СВЕТИ САВА

О МИЛОШУ ВИДАКОВИЋ

svetisava | 03 Jul, 2012 20:13

Радомир Јагодић - Рашо

ОГЛЕД О МИЛОШУ ВИДАКОВИЋУ

И све благо расветљено бива,

Ничег пема печедпа пи грешиа.

Светлост јесјна срце ми целива,

Светлост, светлост блага и утешна

Свечани је дан, јесењи, блијед. На високом бријегу изнад села Грање у Рудом над простором земље из које избија златно и жуто, црвено, крваво лишће и зраци пробијају земљу и одлијећу негдје у азурно плаветнило сјајни са звуковима потмулих одјека.

Младић Милош Видаковић раширених руку спрема се да полети, свечан и блијед са слапом сјајне свјетлости која му излази из очију и ноктију, руку, из уста, а ваздух мирише све јаче.

Вријеме је мачева и крви, која долази полако са ратничким бубњевима канонада, ешалона, ескадрона, у корачницама црвене људске крви; мртво-рођени и слободни. Треба поново по тим људским траговима Полимља ићи на Запад заједно са стријељаним и објешеним побунарима за будућа балканска спасења Европе, мртвих градова, према мрачним горама "гледајући ватру по долинама", и силна копља и златне шљемове царске војске.

Држећи књигу под руком Милош лебди над сво-јим Штрпцима миран док пада снијег, бијело и свечано. Не додирујући земљу иде за непознатим трагом доље према Лиму који посребрен ледом не шуми нсго он, Видаковић (вид и оковић) осјећа све боље да је дужност да буде човјек Неба и љубави, служећи уједно Богу и ближњима. А све је и даље у њему и тјелесно и земаљско одлучно да иде и стигне, па се оно људско пита чему и за кога вриједи све дати кад незнамо шта ћемо добити заузврат.

Јер човјек је СВЈЕТЛОСТ свијета и со земље, а он (Милош Видаковић) јагње међу вуковима, човјек међу нељудима и временима. Јер све се теже дише идући тамо доле према истоку босанских планина, Босне и Рудог, а два су свијета аустроугарски и вилајет мрачни босански.

Егзистенцијално и немиметичко схватање идења и стизања; гдје Руђани цијели свијет населише, а себе не раселише, од Азије, Америке, од Балкана до Европе. Јер свијет је исувише стваран јавља Богдан Жерајић људски испод мајчице Земље. Млади Видаковић у простору сарајевског неба исписује правила:

- Треба писати по својој свијести и своме срцу (искрено и непосредно),

- Живот је чудо (и производ је свих догађаја и прилика кроз које пролазимо),

- Једини и прави смисао умјетности је живљење и трајање,

- Потребно је вјеровати у самог себе до последње конзеквенце,

- Спознаја новог у умјетности је кроз Природу и њене законе (све је подређено моменту спознаје, јер је и Природа релативна ствар);

- Не постоји ништа категорично, што се не може промијенити; Живот је могуће продужити и промијенити само кроз умјетност и емоције стварања.

Рођен је нови вијек и нова стварност. Милош Видаковић над Сарајевом мјери висину ријеке Миљацке у предвечерје израчунавајући удаљеност вјетра од Беча, Женеве, Париза и тјерајући брда изнад сарајевске планине Требевић и планине Варде у Рудом да се споје.

Данило Илић учитељски и очевски одређује и дијели дубину живота и трајања. Иво Андрић рецитује своју "Младу Лирику" господину Јовану Скерлићу учећи га да слуша али и да чује.

Младобосанци у хору пјевају идеалима и слободи садећи по небу руковети свјетла од срца до срца Босне.

Милош Видаковић зна да је баш сада право вријеме да се припитоме звијери Аустроугарске монархије, царског и краљевског височанства Фрање Јосипа.

На коњу зеленку Јабучилу Морис Метерлинк држећи у рукама "Плаву птицу" отвара кавез да пусти напоље Први снијег.

