje u Crkvi, da se država neće mešati u crkveno učenje ali da su neke stvari nedopustive. Otpočeli smo saradnju koja je ustvari bila prikupljanje podataka bez konkretne akcije. Rekli su mi: Gospodine Jovanoviću, Vas će na kraju Kačavenda ubiti.“
Ja sam rekao da mene može ubiti, ali istinu ne, i da će se sigurno naći neko ko će mu stati na put.
Onda su oni promenili kurs: Bolje da imaju jednog kompromitovanog Kačavendu nego nekog episkopa čiju krivicu treba da dokazuju sledećih dvadeset godina, a da ću pravu ulogu imati po smrti patrijarha Pavla [15. novembar 2009., op. a.].
Kada sam kazao da posedujem snimke iz patrijaršije gde mi Kačavenda nudi seks, odlazak u Rusiju... pitali su me šta od njih tražim za te snimke. Nudili su mi šta hoću za saradnju.
Posle mi je ponuđeno da me ozvuče i da me pošalju da snimam Kačavendu, da mi kažu koja pitanja da postavljam i da im to donesem.
Hrišćanski i evropski
Tako da je sam vrh znao za sve zločine a ništa nisu uradili. Ustvari, zaštitili su svojim ćutanjem Kačavendu i njemu slične i svesno dopustili da još ko zna koliko mladih ljudi postrada.
Dok se predsednik Tadić i njegovi saborci biju u grudi i kunu u evropsku Srbiju, dok se bore za prava dece i kao im pomažu, s druge strane zataškavaju seksualno i drugo iskorišćavanje dece za koje znaju i dobro su obavešteni. Hrišćanski i evropski, nema šta.
Igrom slučaja, predsednik je u Makišu [predgrađe Beograda, op. a.] na Dan policije ove godine prošao pored čamca u kom je bio moj sin i još mnoga druga deca i kao se očinski poigrao sa njima, a ja sam pomislio: Ako ih zaista toliko volite, daću vam priliku da ispravite grešku Vašu i Vašeg kabineta.
07. juna ove godine potpredsednik Vlade i ministar policije Ivica Daćić izjavio je na otvaranju međunarodne konferencije protiv trafikinga da je sprečavanje zloupotrebe dece u bilo koje svrhe imperative policije, da je zloupotreba dece različita, od seksualne do navođenja na krivična dela.
Zamenik šefa misije OEBS-a [OSCE-a] za Srbiju, gospodin Tomas Mor pozdravio je spremnost MUP-a u suzbijanju zloupotrebe dece, kao i norveški ambasador, koji je bio prisutan.. Eto kako se srpski političari ismevaju nastojanjima institucija da nas dovedu na evropska vrata.
Slikali su se isti i na promociji filma o zlostavljanju žena i nadam se da će bar sada iz moralnih razloga pocrveneti bar pred sobom svi oni koji su to znali a ništa nisu uradili.
Ovom prilikom pozivam sve međunarodne institucije da izvrše pritisak na vlasti i policiju, ne može se u Evropu sa ovom sramotom.
Patrijarh Irinej me ignorirao
Radiosarajevo.ba: Da li, znači, Crkva zataškava te afere? Jovanović: Vrana vrani oči ne vadi. Sve oni znaju. Ja sam proveo dane u razgovorima, jer sam mislio da je bolje da se ovo reši unutar Crkve, da se sramota izbegne, ali požar se ne gasi iz kuće njego spolja. Oni ovakve stvari jedni o drugima koriste prilikom dogovora između klanova, a ubrzo će se saznati i ko je dolazio od političara u patrijaršiju, ko je kome obećavao mesto patrijarha.
Moj advokat [Duško Tomić, op. a.] i ja smo tražili prijem i kod patrijarha Irineja, ali nismo nikad pozvani. Oni se vode onom &b
SENZACIONALNO OTKRIĆE - U SKOKU S IVICE SVEMIRA POMOGLA MU SRPSKA SVETINJA
Feliksa čuvala ikona Majke božje s Hilandara
Feliksa Baumgartnera tokom pada s visine od 39 km iznad površine Zemlje čuvala je pravoslavna ikona Majke božje s Hilandara!
Samo nekoliko minuta posle sletanja, dok je u bazi Rozvel u Novom Meksiku trajalo slavlje zbog uspešno obavljene misije na Fejsbuku i Tviteru osvanule su brojne čestitke Feliksu od kojih se jedna posebno ističe, prenosi portal Pravda.rs.
- Bravo, prijatelju moj, tvoja hrabrost je ravna hrabrosti antičkih divova i zato sam znao da će te ikona Majke božje iz manastira Hilandar, koju si imao u džepu, sigurno sačuvati tokom herojskog leta - napisao je na Tviteru Feliksov nekadašnji kolega iz vojne jedinice u Austriji.
Nije poznato kako se austrijskom ekstremnom sportisti ova ikona uopšte našla u džepu specijalnog odela. Možda, smatraju mnogi njegovi fanovi, zato što ima pravoslavne korene.
Iako su posle istorijskog trenutka mnogi očekivali da će čuti vesti o njegovom novom projektu, Feliks je sve iznenadio rekavši da je došlo vreme da se smiri.
- Povlačim se iz ovog opasnog posla. Želim da nađem lep i pristojan posao kao pilot helikoptera. Boriću se protiv požara i spasavaću ljude - rekao je Baumgartner u Rozvelu.
Вишеград - Вишеград је јуче био сав у знаку лика и дјела познате највеће живуће пјесникиње у БиХ Даре Секулић. Српски књижевници имали су част да цијелу недјељу проведу са Даром, од сплаварења Вишеградским језером па све до књижевне вечери која је синоћ одржана у њену част на Тргу Николе Тесле у Андрић граду.
Књижевници су, огледајући се у Вишеградском језеру заједно са Даром, говорили своје стихове, док је Дара рецитовала о Вишеграду, Андрићу, води и природи.
Манифестација "Књижевници са Даром Секулић" настављена је на књижевној вечери у организацији Књижевног фонда "Свети Сава" из Источног Сарајева, на којој је промовисана Дарина књига "Брат мој Тесла".
Секулићева је заступљена у бројним антологијама у земљи и свијету. Пјесме су јој превођене на многе језике. Добитница је и Змајеве награде за 1997. годину, први добитник награде "Саво Мркаљ", СПД "Просвјета", Загреб за 2006. годину.
Секулићева је на књижевној вечери казивала стихове пјесама из своје нове књиге, а посебно је нагласила да је одушевљена Андрић градом.
- Овдје сам први пут, толико сам срећна и задовољна. Упознала сам се са градом, људима, овдје је све говор, овдје је све пјесма. Емир Кустурица је у овај град уградио и дио мог завичаја, Кордунског Лесковца, којег више нема - истакла је Секулићева.
Предсједник књижевног фонда "Свети Сава" и књижевник Недељко Жугић истакао је да је ово први пут да један велики познати српски и свјетски стваралац као што је Дара Секулић гостује у Вишеграду.
- У лексичкој крви Даре Секулић има доста хлорофила и сунца, коријена и жилишта из завичаја, на стаблу живота, избојака у садашњости, и листова у будућности - рекао је Жугић у уводној ријечи књижевне вечери посвећеној Дари Секулић.
Жугић је говорио и о њеном богатом књижевном стваралаштву.
- Сама чињеница да је за три године написала девет књига доказује да је права књижевна громада, чиме је оборила све европске, а сигурно и свјетске рекорде. Она је озбиљан пјесник, највећи живи писац српског језика и Балкана - истакао је Жугић.
Посебно је истакао да Дара Секулић пише најчистију поезију.
- Њена поезија је као вилинско свето дрво које пада само на чиста мјеста, њена поезија је свугдје препозната, а о томе свједочи и да је добитница овогодишње књижевне награде "Алекса Шантић" - нагласио је Жугић.
Манифестацију "Књижевници са Даром Секулић" финансирало је Министарство просвјете и културе Републике Српске.
Стихови
На књижевној вечери, осим Недељка Жугића, своје стихове у част Дари Секулић, говорили су књижевници Божидар Шкобић из Вишеграда, Радомир Јагодић из Рудог, Радослав Милошевић из Требиња и Недељко Зеленовић из Источног Новог Сарајева. Осим књижевника, пјесме Даре Секулић, пјевао је и композитор Пеђа Хард.
Književnici sa Darom Sekulić u „Andrićgradu“
14. okt 2012.
RIME NAJVEĆE ŽIVE SRPSKE PJESNIKINjE
Realizujući zanimljiv projekat „Književnici sa Darom Sekulić“, uz podršku Ministarstva kulture Republike Srpske, književni fond „Sveti Sava“ iz Istočnog Sarajeva, na Trgu Nikole Tesle u „Andrićgradu“, realizovao je izuzetno uspjelo književno veče na kojoj su pored ove istaknute pjesnikinje nastupili Nedeljko Žugić iz Pala, Radoslav Milošević iz Trebinja, Radomir Jagodić iz Rudog i Božidar Škobić iz Višegrada.
Osvrćući se na izuzetno bogato književno stvaralašstvo Dare Sekulić Nedeljko Žugić, predsjednik književnog Fonda „Sveti Sava“, je rekao da je ona obilježila dvadeseti i naznačila dvadeset i prvi vijek u srpskom pjesništvu, ističući da je Sekulićeva najveća živa poetesa koja stvara na Srpskom jeziku.
Prisjećajući se svog porijekla Sekulićeva je, prije čitanja svojih stihova, zahvalila Emiru Kusturici koji je u veleljepnom „Andrićgradu“ centralnom trgu dao ime slavnog naučnika Nikole Tesle.
-Emotivno sam vezana jer Tesla potiče iz mog zavičaja. Zahvalna sam Kusturici što u svojoj 82. godini mogu da kazujem svoje stihove na trgu Nikole Tesle, poručila je Sekulićeva, nakon čega je prvo pročitala svoju pjesmu o Smiljanu, rodnom mjestu svjetski slavnog naučnika.
Sekulićeva je izrazila divljenje za grandioznost i ljepotu „Andrićgrada“ naglašavajući da bi svi u BiH i mnogo šire trebali da zahvale Emiru Kusturici na njegovom oplemenjivanju duhovnosti, kuklture i istorije u kamenu, simbolu vječnosti.
Dara Sekulić, mada u poznim godinama, izuzetno je aktivna tako da je u posljednje tri godine objavila pet, a u pripremi ima još četiri knjige.
-Ovo nije vrijeme za pjesnike, pa zato teško nalazim izdavače, poručila je Sekulićeva koja je nedavno za svoje stvaralaštvo dobila „Šantićevu nagradu“.
U nastavku književne večeri Radoslav Milošević je prisutne podsjetio da je i Nikola Tesla pisao poeziju, pročitavši njegovu pjesmu „Delovi božanskog ogovaranja“. Božidar Škobić je, između ostalih, pročitao svoju najnoviju pjesmu o „Andrićgradu“, Radomir Jagodić pjesmu posvećenu Gavrilu Principu, a Nedeljko Žugić pjesmu o Ivi Andriću.
Domaćinu ove književne večeri, proslavljenom režiseru Emiru Kusturica, Dara Sekulić je darivala nekoliko svojih knjiga, a Nedeljko Žugić mu je uručio Povelju književnog Fonda „Sveti Sava“ za, kako je naglašeno, blagodarna djela podarena narodu.
Od pravednika do izdajnika. Od pametnog momčeta iz bosanske zabiti do duhovnika. Od obožavanog prote do prognanika. To je putanja prote Milorada Golijana.
Istinoljubiv, pošten, obrazovan, srčan, nepotkupljiv, nekoristoljubiv, nepokolebljiv borac, čovek koji ima vremena za svakoga, pop bez tasa i tarifnika, rečiti brđanin prerastao u vanserijskog govornika čiji bariton gromovito prenosi njegove umne, čovečne pouke, propovednik koji zna da poveže duhovnu sferu sa svakodnevnim, praktičnim životom običnih ljudi, privukao je masu pristalica i sledbenika. Ali i ljutih protivnika, iz redova korumpiranih, birokratizovanih, jednoumnih, i zavidnih. Kreću progoni, biva proglašen za izdajnika, priprema se njegova likvidacija... Izmučen, proganjan, prota Golijan na kraju oslepi...
Ali ovo nije dokumentarac o slepom čoveku. Nego priča o superiornom pravedniku koji, zbog toga što je takav kakav je, ispašta. Parabola na Hristov put i postradanja. Veličanstveno žitije prote Golijana, kazuju sam prota i petorica njegovih jevanđelista.
Свечани је дан, јесењи, блијед. На високом бријегу изнад села Грање у Рудом над простором земље из које избија златно и жуто, црвено, крваво лишће и зраци пробијају земљу и одлијећу негдје у азурно плаветнило сјајни са звуковима потмулих одјека.
Младић Милош Видаковић раширених руку спрема се да полети, свечан и блијед са слапом сјајне свјетлости која му излази из очију и ноктију, руку, из уста, а ваздух мирише све јаче.
Вријеме је мачева и крви, која долази полако са ратничким бубњевима канонада, ешалона, ескадрона, у корачницама црвене људске крви; мртво-рођени и слободни. Треба поново по тим људским траговима Полимља ићи на Запад заједно са стријељаним и објешеним побунарима за будућа балканска спасења Европе, мртвих градова, према мрачним горама "гледајући ватру по долинама", и силна копља и златне шљемове царске војске.
Држећи књигу под руком Милош лебди над сво-јим Штрпцима миран док пада снијег, бијело и свечано. Не додирујући земљу иде за непознатим трагом доље према Лиму који посребрен ледом не шуми нсго он, Видаковић (вид и оковић) осјећа све боље да је дужност да буде човјек Неба и љубави, служећи уједно Богу и ближњима. А све је и даље у њему и тјелесно и земаљско одлучно да иде и стигне, па се оно људско пита чему и за кога вриједи све дати кад незнамо шта ћемо добити заузврат.
Јер човјек је СВЈЕТЛОСТ свијета и со земље, а он (Милош Видаковић) јагње међу вуковима, човјек међу нељудима и временима. Јер све се теже дише идући тамо доле према истоку босанских планина, Босне и Рудог, а два су свијета аустроугарски и вилајет мрачни босански.
Егзистенцијално и немиметичко схватање идења и стизања; гдје Руђани цијели свијет населише, а себе не раселише, од Азије, Америке, од Балкана до Европе. Јер свијет је исувише стваран јавља Богдан Жерајић људски испод мајчице Земље. Млади Видаковић у простору сарајевског неба исписује правила:
- Треба писати по својој свијести и своме срцу (искрено и непосредно),
- Живот је чудо (и производ је свих догађаја и прилика кроз које пролазимо),
- Једини и прави смисао умјетности је живљење и трајање,
- Потребно је вјеровати у самог себе до последње конзеквенце,
- Спознаја новог у умјетности је кроз Природу и њене законе (све је подређено моменту спознаје, јер је и Природа релативна ствар);
- Не постоји ништа категорично, што се не може промијенити; Живот је могуће продужити и промијенити само кроз умјетност и емоције стварања.
Рођен је нови вијек и нова стварност. Милош Видаковић над Сарајевом мјери висину ријеке Миљацке у предвечерје израчунавајући удаљеност вјетра од Беча, Женеве, Париза и тјерајући брда изнад сарајевске планине Требевић и планине Варде у Рудом да се споје.
Данило Илић учитељски и очевски одређује и дијели дубину живота и трајања. Иво Андрић рецитује своју "Младу Лирику" господину Јовану Скерлићу учећи га да слуша али и да чује.
Младобосанци у хору пјевају идеалима и слободи садећи по небу руковети свјетла од срца до срца Босне.
Милош Видаковић зна да је баш сада право вријеме да се припитоме звијери Аустроугарске монархије, царског и краљевског височанства Фрање Јосипа.
На коњу зеленку Јабучилу Морис Метерлинк држећи у рукама "Плаву птицу" отвара кавез да пусти напоље Први снијег.
Супротстављајући Леметровском кондепцијом импресионистичке критике служења слободном стиху несталне и противрјечне унутрашње стварности новог доба. Вријеме улази кроз сваку пору Босне опасним ватрама. "Vers libre 1913.'' Као форма модерне душе уза све ритмове и мјере говорења и писања отварајући сваком новом ријечи разноврсне и слободне почетке. Ми нисмо они који геометријски уједначено стварају ритмично, кривуљама оплођавања свијетла нових неисписаних и неизговорених ријечи. Смисао је негдје изван статичности модернистичке побуне, смисао је у неизговореном авангардисти; поетски марширају.
Доле лирске стереотипности! Доле истањена и скучена традиција! Пјевајмо животу! Милош Видаковић Златним кључићем откључава сонетна врата "Царских сонета" примајући лично трофеј од Жозе Марије де Хередије.
Видаковић зна да ће га оптужити да је Дучићев епигон, парнасовац и занесени романтичар али између Воде, Ваздуха и Сунца носећи своју младост као заставу Вјетра, Кише и Муња сигуран је да се прије смрти мора вратити у своје Штрпце и сву своју чежњу упалити кроз ватре освјетљавајући пут косовки дјевојци да милосрдним ријечима излијечи му страшну рану, њему Војводи и брату Бановић Страхиње да се одмори код крчмарице младе Јање "за гором поред Цариградског друма".
Гдје си сада "Гроздана, сестро, милосна и верна" док језди гором тамнијом од ноћи, да изиђе испод сунчевог снопа, да кад он оде сви се роде, жањући своје наде и снове на ливадама Полимља.
А онда Гаврило Приниип пуца у срце Европе палећи кандила и Милош зна да треба ићи према Србији иако је страшан рат свјетски пред вратима човјечанства. Идући путевима преко мрачних босанских планина и слушајући од људи како аустругарски шуцкори и тајна царска полиција хапси редом убијајући и робећи, палећи у заносу стогодишње мржње према свему што није аустроугарско и царско и чистећи у погромима домаћинске куће и чељад.
Милош Видаковић последњи пут гледа свјетла Сарајева која бљескају као свици на ливадама Раванаца идући преко горе Романије хајдучким путевима према Рудом, аустроуграским друмом, склањајући се пред кочијама и ријетким војним аутомобилима. Он члан Младе Босне носи у торби ријетке рукописе "Царских сонета".
Сјећа се Италије, Фиренце, златног сунца на наранџастим крововима и тешких мириса изгорјелих цвјетова лаванде, злата наранџи и лимунова, путоказима чемпреса што стоје као црна уперена копља у небо стражарећи облаке. Родитељи су му се вратили у Грање. А дисати је све теже и што би сад дао за чашу црног фирентинског вина и мало сунца у мрачној босанској ноћи без звијезда и мјесеца. На узбрдицама већ гласно кашље оним тешким туберколозним хрипањем, што човјеку узима сав дах из плућа и тјера га да неконтролисано хлепти за мало ваздуха у влажној љетњој ноћи. А пред очима му је још увјек била она чиста и прозрачна сјајна од сунца дјевојка талијанка што му је док је лежао у болници у Вијаређу уз осмијех Мадоне доносила и букете цвјетова њему босанском пјеснику, а чији су цвјетови у таму његове болничке собе сијали попут рубина, тиркиза и сафира зеленим одсјајем лишћа док сатима ишчекује да његова болничарка Марија дође доносећи у своји очима азур који ће му трајати касније кад дође мрак и сан.
И сада док лежи у овој страшној ратној 1915. години у Велесу сам, већ дуго је потпуно због болести напустио своје мјесто наставника у гимназији носећи још увијек у дубини ноздрва шумове морских таласа и удаљене крикове галебова, што са сваким јављањем галеба узвикују "врати се".
У љубичасто бијеле врхове једара бродова што одлазе у трептави сјај љетње пучине.
По ријечима љекара што га је јуче прегледао у подстанарској и хладној соби граду ратном 1915. пуном избјеглица, војника, дјеце која нервозно плачу, са официрским узвицима што допиру до његове влажне и мокре постеље, као пробадајући знакови што му никако недају да се коначно одмори и заспи макар на тренутак послије дугих сати кашља и грознице која га све више стеже.
Оцу Николи ништа већ седмицама није написао ниједну ријеч и чини му се у привиђењу да га види у тешком џемперу од необојене вуне и капом која му пада низ сребрне слијепочнице, погледа упереног доле према штрбачкој кривудавој цести. Милош се нагиње из постеље да му махне, да се не брине, јер није му ништа, само обична прехлада и онда; сјајни пролаз који свијетли и он сретан спокојно пролази, а испод њега војничко гробље у Велесу и људи мрки и натмурени забадају у мокру и црну октобарску земљу крстачу и осјећа да је сигурно ријеч о неком другом а не о њему и чује ријечи "Биће јесењи дан, свечан и блед, сличан убледилом лицу мртваца обливеном светлошћу воштаница што наоколо догоревају. Мирисаће ваздух жутим, болесним лишћем и успареном крвљу".
И КРАЈ. Други октобар хиљаду деветсто петнаесте. Он има двадесет и четири године.
Постоји позната легенда у Рудом која се преноси већ деценијама да ће се Милош Видаковић вратити из Велеса послије сто година у своје Рудо. Биће зима и падат ће први снијег те године.
СОКО
Пуштен са руке соколара лака,
Брже но с лука татаркиња стрела,
Заронио је соко, тица смела,
У плава мора светлости и зрака.
Високо где га поглед једва хвата,
У облацима сребрним ко пена,
Сив соко кружи, жељан жива плена,
И хитре битке кроз разбита јата.
И док га оздо, с руком изнад чела,
Гледају ловци и дружина цела
Он, ненадано, у замаху силну,
Стреловито се вину летом бодрим,
Јер је далеко над језером модрим
Угледао утву, птицу златокрилу.
ГРОЗДАНА
Гроздана, сестро, милосна и верна,
Пригни, о, пригни невесело лице.
Твоје су очи до две молитвице,
Твоје су руке два љиљана смерна.
Гроздана, сестро, с тугом благодатном,
Пригни, о, пригни лик твој болно лепи
Твоја је душа одаја где стрепи
Кандило једно пред иконом златном.
Лепото болна, обасута злима,
Около твоје свете главе има
Ореол једног страдања безмерна
И цела твоја горка судба личи
Пресветој једној мученичкој причи,
Гроздана, сестро, милосна и верна.
ПРВИ СНИЈЕГ
Пада снег бео. Над белином ствари
Свест сама лута са незнаним смером,
Нит ја за кога, нит ко за мене мари.
Нити се тешим каквом добром вером,
Празан је дом и свет празан цео.
Пада снег бео.
Пада снег бео.
А ја бих хтео бол и жеље дуге
И да сам вољен, вољен и да волим,
Да грлим радост и колена туге
И клечећ болан скрушено се молим
Огромно нечем чега сам ја део.
Пада снег бео.
Пада снег бео.
И свет је празан. Белином засути
Друмови лепи који срећи воде.
Срце је мирно, срце моје ћути.
Тек као бледе тишине да ходс
Снег пада, пада дан убог и цео
Снег бео, бео
Снег бео, бео.
ПЈЕСМА ИВИ АНДРИЋУ
Глe, Иво, већ су и јаблани жути
И свс је суморно, суморно.
А горе негде за облаком ћути
Сакривен полумртав Бог
Наш добри.
И пригнуо јс чело уморно,
Па ћути,
Сакривен полумртав Бог.
Са лепом вером давно, давно пре,
Тражили смо га ми. Гледали
Чудесно небо, звезде и облаке.
Стрепили: о, где је Бог
Наш добри.
И дуго смо га дуго, чекали
Узалуд.
О, дуго смо га, дуго чекали.
Гле, Иво, већ су и јаблани жути
И све је суморно, суморно.
А горе негде за облаком ћути
Сакривен полумртав Бог
Наш добри.
ЛИПЕ
Капљице ситне малопрашне кише
Круне се редом низ јаблане лисне,
Кроз сутон страсно опојно мирише
Ред липа. - Каткад запљусне и блисне
Поточна вода. Ноћ се топла своди
Са ведрог неба заносно и свеже.
Сутонска прича умире на води,
На којој звезде и тишина леже.
О, у те ноћи чудесне и плаве,
Чим се високо вечерњача роди,
Топла се радосг и сећања јаве.
Беље нег сенке лабуда на води,
Сећања тиша но шум птичијих крила,
Када кроз сутон самотни пролете.
И душа ми се таласа ко свила,
И срце ми се радује ко дете.
Читав се живот заборављен жари
И срца, срца разбуђена бију,
И помаља се лик минулих ствари,
Прилазе туге и полети свију.
Минулих ноћи и свитања снена.
Осећам мирис младости ми ране.
Пољупце страсне свих вољених жена
И чујем додир плетенице вране.
У моје срце сав се живот слива,
У моју душу вече младост сипа.
- Поточна вода мирује и снива,
Мирише јако ред опраних липа.
Милош Видаковић - БИОГРАФИЈА
- 1891. рођен у селу Штрпци у Рудом у учитељској породици.
- 1898. у Прњавору пошао у основну школу.
- 1910. у Сарајеву завршио основну школу и класичну
гимназију и одлази у Беч на студије романистике и
славистике.
- 1912. борави у Женеви одакле се враћа у Сарајево. Пише и преводи највише у "Народу" као стални књижевни критичар издржавајући породицу.
- 1913. наставља студије у Италији у Фиренци.
- 1914. одлази на лијечење у Вијаређо. Послије Сарајевског атентата бјежи из Сарајева у Рудо у село Грање, а затим у Србију гдје добија мјесто наставника у Велесу вршећи успут дужност поштанског цензора.
- 1915. 2.октобра, послије прехладе, болест плућа му се погоршала. Умире у Велесу. Сахрањен на војничком гробљу.
- 1918. постхумно му је штампана збирка пјесама "Царски сонети", а у засебној књизи превод Метерлинкова "Плава птица".
Iz štampe je izašao novi romanBožidara Škobića, višegradskog pjesnika i književnog stvaraoca. Roman o djetinjstvu pod naslovom "Dobra djeca", u ediciji savremeni pisci, objavio je Književni fond "Sveti Sava" iz Istočnog Sarajeva.
Radi se o zanimljivom romanu posvećenom djetinjstvu u Novom Travniku, piščevom zavičaju, i kako on naglašava grada mladosti, u kojem su opisane dogodovštine osnovaca iz škole "Moša Pijade", generacije 1952/1960. godine.
- Škobić radnju romana smješta u zavičajni, novotravnički prostor, u minula i mirnija vremena, kada se odrastalo bezbrižnije i zdravije, ali tematski i razvojem događaja uveliko prevazilazi vremenske i zavičajne granice, dotičući se svakog djeteta, ma gdje god da odrasta, u ruralnom ili urbanom prostoru, naglasio je u svojoj recenziji Mustafa Smajlović, književni stvaralac iz Sarajeva.
Smajlović dodaje da ovo nije bajka, ali jeste bajkovito lijepa romaneskna priča u kojoj, kroz igru i učenje, odrasta jedna školska generacija.
Todor Bjelkić, književnik iz Iriga, koji je takođe potpisao recenziju za Škobićev roman, naglašava da u ovom djelu nema klasične borbe između dobra i zla, već borbe između dobrote i nešto manje dobrote.
- Ovaj roman je doprinos istoriji radosti, dobrote i čovečnosti. Sigurni smo da će se ovo delo Božidara Škobića jednog bliskog dana naći u lektirskim izdanjima književnosti Bosne i Hercegovine. A ako se to, ipak, ne dogodi u najskorije vreme, verujte na reč, za to će najmanje biti kriv pisac - ocijenio je Bjelkić.
Božidar Škobić rođen je 1940. godine u Travniku, a od 1966. godine je stanovnik Višegrada.
Do sada je objavio knjige poezije za djecu "Novotravničke uspomene", "Koračamo uporedo", "Majstor i po", "Zvjezdica padalica", knjigu poezije za mlade "Poklon sa predumišljajem" i basnoviti roman za djecu "Rosijada".
Kako naglašava ovaj plodni stvaralac pisanjem se bavi preko 50 godina, a za izdavače je pripremio šest zbirki i dvije knjige posvećene Travniku, gradnji izbjegličkog naselja Garča u Višegradu, a u pripremi je i njegova autobiografija.
На Велику суботу, верни се у великим групама окупљају у цркви Светог Гроба, јер на тај дан са небеса силази благодатни огањ и пали ватру у кандилима ове цркве. Тако у једном од многих водича посвећених Васкрсу у Светој Земљи читамо: „Хришћанско чудо благодатног огња у православним црквама је познато као највеће од свих хришћанских чуда. Оно се догађа сваке године, у исто време, на исти начин, на истом месту. Није познато да се ма које друго чудо појављује тако редовно и током тако дугог временског периода; о њему можете читати још у изворима који потичу из 8. века. Чудо се одиграва у цркви Светог Гроба, која за милионе верника представља најсветије место на земљи“. Црква Светог Гроба је, сама по себи, тајанствено место. Богослови, историчари и археолози сматрају да црква обухвата и Голготу, брдашце на којем је разапет Господ Исус Христос, исто као и „нови гроб“, недалеко од Голготе, који је примио Његово мртво тело, као што читамо у Јеванђељима. Најзад, хришћани верују да је Господ управо на том месту васкрсао из мртвих.
Ово чудо можемо да пратимо кроз многе векове, будући да је забележено у многим путописима из Свете Земље. Руски монах Данило, на пример, у свом путопису који потиче из 1106-1107. г, веома исцрпно пише о „Чуду благодатног огња“ и прослави која је пратила његову појаву. Он описује како патријарх улази у капелу Васкрсења са две свеће. Патријарх затим клечи испред камена на који је Христос положен после смрти и изговара одређене молитве, за којима ће уследити чудо. Светлост се појављује из средине камена - плавичаста, неописива светлост која ће после извесног времена запалити кандила, исто као и две свеће у патријарховим рукама. Ова светлост је „благодатни огањ“, и он се шири према свим људима који су присутни у цркви. Свечаност која прати „чудо благодатног огња“ можда је најстарија хришћанска свечаност која је, без прекида, дошла и до нас. Од 4. века Христове ере па све до наших дана, извори говоре о сили која побуђује помешано осећање дивљења и страха. Из тих извора је јасно да се током свих ових векова то чудо прослављало на истом месту, на исти дан и у истим богослужбеним оквирима. Упитао сам се: да ли ће се то догодити и сада, на преласку из 20. у 21. век?
Са жељом да то откријем, отпутовао сам у Јерусалим да бих присуствовао прослави на којој ће се јавити чудо благодатног огња. Хтео сам да посведочим да се оно није догађало само у старој Цркви или само у средњем веку, него да ће се догодити и сада. Грчки православни патријарх је човек који сваке године улази у гробницу да би ту примио благодатни огањ. Захваљујући посредовању највиших црквених власти, допуштено ми је да се нађем на галеријама под куполом цркве Светог Гроба. Одатле сам имао изванредан поглед на мноштво народа који се окупио око гроба да би присуствовао овом чудесном догађају. Шта се, у ноћи Велике суботе, заиста догађа у цркви Светог Гроба? Зашто тај догађај оставља тако дубок утисак на православну традицију? Зашто нам се чини да у протестантским и католичким земљама нико као да није ни чуо за ово чудо?
ЈЕДНО ОД НАЈВЕЋИХ ЧУДА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
Откако је цар Константин Велики, средином 4. века, подигао цркву Светог Гроба, ова грађевина рушена је неколико пута. Цркву коју данас видимо подигли су крсташи. Око Христовог Гроба подигнута је мала капела са две одаје: са једном одајом испред гроба и самим гробом у који не може да уђе више од петоро људи. Ова капела је средиште чудесних догађаја, и овамо сваке године долазе на хиљаде ходочасника. Већина њих долази из Грчке, али је током последњих неколико година приметно да се повећава и број ходочасника из Русије и источноевропских земаља. Да би се што више приближили гробу, ходочасници долазе овамо још на Велики петак. На Велику суботу, око 11 сати пре подне, па све до 1 после подне, хришћани арапског порекла, громогласно и уз бубњеве, певају своје традиционалне песме. Ове песме потичу још из времена турске окупације Јерусалима у 13. веку, из времена када хришћанима није било дозвољено да било где певају своје песме, осим у црквама. „Ми смо хришћани, то смо били вековима и то ћемо бити довека! Амин“, каже се у једној таквој песми. Око 1 сат поподне, песма ће се утишати и наступиће напета и напрегнута тишина, наелектрисана ишчекивањем велике пројаве силе Божје којој ће сви присутни бити сведоци.
У 1 сат после подне делегација локалних власти почиње да се пробија кроз гомилу народа. Иако ови званичници нису хришћани, и они су део прославе. У доба турске окупације Палестине, они су били муслимански Турци, а данас су то Израелци. Током векова, присуство ових званичника чинило је део прославе. Њихова улога је да представљају Римљане из доба Господа Исуса Христа. Јеванђеља говоре о Римљанима који су отишли да запечате Исусов гроб, како Његови ученици не би могли да украду тело и да затим објаве како је васкрсао. На исти начин, представници израелских власти на ову Велику суботу долазе да би гроб запечатили воском.
Обичај је да, пре него што запечате гроб, уђу унутра и провере да ли постоји ма какав скривени извор ватре који би посредством обмане могао да створи чудо.
И као што су Римљани могли да гарантују да није било никаквих манипулација после Христове смрти, исто тако и локалне израелске власти могу да гарантују да ни у наше време овде нема никаквих трикова.
ПАТРИЈАРХОВО СВЕДОЧЕЊЕ
Када је гроб проверен и запечаћен, васцела Црква пева „Кирие, елеисон“ („Господе, помилуј“). У 1.45 после подне патријарх ступа на сцену. Предводећи дугу литију, он три пута обилази око гроба, а онда скида своју свечану богослужбену одећу и остаје само у белом стихару, што је знак његове скрушености пред величином силе Божје, којој ће он ускоро бити кључни сведок. Сва уљана кандила су угашена још претходне ноћи, а гасе се и сви остаци вештачког осветљења, тако да је већи део цркве обавијен тамом. Носећи у рукама две велике свеће, патријарх улази у капелу Светог Гроба, најпре у малу одају испред гроба, а затим и у сам гроб.
Никоме, осим њему, није могуће да прати шта се догађа унутар гроба, а аутор ових редова имао је прилику да са јерусалимским патријархом Диодором разговара о самом средишњем догађају.
Ваша Светости, шта се догоди када уђете у Свети Гроб?“
„Улазим у гроб и са свештеним страхом клечим испред места на коме је Христос лежао после смрти и где је затим устао из мртвих. Молитва у Светом Гробу за мене је, сама по себи, увек свети тренутак на светом месту. На том месту, Он је поново устао у слави, и одатле је проширио светлост по читавом свету. У првој глави свога Јеванђеља, св. Јован Јеванђелиста пише да је Христос светлост свету. Клечећи испред места где је Он устао из мртвих, налазимо се у непосредној близини Његовог славног Васкрсења. Римокатолици и протестанти називају ову цркву црквом Светог Гроба, док је ми називамо црквом Васкрсења. За нас православне, Васкрсење Христово је срж наше вере. У Свом Васкрсењу, Христос је задобио коначну победу над смрћу, и то не само над Својом, него над смрћу свих оних који су Му блиски“. „Верујем да ни најмање није случајно што се благодатни огањ спушта управо на том месту. У 3. стиху 28. главе Јеванђеља по Матеју пише да се, кад је Господ устао из мртвих, појавио анђео који је сав био одевен у чудесну светлост. Верујем да је та светлост, слична муњи, која је обавијала анђела приликом Васкрсења Господњег, она иста која се појављује и на Велику суботу. Христос жели да нас подсети да је Његово васкрсење стварност, а не мит, да је Он ваистину дошао у свет да би посредством Своје смрти принео неопходну жртву и васкрсао да би се човек поново сјединио са својим Творцем“.
ПЛАВИЧАСТА СВЕТЛОСТ
„Идући кроз таму, крећем се ка унутрашњој одаји у којој се спуштам на колена. Овде изговарам извесне молитве које су кроз векове дошле до нас и, када их изговорим, почињем да чекам. Понекад чекам неколико минута, али уобичајено је да се чудо догоди непосредно након што изговорим молитве. Из самог средишта камена на коме је Христос лежао, почиње да се излива неизрецива светлост. Она је обично плавичаста, али боја може да се мења и појављује се у многим, различитим нијансама. Немогуће ју је описати људским речима. Светлост се подиже са камена слично као што се магла подиже са језера, и готово да би вам се могло учинити да је камен прекривен влажним облаком, али то је светлост. Светлост се сваке године другачије понаша. Понекад само прекрије камен, а понекад обасја читаву капелу, тако да људи који стоје изван гроба и гледају у њега, виде да се испунио светлошћу. Ова светлост не спаљује, тако да се, за ових шеснаест година откако сам јерусалимски патријарх и примам благодатни огањ, никада није догодило да ми, на пример, запали браду. Ова светлост је нешто другачија од оног, уобичајеног пламена који гори у кандилима“. „У извесном тренутку, светлост се подиже и обликује стуб у коме се налази пламен другачије природе, тако да на њему могу да запалим своје свеће. Када на овај начин примим пламен за свеће, излазим и предајем пламен најпре јерменском, а затим и коптском патријарху. После тога, предајем пламен свима који су присутни у цркви“.
СИМВОЛИЧНО ЗНАЧЕЊЕ ЧУДА
„Како Ви лично доживљавате ово чудо и шта оно значи за Ваш духовни живот?“ „Ово чудо ме сваке године додирне подједнако дубоко. Сваки пут, оно за мене значи још један корак ка покајању. За мене лично, велика је утеха што могу да укажем на Христову верност нама, коју нам Он показује даровањем овог светог пламена упркос свим нашим људским слабостима и недостацима. Ми у нашим Црквама доживљавамо многа чуда, и чудо није за нас ништа необично. Често се догађа да иконе плачу у оним временима када небеса желе да нам покажу своју блискост са нама; исто тако, ми имамо многе светитеље којима је Бог дао бројне духовне дарове. Међутим, ниједно од тих чуда нема тако дубоко и символично значење као чудо благодатног огња. Ово чудо је као Света Тајна. Оно чини да нам Васкрсење Христово буде предочено тако као да је Он умро и васкрсао пре само неколико година“. И док је патријарх унутар капеле, клечећи на коленима испред камена, напољу су све свеће угашене, али далеко од тога да влада тишина. Чује се прилично гласно мрмљање, и атмосфера је веома напета. Када патријарх изађе са свећама које блистају и обасјавају све око себе, проломи се громогласан усклик који се ни са чим не може упоредити.
ЧУДО ВОДИ КА ВЕРИ
Чудо није ограничено само на оно што се заправо догађа унутар капелице у којој се моли патријарх. Оно што би могло да буде још значајније, јесте чињеница да је примећено да се плавичаста светлост појављује и да дејствује и изван гроба. Сваке године, многи верујући тврде да је ова чудесна светлост, сама од себе, запалила свеће које су држали у рукама. Сви у цркви чекају са свећама у рукама, са надом да би се могле запалити саме од себе. Често се догађа да се, пред очима ходочасника, сама од себе упале угашена кандила. Плавичасти пламен може да се види док се појављује на различитим местима у цркви. Велики број забележених сведочанстава ходочасника, чије су се свеће запалиле саме од себе, потврђује веродостојност њихових исказа. Особа која се налазила у близини и чија се свећа запалила или је, пак, посматрала плавичасту светлост, обично напушта Јерусалим као потпуно промењена, и за свакога, ко је присуствовао овој прослави, може се рећи да за њега постоји време „пре и после“ појаве благодатног огња у Јерусалиму.
НЕПОЗНАТО НА ЗАПАДУ
Неко би се могао запитати зашто је чудо благодатног огња готово непознато на Западу. Када су у питању протестантске области, то би се, у извесној мери, могло објаснити чињеницом да овде не постоји традиција чуда и да људи не знају како би се односили према њима. У земљама са римокатоличким предањем, међутим, постоји велико занимање за чуда. Зашто се онда у тим областима о овом чуду не зна много више? Овде би се могло понудити само једно објашњење: црквена политика. Овом догађају присуствују само представници православних цркава. Оно се догађа само на православни Васкрс и без присуства римокатоличких власти. Православни стога сматрају да ова појава представља очигледан доказ да је Православна црква једина легитимна Црква Христова у свету, а то би, свакако, могло да изазове пометњу у римокатоличким круговима.
ПИТАЊЕ ВЕРОДОСТОЈНОСТИ
Као и у случају сваког другог чуда, постоје људи који сматрају да је то обичан трик и ремек-дело православне пропаганде. Они верују да патријарх унутар гроба има упаљач. Ови критичари се, међутим суочавају са многобројним проблемима. Шибице и упаљачи су, могло би се рећи, скорашњи изуми, и само је у последњих пар стотина година, да би се запалила ватра, потребно свега неколико минута, колико патријарх борави у гробу. Неко би можда могао рећи да се унутар гроба налази упаљено кандило на којем патријарх затим упали свеће, али локалне власти потврђују да су провериле гроб и да унутар њега није пронађено ниједно упаљено кандило. Међутим, највећи изазов са којим се суочавају критичари овог чуда јесу небројена, независна сведочења ходочасника чије су се свеће запалиле саме од себе, пред њиховим очима и без икаквог могућег објашњења. Према нашим истраживањима, ни у једном случају није било могуће да се сними неко паљење свеће или кандила самих од себе. Дошао сам, међутим, до видео-записа који је начинио један млади инжењер из Витлејема, Сухел Набдијел. Он је присуствовао прославама појаве благодатног огња још од свог детињства. Године 1996. замољен је да сними прославу са галерије испод куполе у цркви. На галерији су, заједно са њим, били присутни једна монахиња и четворо верујућих. Монахиња је стајала десно од г. Набдијела. На видео-запису се може видети како је снимао окупљени народ. У извесном тренутку, сва светла су се погасила, јер је било време да патријарх уђе у гроб и да прими благодатни огањ. И док је патријарх још увек био у гробу, изненада се зачуо усклик изненађења и чуђења, који је долазио од оне монахиње што је стајала десно од Набдијела. Камера је почела да се тресе, а зачули су се и повици осталих људи који су били присутни на галерији. Камера се у том тренутку окреће на десну страну, како би забележила разлоге овом запрепашћењу. У том тренутку, Набдијел је снимио да се велика свећа, коју је у рукама држала ова руска монахиња, запалила сама од себе пре него што је патријарх изашао из гроба! Док су јој се руке тресле, монахиња је високо подигла свећу и њоме творила знак крста, истовремено преплашена и усхићена силом чији је сведок управо постала. Овај видео-запис је, вероватно, највише што је до сада снимљено у вези са овим чудом.
ЧУДА СЕ НЕ МОГУ ДОКАЗАТИ
И ово чудо је, као и већина чуда, окружено мноштвом необјашњивих чињеница. Као што је, приликом нашег сусрета у Јерусалиму, рекао архиепископ Тиверије, „ово чудо никада није забележено камером и вероватно то никада неће ни бити. Чуда се не могу доказати. Да би чудо донело плодове у нечијем животу, неопходна је човекова вера, и без овог чина вере не постоји чудо у строгом смислу те речи. У хришћанском предању, истинско чудо има само једну сврху: да умножи благодат Божју у творевини, а Бог неће подарити своју благодат уколико у својој творевини не пронађе веру. Према томе, без вере ни чуда не могу да постоје“.
Poslije niza uspješno provedenih aktivnosti u prošloj godini, Udruženje za informativno-kulturnu djelatnost i Književni fond "Sveti Sava" sa sjedištem u Palama pokreće i novi projekat u izdavačkoj djelatnosti pod nazivom "Knjiga za jedan dan", dok je tu i projekat "Pokretni studio".
- "Knjiga za jedan dan" jeste projekat koji podrazumijeva da se knjiga pred čitalačkom publikom nađe bukvalno u roku koji je i naveden u nazivu ovog projekta, pod uslovom da je prethodno završen lektorski, redaktorski i posao na grafičkoj pripremi. Projekat "Pokretni studio" nudi mogućnost svojevrsne proizvodnje televizijskog i dramskog programa i osposobljeni smo i opremljeni da radimo sve, od snimanja, preko montaže, pa do obrade za internet prezentaciju, dok smo kao ljudi od pera svakako spremni i da sve što snimimo propratimo kvalitetnim i stručnim komentarom - rekao je Nedeljko Žugić, prvi čovjek ove asocijacije, čiji plodonosan izdavački i stvaralački, prvenstveno književni rad, u kontinuitetu traje već dvije decenije.
Ističe da se svi zainteresovani za ovakav vid saradnje mogu obratiti Udruženju i Književnom fondu "Sveti Sava" i u veoma kratkom roku i dogovoriti sve u vezi sa izdavanjem knjiga, časopisa, brošura i novina, kao i snimanjem, montažom i internet produkcijom video zapisa.
U završnici su i projekti "Književnici zajedno" i "Dan sa Darom Sekulić", u okviru čega je planirano i snimanje dokumentarnog filma pod nazivom "Leksička krv Dare Sekulić".
- U ovom filmu biće korišteni i moji tekstovi i tekstovi kolege književnika Nedeljka Babića i očekujemo da će film naići na dobar prijem kod publike, jer se, između ostalog, bavi stvaralaštvom pjesnikinje koja zauzima posebno mjesto u čitalačakoj javnosti - ocjenjuje Žugić.
Najavio je i skoro objavljivanje četvrtog broja časopisa za književnost, umjetnost, nauku i društveni život "Glas istoka", kao i učešće na festivalu dokumentarnog filma u Beogradu, gdje su poslali dva ostvarenja.
- Riječ je o mojim autorskim djelima "Kradljivci budućnosti, ili šumska mafija pustoši šume" i "Kako je Dara Sekulić našla grobno mjesto". Prvo ostvarenje sam posvetio velikom prijatelju, pokojnom Radovanu Simiću, čovjeku koji je struci i nauci u šumarstvu posvetio cijeli život, pa je stoga teško i podnosio raznorazne negativne pojave u ovoj oblasti. Želio sam da ukažem na to da je šuma narodno bogatstvo i da se prema njoj tako moramo i odnositi, držeći se i u ovom segmentu mog stvaralaštva svojevrsne devize kojom se već godinama rukovodim da istinom ustanem protiv laži i obmane - zaključuje Žugić.
Dodijeljene četiri povelje književnog fonda Sveti Sava
SRNA -26.01.2012 20:58
ISTOČNO SARAJEVO - U Kulturnom centru Istočno Novo Sarajevo večeras je održano književno veče na kojem su piscima iz Crne Gore i Republike Srpske dodijeljene četiri povelje Književnog fonda "Sveti Sava".
Specijalni gost književne večeri bila je crnogorska pjesnikinja Milica Bakrač, koja je dobila povelju za književna djela podarena srpskom narodu.
Povelju Književnog fonda "Sveti Sava" dobili su i Petar Aškraba Zagorski za otkrivenu i tačnu istoriju i istraživanja o porijeklu porodica, Nedeljko Zelenović za književno djelo "Pisci su lažljivci koji govore istinu" i Božidar Škobić za roman "Rosijada".
Predsjednik Književnog fonda "Sveti Sava" Nedeljko Žugić istakao je da se večerašnjoj manifestaciji odazvao veliki broj književnika, koji su uprkos vremenskim neprilikama stigli iz cijele Srpske.
Književni fond "Sveti Sava" jedno je od najstarijih udruženja u Republici Srpskoj, osnovano 1993. godine.
Udruženje se bavi informativnom, istraživačkom, kulturnom, izdavačkom i humanitarnom djelatnošću.
Књижевно вече аутора, уз додјелу повеља одржаће се 26. јануара 2012. године у Културном центру Источно Ново Сарајево. Учеествује 17 писаца.
Могло би се назвати и тематско вече: БОРБА ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ, што и јесте програмскко опредјељење Удружења и Фонда.
Повеље су добили:
*Милица Бакрач - за књижевна дјела подарена српском народу,
* Петар Ашкраба Загорски - за откривање тачне историје и истраживања о поријеклу породица и
* Божо Шкобић - за најбољи књигу у едицији ''Пјесници у ђачком колу'' за басновит роман ''Росијада''.
Уз присуство медија, улаз нје слободан,
очекујемо вашу посјету!
У име аутора, Фонда и Културног центра,
најлјудскије се захваљујемо!
POZNATI DOBITNICI NAGRADE KNjIŽEVNOG FONDA IZ ISTOČNOG NOVOG SARAJEVAPovelja Sv. Save za Milicu BakračPoznata srpska pjesnikinja Milica Bakrač, iz Nikšića, ovogodišnja je dobitnica Povelje Književnog fonda „Sveti Sava” iz Istočnog novog Sarajeva koja se dodjeljuje za književna djela podarena srpskom narodu. Istoimena nagrada za otkrivenu tačnu istoriju i istraživanja o porijeklu porodica pripala je Petru Aškrabi Zagorskom, iz Foče, a Božidaru Škobiću iz Višegrada za najbolju knjigu u ediciji „Pjesnici u đačkom kolu” za basnovit roman „Rosijada”. Priznanja će im biti uručena 26. januara, u 18 časova, na svečanosti u Kulturnom centru u Istočnom novom Sarajevu. Iste večeri nakon ceremonije dodjele nagrada, biće upriličeno i književno veče „Borba istinom protiv laži”, što je i programsko opredjeljenje Fonda. Pored Milice Bakrač i nagrađenih Aškrabe i Škobića, učestvuju i pjesnici Nedeljko Babić, Dušan Zurovac, Strahinja Živak, Nedeljko Žugić, Nedeljko Zelenović, Željko Pržulj, Simo Bozalo, Milutin Savčić, Goran Vračar, Radomir Jagodić, Momir Jolović, Bojana Popadić, Ivan Šarac i Mišo Mijatović.
Milica Bakrač, rođena je 6. marta 1977. godine u Nikšiću. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu , na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Prvu zbirku poezije „Nek me ptice krikom bude” objavila je 1996. godine , a dvije godine kasnije i „Žig” u izdanju Međurepubličke zajednice za kulturu iz Pljevalja. Slijede „Soneti i pisma”, „Od zlata jabuka”, „Azbučnik” i „Arsenije Čarnojević po drugi put među Srbima”. Zastupljena u antologijama „Snevne Evine kćeri" (Savremeno pjesništvo u Crnoj Gori, autora Milice Kralj, izdanje „Komova” iz Andrijevice 2002. godine), zatim antologiji savremenih sonetnih vijenaca na srpskom jeziku „Crno jedro vjetra” Ljubisava Milićevića, u izdanju „Oktoiha”. Dobitnica je prve nagrade „Ratkovićevih večeri poezije” 1999. godine. L.N.
И Р И Н Е Ј МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
A када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега...
(Гал 4, 4).
Родословом Исуса Христа, „сина Давидова, Авраамова сина” (Мт 1, 1), почиње, драга браћо и сестре, Јеванђеље о Христу, Блага и радосна вест Божја роду људском.
Песмом анђела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на данашњи дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су широм света сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11).
Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као данас, на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као данас. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као данас. Отуда је у нашем народу потреба и обичај да се на данашњи дан прашта и „мирбожи”, да се заборављају личне размирице, са жељом да се све око нас зближи и збратими у духу љубави и мира Божјег.
Анђелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију свете Цркве, коју је Он, Оваплоћени Син Божји, основао. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска људска солидарност и право заједништво у решавању свих проблема и остварити морални и материјални напредак.
Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самога његова стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свих бића и свих збивања на нашој планети.
Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености у свету, подељености која се не може превазићи људским напорима. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед.
Често се учини да је неред покретач и носилац нашег друштва. Неред је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила свет зла и мржње и да га увек побеђуј e. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколике љубави. „Који не љуби, не познаде Бога; јер Бог је љубав” (1. Јн 4, 8).
Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост.
Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења.
Господ кроз Цркву исцељује сваку болест и сваку немоћ људску. У њој се васпоставља склад између неба и земље, између створеног и нествореног, између вечног и временог, између духа и тела. Исцељење које Господ у Цркви даје није разумљиво уколико се не схвати и не доживи као љубав Божја која се пројавила у Христу, Рођеном, Распетом, Васкрслом и Прослављеном нас ради и нашега спасења ради. Господ љуби свакога човека и жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он и нас позива да учествујемо у делу нашега спасења тако што ћемо Њега познати у Цркви, то јест бити сабрани и уједињени у Цркви и као Црква, живети у њој и њоме. Мерило духовног живота на земљи јесте Црква јер је она Тело Христово. Кроз њу нас Господ исцељује јер жели да сви буду причасници вечнога живота и вечне љубави.
Позивамо и сву нашу духовну децу широм света да никада не забораве да је Господ Цркви поверио спасење и да је у њој дат једини истинити пут и правац којим треба да идемо. Мерило духовног живота није дато појединцима већ се Духом Светим дај e Цркви у целини, тако да се све складно и у миру Божјем усавршава.
Превечни Бог се на онај давни, први историјски Божић родио као пуки сиромашак да би нас обогатио Собом, Својим божанским савршенством као вечним богатством. Тиме Он и нас и сва људска покољења учи да се не одвајамо једни од других него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас je Бог обдарио и да тако испунимо Закон Христов и на хришћански начин остваримо cвoje људско призвaњe.
Cвaкa деоба, раздор, нeприjaтeљcтвo и разарање заједништва супротни су Духу Божјем и духу Црквe. Jep, не можемо иcтoврeмeнo „пити чашу Господњу и чашу демонску”, не можемо „учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској” (1. Kop 10, 21).
Божић је Празник кад осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас на oвaj вeлики Дан.
Прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.
Нажалост, браћо и cecтpe, морамо признати да je наш духoвни мир прилично помућен, тe ни радост наша ниje потпуна. Она je oceнчeнa страхом и бригом због cвaкoднeвниx збивања у cвeтy, a пoceбнo због трагичних збивaњa на нaшeм распетом Kocoвy и Meтoxиjи. Ta збивања мyтe складни пој aнђeлcкe пеcмe и прeтe да мир и cтрпљeњe прeтвoрe у нecпoкojcтвo и нетрпeљивocт.
Нашим драгим верницимa, Србима на Kocoвy и Метохији, прeпoрyчyjeмo да буду истрајни и да остану на својим огњиштима, уз cвojy Цркву и уз cвoje cвeтињe, на зeмљи cвojиx дeдoвa и прaдeдoвa. Црквa, као брижна Мати, yвeк je са њима и yвeк ћe бити са њима. Бeз страдања нeмa ни вacкрceњa. Господ тека нам cвимa бyдe мерило и у страдањима!
Молимо вac, браћо и cecтpe, да светињу брака oчyвaтe, да ce бринeтe и cтapaтe о cвojoj дeци, a нарочито о њиxoвoм верском и моралном вacпитaњy и oбрaзoвaњy. Beрoнayкa у oбрaзoвнoм cиcтeмy у нашим школама јесте вeликa помоћ, али ниje jeдинa и ниje дoвoљнa; зато су рoдитeљи и топли породични дом cвeтa зajeдницa и мecтo узрастања у меру раста виcинe Хриcтoвe, у пуноћу љyбaви Бoгoмлaдeнцa. Jep, вepa и морал ce yчe нajпрe у рoдитeљcкoм дому, у породици. Учe ce нeoceтнo, исто онако како ce учи и мaтeрњи jeзик.
Бог je рoдитeљимa дао yзвишeнy улогу да кроз рађање и васпитавање дeцe oплeмeњyjy cвeт и да га чине бољим и лeпшим.
Нажалост, још je yвeк много брaкoвa cклoпљeниx бeз благocлoвa cвeтe Црквe, a и рaзвeдeниx брaкoвa, који су прaвa несрећа и за нашу Цркву и за наш народ. Брак је завет пред Богом и у исто време црквена Света Тајна. Човек нема право да раставља оно што је Бог саставио, каже Христос Господ (Мт 19, 6).
Христово Рођење је обасјало свет светлошћу знања и богопознања. Његовим уласком у свет настаје почетак новог доба, крај незнабожачке ере и почетак ере христопознања, кроз Цркву коју је Он основао Својом часном крвљу. Овај Дан се прославља доживљавањем свега што је најлепше и најузвишеније. Он човека подсећа на његово двоструко порекло – небеско и земаљско. Он учи човека дужностима и према небеској и према земаљској породици. Овај Дан нас опомиње да је потребно претходно се одужити Оцу небеском и нашој небеској породици да бисмо могли стећи благослов и срећу у земаљској породици.
Отворите срца и ви, децо наша духовна, који сте отишли у даљину и туђину и прославите у радости Богомладенца, јер је свуда земља Господња, а Бог је свуда и на свакоме месту. У Цркви Христовој, у овој светој богочовечанској заједници, славимо, са свима вама заједно, радосне божићне празнике и нисмо далеко једни од других.
Подигнимо горе срца, сви без разлике, драга браћо и сестре! Ово је Дан који је дао Бог да се и ми духовно рађамо и препорађамо кроз Христа Господа. Нека светлост Духа Светога, Духа Христа Богомладенца, Духа Божјег, засија у душама нашим и у домовима нашим!
Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато треба да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило.
Клањајући се Детету младом, Превечном Богу, ових и свих других дана нашега живота, опростимо, браћо и сестре, једни другима и са братском, односно сестринском љубављу поздрављајмо једни друге светим поздравом:
Мир Божји, Христос ce роди! Ваистину ce роди! Благословена нова 2012. година!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2011. године
Рјешењем
Министарства просвјете и културе Републике Српске, број: 07.030-611-01-8/09, од
16. 09. 2009. године ''Глас Истока'' Пале, уписано је у Регистар јавних гласила
под редним бројем 580.
Objavili smo preko pedeset knjiga raznih žanrova, želeći da obogatimo
kulturnu baštinu, s uvođenjem inovacije u izdavaštvo na relaciji sponzor
(donator) - autor - bibliotekarski fond i čitaoci. Sve to trebalo je da uradi
neko javno preduzeće, a ne mi kao udruženje građana, no, šta je tu je, kaže u
intervjuu za "Fokus", predsjednik Udruženja "Sveti Sava" Pale, Nedeljko
Žugić.
FOKUS: Na čemu ste najviše radili i šta danas najviše
radite?
ŽUGIĆ: Samo prošle godine smo objavili "Dolinom Prače", Mojsija Đerkovića,
"Svjetlost nezaborava", Nikole Koljevića, "Istočni stari grad", Mojsija
Đerkovića, moju knjigu "Pjesnici u đačkom kolu", "Makadam", Milenka Ivanovića,
"Ponoćni vrisak", Momira Jolovića, "Pale 3" i "Pale 4", opet vrijednog Mojsija
Đerkovića, a samo u januaru ove godine objavili smo "Srbi, opstati ili nestati",
profesora dr Žarka Karišika Durmitare, moju knjigu "Jezikom duše" i "Lažljivci
koji govore istinu", Nedeljka Zelenovića. Takođe, pripremili smo za štampu i
treći broj časopisa za književnost, umjetnost, nauku i društveni život "Glas
istoka", te napisali više projekata.
FOKUS: Ko vam pomaže u radu, ko vas najviše prati?
ŽUGIĆ: Bez ikakve dileme to je prije svih istraživač etnolog
Mojsije Đerković, koji je, po mom mišljenju, najveći paljanski akademik, čije
radove je nemoguće zanemariti, jer imamo već nekoliko magistranata, a biće i
doktoranata kojima je on bazičan i nezaobilazan autor... Njega će, uvjeren sam,
slaviti naša pokoljenja, jer je riječ o čovjeku koji je uradio toliko toga
vrijednoga, da bi svaka izrečena pohvala bila mala u odnosu na kvalitet i obim
njegovog stvaralačkog opusa.
FOKUS: Udruženje je poznato po humanitarnom radu, a važite i
za skromnu družinu intelektualaca, koja uvijek mnogo manje traži i očekuje nego
što radi i pruža?
ŽUGIĆ: Udruženje krasi uzvišenost poklanjanja i to nas
raduje i ispunjava. Što se tiče rečene skromnosti, reći ću da je naše sjedište u
mojoj kući, a ja bih dodao i u mom srcu, jer predsjednik je radna funkcija, a ne
paradna. U toj mojoj maloj kući su bili i boravili poznati pjesnici kao što je
Dara Sekulić, Milan Nenadić, Mirjana Bulatović, Radoslav Samardžija, Petar
Aškraba Zagorski, Ljiljana Bulatović, Dušan Zurovac, Slaviša Sabljić i mnogi
drugi. Bio bh isti i kada bih bio pomoćnik ministra za kulturu, štaviše, javno
ću reći da sam spreman i to da radim na volonterskoj osnovi.
FOKUS: Čime se još bavi Udruženje "Sveti Sava"?
ŽUGIĆ: Projektima koji razbuđuju kohezione sile među
ljudima, kao što su "Književnici zajedno" i "Književnici s prirodom", a da bi
bili potpuno nezavisni, mojom idejom, i uloženim intelektualnim, pa i
materijalnim sredstvima, treba da krenemo u proizvodnju ljekovitih napitaka od
planinskih trava, kao što su čajevi romanina, jahorina i zelengorka. To je moje
potonje istraživanje, a uključeni smo i u akciju prikupljanja sredstava za
izgradnju Đurđevdanskog krsta na Romaniji.
Udruženje osnovano ratne 1993. godine
Udruženje za informativno-kulturnu djelatnost "Sveti Sava" nastalo je u ratu
u Srpskoj Ilidži 1993. godine, s programskim ciljevima u oblasti informativne,
istraživačke, kulturne, izdavačke i humanitarne djelatnosti.
- Zajedno sa svojim narodom, poslije potpisivanja Dejtonskog sporazuma,
Udruženje je krenulo u egzodus i skrasilo se u Palama, te zadržalo osnovni i
jasan cilj da se istinom bori protiv laži - kaže Žugić.
Број: 44/11 Датум, 19. 05. 2011. gодине (у 11,30 часова)
SAOPŠTENJE ZA JAVNOST
ПРИЈАТЕЉ КОЈИ ВАМ ПСУЈE МАЈКУ
Као људи осјетљиве савјести, али и као једно од најстаријих удружења у Републици Српској, чије је програмско опредјељење БОРБА ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ, али и објављивање књига и информисање у комплетној обради, кака штампаних, тако и електронских медија, дужни смо информисати јавност да оператери у Телекому Републике Српске, Радна јединица Пале, а посебно њихов шефа Дарко Витомирн и оператер Будимир Ђого, заслужују сваку осуду, јер је за њих свака странка ’’ти’’ (нико ’’ви’’) и ако се не слажете са тим можете доживљети низ, за сада, вербалних грубости и испада.
Са дебелим рачунима неспоразума, нимало заслужено, дана 1 15. 04. 2011. године (у 15,30 часова), обратили смо се интернет поштом и препорученим писмом генералном директору Предрагу Ћулибрку, са предметним приговором НА ПОНАШАЊЕ ОПЕРАТЕРА ЗА ИНТРНЕТ ВЕЗЕ И РАДНЕ ЈЕДИНИЦЕ ИТОЧНО САРАЈЕВО (ДАРКА ВИТОМИРА, БУДИМИРА ЂОГЕ И МИРОСЛАВА ПОЉЧИЋА), АЛИ УЗАЛУД. OVIM PUTE, OBAVJEŠTAVAMO JAVNOST, KAKO BI BILA UPOTPUNJENA JAVNOST RADA OVOG PREDUZEĆA KOJE SE OBOGATILO NA SVETOM SIROMAŠTVU NARODA.
У обраћању смо навели да се оператери интернет везе у Палама понашају некоректно и непоштено према корисницима услуге, до сада, Радна јединица Источно Сарајево се оглушила или је реаговала као апсолутни господар и власник, монополиста, који не контролише ситуацију на терену, јер су контакти интрнет оператера ДОВДЕНИ ДО НЕПОДНОШЉИВИХ РЕЛАЦИЈА.
Прије неоспорних навода, најбоље свједочи о каквој врсти услуге се ради, тлефонски стуб са отвореним жицама на Каловитим брдима, у Улици Романијској у Палама, са којег се напајају корисници...
Доказ 1: У прилогу представка радној јединици Источно Сарајево са печатом протокола од 25. 02. 2010. године, под бројем 1-05/08-86-419/10 (на понашање шефа одјеења за интернет везе Дарка Витомира, уз додатак да је свједок Марија Шмелц, новинар из Франкфурта, телефон +4915778543138).
Доказ 2: Конкретно, 14. (петак) 04. 2011. године, након јављања итернет оператера са броја 066 756-672, јавио сам мајци да отвори врата, како би провјерио везе...Након пола сата (12,58) јавио ми се ваш оператер (исти број 066 756-672) рекавши да нема струје, али са питањем да ли сам се жалио на њихов рад, на што сам одговорио да јесам, он је рекао напрасно, дословно овако: ''ЈА СЕ ЗОВЕМ БУДИМИР ЂОГО И ЈЕБАЋУ ТИ МАЈКУ, ЗАПАМТИЋЕШ МЕ!'' Иза тога је прекинуо разговор.
Доказ 3: Комлетну представку са сличним садржајем шаљем Драгомиру Маринковићу, помоћнику директора за интернет везе, који је био радан и опртиван и није вријеђао мене као корисника услуге, али је покушавао ријешити проблем... ИСТУ ПРЕДСТВКУ САМ ОДНИО У РАДНУ ЈЕДИНИЦУ ИСТОЧНО САРАЈЕВО СА СЈДИШТЕМ У СОКОЦУ, НСЛОВИВШИ ЈЕ НА МИРОСЛАВА ПОЉЧИЋА, КОЈИ СЕ ТРЕНУТНО НИЈЕ НАЛАЗИО У КАНЦЕЛРИЈИ. СЕКРЕТРИЦА ЈЕ ЗАПРИМИЛА И ОБАВИЈЕСТИЛА МЕ ДА ДОЂЕМ КОД ПОЉЧИЋА У 2, 30 МИНУТА. ПОЉЧИЋ, КОЈИ НИКАДА НИЈЕ ОДГОВОРИО НА ПРЕДСТВКУ НАВЕДЕНУ У ДОКАЗУ 1, ПОЗВАО ЈЕ ПРАВНИЦУ И ПОНАШАО СЕ ДОЗИРАНО ПРОВОКАТИВНО, ТАКО ДА ЈЕ РЕКАО, КАО И ЊЕГОВИ ПРЕТХОДНИЦИ, ДА САМ ЕКСТРЕМАН СЛУЧАЈ И ДА ОН НЕМА ПРИГОВОРА НА РАД ОПЕРАТЕРА И ЊИХОВОГ ШЕФА... ЈА САМ МУ ОДГОВОРИО ДА СЕ ТАКО МЕ ПОНАША ПРЕМА КОРИСНИЦИМА УСЛУГЕ КОЈИ РЕДОВНО ПЛАЋАЈУ ПРЕТПЛАТУ И ДА СЕ ТО КАЖЕ НЕКОМЕ КО ИМА ПОДЛЕ НАМЈЕРЕ...ИЗАШАО САМ, ЈЕР ТАКАВ РАЗГОВОР ЈЕ НАСТАВАК ПРОВОКАЦИЈА ИЛИ НАСТОЈАЊЕ ДА СЕ ПОНАШАЊЕ ОПЕРАТЕРА ОПРАВДА...
У истој кући, гдје је сједиште Удружења и Књижевно фонда ''Свети Сава'', услужио сам и угостио све познате пјеснике, умјетнике и научне раднике, али сам, када су м испитивали гдје је сједиште Светога Севе, истјерао СФОР из ње. Свједок је иста та моја мајка коју ми псује и узнемирава Ваш оператер Будимир Ђого.
Пријетње од оператера Будимира Ђоге пријавио сам Станици полиције Пале. У плану је и прес-конференција за штампу.
Молим Вас, да Ваше услуге на овакав начин не пружате!
Дана, 05. 05. 2011. Године, у 13,48, јавио се радник за провјеру интернет везе, али СА СКРИВЕНОГ БРОЈА ТЕЛЕФГОНА, рекавши да је био на лицу мјеста, али да нико није био код куће, питајући ме када ће неко бити. Рекао сам да ћу лично бити присутан, али да ми не воде Будимира Ђогу, који ми је псовао мајку која је ових дана на умору, сутра иза 12 часова. Нико се није јавио, узалуд сам чекао. Онда сам назвао и снимао разговор са оператерима из Бања Луке и Драгомиром Маринковићем, помоћнику директора за интерне везе.
Дана 06. 06. 2011. године у 10,43, приватни број, са познатим гласом од јуче, јавио се да ли има неко у кући, без извињења што се није јавио јуче, без обзира што сам узео слободни дан ради тога…Ништа није уважавао, осим позадинских провокација…Рекао сам му да не иде са Будимиром Ђогом, који ми је псовао мајку, јер је иста на самртничкој постељи…рекао је да ли пријетим, а ја сам одговорио да не вјерујем онима који ми се службеним телефоном јављају са приватног (скривеног) броја.
Дана 8. маја 2011. године, мајка коју ми је псовао Будимир Ђого је умрла. Умујесто оператера, са унутрашђње стране врата, нашла се осмртница. Да ли би неко на мом мјесту, ово забоправио или опростио?
Предсједник и главни свједок
Недељко Жугић
DODATAK:
SMETNJE SU POSTOJALE I ONE SU ODKLONJENE, UZ PONAŠANJE KOJE PRILIČI PREDUZEĆU SA VELIKIM IMENOM I BROJEM RADNIKA
Dana 30. 05. 2011. godine, došao je operater iz Istočnog Sarajeva, tačno u 12 sati, kaklo je rekao, sa instrumemntom za mjerenje jačine signala. Jačinu je mjerio na stubu i u kući. Utvrdio je da u kući nema signala i da je prijem otežan.
Našao je neku dodatnum vezu, koja je kočila (a koju su monteri internet veze sa Pala radili), tako da je isključio iz sistema. DAKLE, SMETNJE SU BILE OČITE I APARTIMA MJERLJIVE.
MORAM PRIZNATI DA SE UČTIVO PONAŠAO I NEMAMO PRIMJEDBE ZA NJEGOV RAD. Hvala mu i to je pravi način rada i ophođenja, što dokazuje da nisu svi ljudii u Telekomu isti, kao i svuda. Zna se na šta ide pčela a na šta muha.
NAPOMENA: Molimo radnike Telekoma, najljudskije, da se ponašaju kao operater Berjan, učtivo i u skldu sa pravilima ponašanje davalaca usluge.
Књижевни фонд Удружења за Информативно-културну дјелатност ''Свети Сава'' Источно Сарајево (Пале), ће дана 19. фебруара промовисати четири књиге и два часописа, што је иноваторство и освјежење у досадашњој пракси промовисања.
Пођимо редом:
1.Књига Мојсија Ђерковића ''ПАЛЕ И ПАЉАНИ 3'' је наставак опсежних етнолошких истраживања и записа о људима и обичајима, те условима под којим су живјели, опстојали у животу – од рађања до смрти...
2.Књига др. сци. Жарка Каришика Дурмитаре ''СРБИ, ОГЛДНИМО СЕ! ОПСТАТИ ИЛИ НЕСТАТИ'' је једна од најбољих етнолошко-психолошки студија које су се појавиле у посљедњих педесет година...
3.Књига Недељка Жугића ''ЈЕЗИКОМ ДУШЕ'' је роман врућих дијалога између Бисере и Наума, која нам враћа вјеру у љубав, а не правило у којем се данас живи, што би рекао Епископ Николај Велимировић ''да је љубав хладна, а мржња огњена...
4.Књига Недељка Зеленовића ''ЛАЖЉИВЦИ КОЈИ ГОВОРЕ ИСТИНУ'' је ауторски и издавачки подухват јер је то хроника издаваштва у Републици Српској, која изнутра, прије објављивања, приказује за издаваче вриједност књижевног дјела од 57 аутора поетских, прозних, афористичких и публицистичких жанрова.
5.Часопис ''ГЛАС ИСТОКА'' за књижевност, умјетност, културу и друштвени живот је, након два броја, одлично прихваћен од свих релевантних фактора, као освјежење и иновација, као витална матрица за зорне православне идеје, кохезиона сила која повезује Србе у три државе, али и у дијаспори...
6.Часопис ''ЗАМБАЛ'' је једини часопис који издаје једна мјесна заједница у Републици Српској, БиХ, а највјероватније и на Балкану, а настао је као плод сарадње етнолога Мојсија Ђерковића и мр Саве Живковића, дипл. инж. шумарства, који је опечатио љубав према свом крају овим часописом...
Са задовољством сам исчитао други број «Глас Истока», те се уз дужно поштовање захваљујем лично Теби, када си дошао на идеју и смогао снаге да уређујеш и издајеш престижан часопис.
Мени је већ дуже времена познато да си пун креативних идеја, научних размишљања, те академски образован човјек, стални покретач нових изазова који многе па ни мене не могу оставити равнодушним. Право је чудо, послије четверогодишњег ратовања, патње и твога тешког рањавања откуда да Ти таква физичка и интелектуална енергија. Многи Ти на свему томе могу завидити, а ја се искрено поносим што имам таквог пријатеља, са којим сам провео ратовање и најтеже дане мог живота уз поштовање и искрено пријатељство. Док пишем ови редове, присјећам се народне пословице: «Држи се старих пријатеља и новог пута».
Драги Пријатељу, сами Бог својим провиђењем и својом свјетлошћу подарио Ти је ум и идеју да часопису даш назив «ГЛАС ИСТОКА». Одакле би се друго тај глас и могао чути, ако не са Истока. На Истоку Сунце истиче – Сунце се рађа, са Истока се увијек јавља прва свјетлост, па и данас, па и довијека. Са истока је потекла прва писменост, наука, култура, научници, умни људи, књижевници и пјесници, које ни дан данас не може достићи цијела Планета. Јавиле су се интелектуалне књижевне громаде, горостаси, књижевни генији и научници. Са Истока се лети и небом, тамо гдје други сањају да лете, али летјети не могу .
Истоку је и сам Бог ближи са својом свјетлошћу и наклоношћу према људима. Нећемо ваљда вјеровати, Западу, тамо гдје залази Сунце и пада мркла ноћ, како рече Дучић описујући залазак Сунца «и највећи витез паде са бојишта».
Назив часописа ме посебно обрадовао, а пробирљиви садржај даје му посебан квалитет и буди жељу код читаоца, да га што прије прочита. Истина, све што се уради, може се урадити боље и више, али за почетак морамо бити задовољни сви ми до којих дође овај часопис . Знајући твоје амбиције, драги Пријатељу, знам да нећеш посустати нити остати на овоме, већ уз помоћ вјерних читалаца и сарадника тражити начина и могућности да се садржај још више обогати из области књижевности, умјетности, науке и друштвеног живота.
Овим часописом, између осталог, чуваћемо од заборава и пропадања нашу књижевну вертикалу умјетност и друштвени живот Истока. Све ово потхрањује идеју за нова достигнућа и успјех на пољу науке.
Хвала ти Пријатељу, за труд и ову красну идеју, да се и са нашег истока чује глас умних људи, а ја ћу покушати да се бар некада јавим скромним прилогом.
Поздрављам Те срдачно са жељом да «Глас Истока» освоји читаоце Републике Српске и шире, те да буде лучоноша свих видова књижевности, науке, културе, умјетности и друштвеног живота.
Нека Те Бог чува и срећа прати .
Источно Сарајево , 25.01.2010 године Момчило Ћеклић дипл. правник
(из села Обрњa)
___________
ЗА ГЛАС ИСТОКА
Б Е С Е Д А
(Ми Европа)
Браћомоја, дјецо једнога слободнога народа, право ми је задовољство када Вама, представницима тога народа могу изјавити својим излагањем и виђењем наше изворно мјесто,које припада нашем Европском коријену. Увијек и данас говорећи о Европи , коју свако хоће да склопи , и свако хоће да је подјели ми управо говоримо о себи,тако ћу и ја говорити о себи да би на крају рекао о нама.
Мипотомци Славена с обзиром на простор у којем се крећемо , с обзиром на језик којиговоримо , морамо да захвалимо нашим прецима за њихове борбе и страдања у овом вјеку,вјеку крвавих свјетских ратова , вјеку Гулага и Шумарица, вјеку Јасеноваца и Аушвица, вјеку патње и мржње .
Мисмо потомци Славена, потомци славних Великана с обзиром на празнике које нам јенаша вјера дала , с обзиром на свеце вјере наше православне немамо право да ступимоса позиције наших дједова и историје, да постанемо оно што ми нисмо, да почнемосебе тражити међу другим док се не растопимо као коцка шећера у води , док се не изгубимо ко луталице на туђемтерену , па тако све док не исчезнемо.
Будимо своји, славимо своје мјесто које заузимамо на овом свијету , мјесто које су нам припремили дједови наши – нашу домовину. Јер за цивилизацију која се отуђила од своје домовинене постоји основни закон, ни политичка убјеђења, ни будућност за будући покољења, јер таквих осјећања без домовине, коријена и историје нема. Јер не може бити домовине тамо где мајкенаше нису у сновима својим замишљале кољевку, наше дјеце, и гдје дјеца наша не могуда украсе цвијећем гроб свога дједа .
Браћо, ми смо своју судбину предали у руке вођа и далековидаца који једва и на крајувиде оно што су морали видјети на почетку. Ми смо свједоци разарања једног друштва, и кренућемо у подвиге када за собом опазимо рушевине – али, да ли ћемо моћи миу злу , мржњи и смрти нешто изградитити?
Чуосам да «прости Пенелопини нису били тако горко разочарани као они који су се такмичилиза слободу». Човјеков дух има дубоке ноћи који руше дјелованије његових дана. Алидокле год једно поколење предаје другоме листове повјести, традиције, споменике,камење историје, неће бити могуће да се нешто квалитетно ново изгради. Само једнапојава биће потпуно нова за народ, који гради своју домовину и своју будућност,народ који је много прошао и много видио, а то је смрт. Смрт која доноси јад, мукуи жаљење за свим оним добрим које сахрањивањем губимо.
Браћомоја, синови народа Великога окрените се од будале која Вама говори да нисмо Европа, да је Европа нешто више, да нисмо дорасли још до њихових стандарда, да смо глупи и неразвијени, да нисмослободни, да морамо поднети још жртава да би они нама поклонили своју будућност.То није истина – то је туђа Европа, Европа неевропских земаља, то је невоља наша,невоља наше ноћи, која руши дјело нашег дана, невоља коју нам намећу други, то јеболест која нас једе.
Затоне будимо преварени и понижени, постанимо, и будимо свјесни својих болести и њиховихузрока, не претварајмо се у болесни народ, у расуло, у народ који остаје без своједомовине, без крова над главом и темеља под ногама.
Браћо моја поштујмо нашу земљу, наше домове,и наше укућане , дајмо руку сваком братском народу и народу у комшилуку, сматрајмослабије као достојне, а јаче као равне себи. Поштујмо вјеру остале браће наше, исвоју вјеру не дајмо повриједити. Поштујмо слободу и увјерења других као слободуи увјерења дјеце наше.
Поштујмо се!
И самотада ће доћи златна јесен, и само тада ће бити благи дани, и само тада ћемо битиједном силом, јединим недјељивим континентом, једном хеленском цивилизацијом, једномснагом све од Океама и до Урала - Једном Европом .
У свеколиком сивилу и наплави штампаних комуникацијских медија, одавно нисам био пријатније изненађен, од када сам се срео са часописом ''Глас истока'', који, у својој авангардности није изгубио високе естетске домете.
Почевши од саме синтагме и њеног, рекао бих, неминовног споја ''Глас истока'', све је у кохерентној нужности, од Епископа Николаја Велимировића који, каже да смо ми изнад Истока и Запада. У томе сте, успели, подигли сте се изнад туге Истока и трулог запада.
Ви сте нашли централну висораван за Првославни Балкан, за Православну Европу, спајајући три раскомадане српске земље – у ''Гласу Истока''.
У Београду, јануара 2010 године
Проф. др. Марко Младеновић
Драги Недељко,
Добио сам ''ГЛАС ИСТОКА'', пажљиво га прегледао, подоста прочитао. Занимљив часопис. Тематски разуђен, окупља велик број сарадника. Надам се да ће у идућим бројевевима (а треба вјеровати да ће бити новца за наставак издавања) пјесници бити цјеловитије представљани, циклусима пјесама, у сваком броју по неколико аутора.
Искрен поздрав и уз најбоље жеље новом часопису,
Ранко Павловић
Драги Недељко,
Добивши часопис "ГЛАС ИСТОКА" не могу а да ти се не захвалим и да похвалим све ово што си ти, као главни уредник са својим сарадницима, успио да "оживиш" на ових 200 страна. Редовно пратим часописе из Републике Српске, а добрим дијелом и из Србије, у којима и сама објављујем поезију.
Поднаслов часописа (часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот) у правој мјери садржи своју оправданост.
Радује ме што је тим редослиједом и остварен видокруг садржајности.
На самом почетку, Епископ Николај Велимировић, уводи нас у свјетлост осталих прилога у часопису и истовремено нас упућује на духовност, као најбогатију страну човјека, у што се увјеравамо даљњим ишчитавањем часописа.
Мишљења сам да би и будући часописи требали имати исти или сличан распоред садржаја, и да пјесникова ријеч мора да се нађе, као што је то сада, на почетку и на крају часописа. Јер, и они који нису физички са нама, у свакодневном су разговору са нашим унутрашњим бићем; чувајући њих од заборава, чувамо и сами себе.
Вријеме у којем живимо не дозвољава нам да изгубимо мјеру људских вриједности, нити да је привремено одлажемо изван живота. Она мора бити стални пратилац наше свакодневнице у смислу поштовања, а не сажаљења.
Зато, овај одличан интервју са великим пјесником, као што је Милан Ненадић, не може нас оставити равнодушним. А уз све то представљање и новије Ненадићеве поезије, приближава нам дане његовог богатог пјесничког живота.
"Азбучник и вијенац вијенцу" Милице Ненезић Бакрач, релативно младе пјесникиње, ипак се оправдано нашао уз поштовано име Ненадићево, и одлично кореспондира уз остала пјесничка лица, која потом слиједе, од Ратка Ђогатовића па до Божидара Живковића.
Послије пјесничких имена, сасвим су се очекивано нашла најзначајнија имена прозаиста. Свако од њих заслужује поштовање не само књижевне популације, него и свих оних који учествују у свијести времена у којем живимо и са којима ћемо и будућност надживјети. (Милован Данојлић, Дара Секулић, Ранко Павловић, Душан Зуровац, Сандра Станић, Далиборка Киш-Јузбаша, Радо Димитријевић, Жељко Пржуљ)...
"Човјеков освојени смисао Живота "Новице Телебака и "Еколоквијум" Миленка Стојичића, само су наставак многоврсности књижевних могућности", поезија која одолијева Шантићевом црву" и на другој страни оправдани Стојичићев страх да се не изгуби "њива еколошке књижевности" и забринутост за све што се може десити у блиској будућности, јер нису искључени "ратови са еколошким мотивима"...
"ГЛАС ИСТОКА", је у свом првом броју дотакнуо и ликовну културу, са добрим текстовима ликовних критичара и историчара умјетности: Данке Дамјановић у изузетном представљању породице "ликовних феномена" које сам имала срећу лично упознати и неке од њих представити у Добоју, као и изложбу Оље Ивањицки чији је живот, дјело, пројекте... у овом часопису представио Радомир Јагодић Рашо, или Војислав Вујановић, претпостављајући иконе "српског крајпуташа" Славољуба Радовановића, а уз њега је лик Старине Новака "дописао" и приближио нам неко вријеме из 15. и 16. вијека такође Радомир Јагодић.
У неком од сљедећих часописа за очекивати је да ће се наћи простора за позоришну, филмску или музичку културу и сагледати праве вриједности из тих области. С тим у вези надовезала бих се на семинарски рад Вање Ковачевић "Кич и шунд као појава масовне културе", са неколико значајних поднаслова: "Појам, значај, настанак, одговорност, искушење...кича", те "Кич и народна култура", "Шунд и дивља књижевност"... Овај рад треба схватити врло озбиљно, јер ово данас што се дешава на пољу културе је посљедица не тако давне прошлости, јер мјера за праве вриједности је, очито,изгубљена и материјални интерес је превагнуо "тас кича". Најопасније од свега тога је што тај вид културе највише пушта коријене "у младу популацију", захватајући и општу културу као свеукупан начин живљења.
У часопису видно мјесто је заузео научни друштвени живот, гдје су се са својим радовима представила значајна имена из ових области као што су Марко Младеновић,некада окосница правног факултета у Београду,затим др М. Ракочевић, др З. Аврамовић, др С. Радишић, С. Шљука, Б. Драгаш...
Ту је и Петар Ашкраба Загорски који се упустио у "Сизифов" посао, годинама истражујући стара српска презимена...
Главни и одговорни уредник часописа, Недељко Жугић, са својим сарадницима, није пропустио да не овјековјечи и наше писце који су се овјенчали значајном наградом "Аврамов Штап" за 2008. години и тако представи блистави дио Херцеговине и др Радослава Милошевића, који је награђен за књигу поезије "Зелени десило", за велики књижевни учинак у ширењу хришћанских врлина свете земље Херцегове.
Неизоставно име професора и предсједника Удружења књижевника, Николе Кољевића, нажалост,нашло се у овом часопису под насловом: "Само(убиство) Николе Кољевића". Пишући о животу и дјелу Кољевића, Жугић није штедио ријечи када је ријеч о мафији која је била пратећи дио ратног времене, са чијим ставовима није могло да се помири Кољевићево поштење. ''То потврђује старо правило да у рату прво страда истина, али и у посљератним приликама моћници изравњавају нишан и мушицу...,"како рече Жугић.
У уводном дијелу часописа није се "случајно нашло" име Епископа Николаја Велимировића, као и на завршним његовим страницама имена уписана у историју наше књижевности: Душко Трифуновић, Ђуро Дамјановић,Бранко Чучак и Радослав Самарџија са порукама: "Памтите ме по пјесмама мојим", "Рука срца, рука пољупца", "У селу Смртићи, ту поред нас", "И док се збрајамо опет неко фали"...
Наравно, ове редове писали су књижевници, ко ће коме, него свој своме...Стеван Тонтић, Недељко Жугић, Ранко Прерадовић и Недељко Зеленовић.
Поштовано уредништво, изненађена добром концепцијом часописа, различитом од многих, пребољених болести много раније него што је истински оживио, имала сам потребу да вам се на овај начин обратим и захвалим,подупрта мојим унутрашњим задовољством док сам га ишчитавала желећи да вјечно траје у овом сложеном времену...Да и даље смјело крочите у срце догађаја књижевности, умјетности,науке и друштвеног живота!
С највећим поштовањем!
Јованка Стојчиновић
Поштовано уредништво,
Поштовани господине Жугићу...
Знао сам да ти све иде од руке, јер ти се папири лијепе за прсте, али када сам добио и прелистао први број часописа ''Глас истока'', изненадио сам се колико је све у њему доведено у хармоничну везу. У њему се слова и ријечи воле, ништа им тамо не смета, чак ни празнина. И она говори сама за себе.
Овакав часопис је потребан свеколиком српском националном корпусу, јер ће, како кажете, витална матрица спајања.
Част ми је што сам један од аутора у њему!
Тиме сам придодат чаролији Ваших умијећа да спајате оне које знају и желе да заблистају новим идејама, која нас воде у прогресивнију и сигурнију будућност.
(Недељко Жугић: ''Језиком Душе'', Књижевни фонд ''Свети Сава'' Источно Сарајево)
Ако постоји матрица која одређује личност и дјело Недељка Жугића, онда је то сигурно истраживање, истраживање и у животу и у књижевном дјелу. То су увијек помало ризични путеви који често завршавају на странпутицама, на срећу Недељко није никада сишао са тврдог и тајанственог пута истраживача. Такав је и као пјесник,и као новинар, и као прозни писац .
Ја ћу овдје покушати да назначим основне смјернице за читање Жугићевог новог романа Језиком душе. Ми смо, нажалост, склони да и књиге вреднујемо по тежини,као шећер или брашно, па отуда се и увријежило мишљење како је књига роба,јесте, али је и књига и нешто више,јер има вишеструку употребну вриједност. Писац је остварио роман у монолошком смислу,у некој врсти имагинарног дијалога,као што је Андрић у своме Разговору са Гојом, успоставио унутрашњи додир, доднр психолошких волумена, додир духовном руком. Писац, дакле, успоставља неку врсту дијалога са сродном душом,а сваки дијалог,да не заборавимо, носи са собом и своју драматику. Дакле, Жугић је живот помјерио на унутрашњи план,па чак и онда када говори о стварним људима и догађајима,који се рефлектују на фону психолошког волумена,што овом роману даје боју лирског романа.
HUMANITARNA AKCIJA: ''ĐURĐEVDANSKI KRST NA ROMANIJI'' (POZOVITE 1413, od 01. do 31. 01. 2011)
svetisava | 25 Decembar, 2010 12:52
Објвљивање хуманитарног телефона (1413, од 01. до 31. 01. 2011) за прикупљање новчаних средстава за изградњу ''ЂУРЂЕВДАНСКОГ КРСТА НА РОМАНИЈИ'' (Dalje)
Прије него што наведемо садржај, рећи ћемо шта су читаоци и сарадници рекли о првом броју часописа:
ПИСМА ПОДРШКЕ ИЗЛАЖЕЊУ ЧАСОПИСА ''ГЛАС ИСТОКА''
Поштовани колега,
У свеколиком сивилу и наплави штампаних комуникацијских медија, одавно нисам био пријатније изненађен, од када сам се срео са часописом ''Глас истока'', који, у својој авангардности није изгубио високе естетске домете. Почевши од саме синтагме и њеног, рекао бих, неминовног споја ''Глас истока'', све је у кохерентној нужности, од Епископа Николаја Велимировића који, каже да смо ми изнад Истока и Запада. У томе сте, успели, подигли сте се изнад туге Истока и трулог запада. Ви сте нашли централну висораван за Првославни Балкан, за Православну Европу, спајајући три раскомадане српске земље – у ''Гласу Истока''.
У Београду, јануара 2010 године Проф. др. Марко Младеновић
Лична карта Удружења и Књижевног фонда ''Свети Сава''
Књижевни фонд ''Свети Сава'' дјелује у оквиру истоименог удружења за информативно-културну дјалатност, које је једно од најстаријих удружења у Републици Српској (основано 1993. године).
Удружење се бави информативном, истраживачком, културном, издавачком и хуманитарном дјелатношћу. Има велики број чланова, који нећемо јавно саопштавати, јер смо били и остали ванстраначка организација, која је непоткупљив свједок борбе ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ.
Жиро рачуни: Развојна банка, а.д. Експозитура Пале 5620120000282468 (у домаћој валути) и 508-11784577 (девизни)
Издавачка дјелатност
Издавачка дјелатност је интензивирала свој рад у последње три године. Увела је иновацију на релацији аутор-спонзор-библитекарски фонд. Објављене књиге се протоколарно нађу у свим библиотекама Републике Српске, а неке и Србије и Црне Горе, као и код Срба у дијаспори. До сада смо објавили (око 50) књиге: Добрице Ерића ''Злодух, сузе за будуће песме''; Недељка Бабића ''Бурски сонети'' и ''Први разред љубави''; Недељка Жугића ''Збогом Сарајево'', ''Романијски сонети'', ''Она које има'', ''Оде, а да није погинуо'', ''Пјевљиве приче'' и ''Виђење унапријед, ''Изабране пјесме'' и ''Роман о Ивани'', Жељка Пржуља ''Из Српског Сарајева'' и ''Посљедњи племићи'', Милутина Савчића ''Везница боје уранка'', Недељка Зеленовића ''Очеви последњи дани'', Славка Ђурковића ''С обје стране Дрине'', Рада Унковића ''Зло путује свој пут'', Милорада Лукића ''Праоци и потомци'' и ''Чувари тајне'', Страхиње Живака ''Све на чистину'', Горана Врачара '''Лет изнад Лукавичијег гнијезда'', Момира Јоловића ''Дјеца грле отаџбину'', Љиљане Лалић ''Шкољке'', Боре Ковача ''Епске пјесме'', Богољуба Николића ''Доживљаји ђака првака'', Радомира Јагодића ''Укротитељи свјетлости – споменица Вогошћи'' и ''Вељкова књига'', Мише Мијатовића ''Писмо пријатељу'', ''Крштавање ријечи'' (сви наши видовдани), Ивана Шарца ''Трептај и сан'', Симе Кларића ''Борјани'', Николе Мише Мијатопвића ''Писмо пријатељу'', ''Пјесници заједно'' (Н. Жугић, Р. Самарџија, М. Витомир Мали и Р. Јагодић и Р. Ћивша), ''Звијезда Падалица'' Божидара Шкобића, ''Грешница'' Момира Јоловића, ''Изабране пјесме'' Недељка Жугића'', ''Кретање је живот'' Грује Бјековића, ''Пут у немогуће'' Бојане Попадић, ''Трептај и сан'' Ивана Шарца'', ''Шал од снова'' Сандре Станић, ''Долином Праче'', Мојсија Ђерковића, ''Свјетлост незаборава'' Николе Кољевића, ''Источни стари град'' Мојсија Ђерковића, ''Пјесници у ђачком колу'' Недељка Жугића, ''Макадам'' Миленка Ивановића ''Поноћни врисак'' Момира Јоловића. У Књижевном фонду дјелује Недељко Жугић – издавач и главни и одговорни уредник, Радомир Јагодић, замјеник главног и одговорног урeдника, Душан Зуровац, Недељко Бабић, Недељко Зеленовић, Жељко Пржуљ, Страхиња Живак, Момир Јоловић, Сандра Станић и многих других, који су објављивали књиге, куповали их или спонзорисали. У припреми је ''Антологија пјесника за дјецу Републике Српске ''Пјесници у ђачком колу'' и пјесника Сарајевско-романијско-дринске регије'' ''Пјесници заједно'', која ће имати несагледиву корист за историјску и културну баштину српског народа. Књижевни фонд је припремио књигу Проф. др Радомира Лакушића ''Љековито биље Националног парка Сутјеска'', а објавио ''Љековито биље романијског травара Јове Мијатовића''.
Информативна дјелатност
Чланови Удружења дали су у току рата, али и у периоду иза њега несебичан допринос у борби за демократизацију медија – у облику прес конференција и јавних саопштења, а истакнутим појединцима и Повељу ''Свети Сава'' у истрајној борби ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ. Чланови Удружења су били носиоци и организатори свих демократских иницијатива у РС и БиХ, а највише када је у питање улога невладиних посматрача за изборе, као и организацији на изради пројеката у сфери невладиног сектора.
Истраживачка дјелатност
Истраживања су тимска и појединачна, која имају за циљ да прошире и продубе сазнања код грађана, али дају несебичан допринос општем унапређењу односа и прилика у друштву. Треба истаћи нека ратна истраживања као што су: ''Ко је Србе ујединио'', ''Ко је крив за рат у БиХ'', ''Шта највише обара борбени морал'' као и послијератна: ''Кратка рука туђег завичаја'', ''Информисање умножено до бесмисла'', ''Нека књижевника макар никоме не требали'', ''Неспособни онеспособљавају способне'', ''Бесудна држава'', ''Нема странака – владају интерсне групе'', а нека није упунто и богоугодно објављивати.
Културна дјелатност
Када је у питању културна дјелатност не може се заобићи несебична помоћ Подружници књижевник Сарајевско-романијско-дринске регије, која је ''осакаћена'' јер Удружење књижевника Републике Српске не функционише. Удружење је оснивач и организатор ''Видовданских пјесничких сусрета'' у Сокоцу, ''Ђурђевданских књижевних сусрета'' ''Пјесници у ђачком колу'' и ''Књижевници заједно'', а организатор је многих промотивних ''Светосaвских књижевних вечери''.
Новине
Књижевни фонд ''Свети Сава'' је покретач и издавач: 1.''ЗАМБАЛ'', информативно-ревијално-забавни лист из области екологије и друштвеног живота. Главни и одговорни уредник је Мојсије Ђерковић, истраживач и етнолог, а покретач мр Саво Живковић, хуманиста и акционар, и 2.''ГЛАСА ИСТОКА'', часописа за књижевност, умјтност, науку и друштвени живот. Главни и одговорни уредник је Недељко Жугић.
Награде
''Годишња награда књижевног фонда 'Свети Сава' за благодарна дјела подарена српском народу'' (авангардно књижевно дјело на тему љубави и опстанка Срба, културне баштине, унапређења и развоја односа међу људима, и другим националностима)
Хуманитарна дјелатност
У домену хуманитарне дјелатности има низ разноликих примјера давања и чињења, која су у духу светосавља и милосрђа, без икаквог манипулисања и отуђења. На том пољу највише су се истакли Недељко Жугић, Радомир Јагодић, Мојсије Ђерковић, Саво Живковић, као појединци, а као предузећа ''Боксит'' из Милића, ''Телеком'' из Бања Луке, Осигуравајуће друштво ''Јахорина'', ''Фамос'' и ''Национални парк Сутјеска'', ЈПШ ''Шуме Републике Српске'' и Министарство просвјете и културе Републике Српске. Удружење и Фонд помажу, у складу са могућностима, све своје чланове, али највише оне који су у стању стварне потребе за тим.
Trekbekovi (0)
Kako je juče objavio srbijanski 
Advokat Duško Tomić otkriva da je o Milićevoj smrti obavestio Tužilaštvo BiH, Specijalno tužilaštvo RS i okružna tužilaštva u Bijeljini i Istočnom Sarajevu. 
14.10.2012 20:30 | Радмила Ђевић
Родословом Исуса Христа, „сина Давидова, Авраамова сина” (Мт 1, 1), почиње, драга браћо и сестре, Јеванђеље о Христу, Блага и радосна вест Божја роду људском.
Господ кроз Цркву исцељује сваку болест и сваку немоћ људску. У њој се васпоставља склад између неба и земље, између створеног и нествореног, између вечног и временог, између духа и тела. Исцељење које Господ у Цркви даје није разумљиво уколико се не схвати и не доживи као љубав Божја која се пројавила у Христу, Рођеном, Распетом, Васкрслом и Прослављеном нас ради и нашега спасења ради. Господ љуби свакога човека и жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он и нас позива да учествујемо у делу нашега спасења тако што ћемо Њега познати у Цркви, то јест бити сабрани и уједињени у Цркви и као Црква, живети у њој и њоме. Мерило духовног живота на земљи јесте Црква јер је она Тело Христово. Кроз њу нас Господ исцељује јер жели да сви буду причасници вечнога живота и вечне љубави.
Kako da se uplati pomoc iz inostranstva?
EU, Amerike, Australije, NZ …
Pozdrav
Preko Westen union banke.Moze se uplatiti,tako sto se navede ime prezime i drzava gde se novac salje. Izdiktirate osobi kojoj saljete novac brojeve ,vase ime i prezime i iznos koji ste poslali.On te podatke daje banci i dobija novac.U banci dobija devize a u posti dinare protiv vrednost.
Molim vas recite nam koliko tacno je njegov dug. onda se mozemo mnogo laske organizovati, znamo cifru, znamo koliko ljudi treba , mi iz inostranstva sigurno necemo poslati po 200 dinara. Da covek nastavi da nam pomaze da znamo istinu i mi nejmu da ostane da radi ono sto mu je na srcu i da se druzi sa sebi slicnima ! Hajte molim vas recite koliki je iznos. Znamo jako dobro da je umesto za sebe i placanje racuna, on izdvajao da sve ovo zazivi. puno pozdrava, Mirjana
Dragane Simovicu,ima nas dosta u Dijaspori koji cemo vrlo rado priteci u pomoc da Vam se pomogne.Glavu gore i napred neskrecite sa svoga puta.Sve najbolje vam zelim cujemo se sutra porukom.
Ne razumem,da li je on,da li ste vi ,da li smo mi NORMALNI !! kAKVA MATERIJALNA SITUACIJA ! Neka propadne kulturno i ETO TI GA,BATE ! sAMO eKREM MOZE TAKVIMA DA POMOGNE,A NAMA niko…
Dragan Simović je duhovni učitelj,naš srpski guru a ne samo kulturni radnik.On je genije duhovnosti.Pročitajte samo knjige Put moći i Večernjača ponad rumenih oblaka.Ko još tako lepo i dobronamerno piše kao on.Kad duhovni učitelj može nama u svom izobilju da pomogne onda i vi pomognite učitelju kad ste u izobilju.
Немојте много да мудрујете, него се вратите у Очево наручје.Или бар престаните да ширите отров у народ.Мој најдобронамернији савет, знам да неће имати ефекта, али ја рекох и спасох душу. Мало је времена.
IC XC
NI kA
Ja igrom slučajeva poznajem Simovića, kao porodični prijatelj ranije nam je dolazi, ali već jako dugo vremena nisam čula ništa o njemu. Duša me boli sad kad ovo čitam, on to nije zaslužio, Dragan je dobar pametan, miran i skroman čovek. Strašno mi je kad ovo vidim..volela bih jako da mu svako koliko god malo ali makar i zrno pomogne… čovek ima i porodicu ne znam šta se trenutno dešava, deca su mu relativno mlada a i on nije star čovek. Dobrim ljudima se ovakve stvari dešavaju i to nije fer:(