Супротстављајући Леметровском кондепцијом импресионистичке критике служења слободном стиху несталне и противрјечне унутрашње стварности новог доба. Вријеме улази кроз сваку пору Босне опасним ватрама. "Vers libre 1913.'' Као форма модерне душе уза све ритмове и мјере говорења и писања отварајући сваком новом ријечи разноврсне и слободне почетке. Ми нисмо они који геометријски уједначено стварају ритмично, кривуљама оплођавања свијетла нових неисписаних и неизговорених ријечи. Смисао је негдје изван статичности модернистичке побуне, смисао је у неизговореном авангардисти; поетски марширају.

Доле лирске стереотипности! Доле истањена и скучена традиција! Пјевајмо животу! Милош Видаковић Златним кључићем откључава сонетна врата "Царских сонета" примајући лично трофеј од Жозе Марије де Хередије.

Видаковић зна да ће га оптужити да је Дучићев епигон, парнасовац и занесени романтичар али између Воде, Ваздуха и Сунца носећи своју младост као заставу Вјетра, Кише и Муња сигуран је да се прије смрти мора вратити у своје Штрпце и сву своју чежњу упалити кроз ватре освјетљавајући пут косовки дјевојци да милосрдним ријечима излијечи му страшну рану, њему Војводи и брату Бановић Страхиње да се одмори код крчмарице младе Јање "за гором поред Цариградског друма".

Гдје си сада "Гроздана, сестро, милосна и верна" док језди гором тамнијом од ноћи, да изиђе испод сунчевог снопа, да кад он оде сви се роде, жањући своје наде и снове на ливадама Полимља.

А онда Гаврило Приниип пуца у срце Европе палећи кандила и Милош зна да треба ићи према Србији иако је страшан рат свјетски пред вратима човјечанства. Идући путевима преко мрачних босанских планина и слушајући од људи како аустругарски шуцкори и тајна царска полиција хапси редом убијајући и робећи, палећи у заносу стогодишње мржње према свему што није аустроугарско и царско и чистећи у погромима домаћинске куће и чељад.

Милош Видаковић последњи пут гледа свјетла Сарајева која бљескају као свици на ливадама Раванаца идући преко горе Романије хајдучким путевима према Рудом, аустроуграским друмом, склањајући се пред кочијама и ријетким војним аутомобилима. Он члан Младе Босне носи у торби ријетке рукописе "Царских сонета".

Сјећа се Италије, Фиренце, златног сунца на наранџастим крововима и тешких мириса изгорјелих цвјетова лаванде, злата наранџи и лимунова, путоказима чемпреса што стоје као црна уперена копља у небо стражарећи облаке. Родитељи су му се вратили у Грање. А дисати је све теже и што би сад дао за чашу црног фирентинског вина и мало сунца у мрачној босанској ноћи без звијезда и мјесеца. На узбрдицама већ гласно кашље оним тешким туберколозним хрипањем, што човјеку узима сав дах из плућа и тјера га да неконтролисано хлепти за мало ваздуха у влажној љетњој ноћи. А пред очима му је још увјек била она чиста и прозрачна сјајна од сунца дјевојка талијанка што му је док је лежао у болници у Вијаређу уз осмијех Мадоне доносила и букете цвјетова њему босанском пјеснику, а чији су цвјетови у таму његове болничке собе сијали попут рубина, тиркиза и сафира зеленим одсјајем лишћа док сатима ишчекује да његова болничарка Марија дође доносећи у своји очима азур који ће му трајати касније кад дође мрак и сан.

И сада док лежи у овој страшној ратној 1915. години у Велесу сам, већ дуго је потпуно због болести напустио своје мјесто наставника у гимназији носећи још увијек у дубини ноздрва шумове морских таласа и удаљене крикове галебова, што са сваким јављањем галеба узвикују "врати се".

У љубичасто бијеле врхове једара бродова што одлазе у трептави сјај љетње пучине.

По ријечима љекара што га је јуче прегледао у подстанарској и хладној соби граду ратном 1915. пуном избјеглица, војника, дјеце која нервозно плачу, са официрским узвицима што допиру до његове влажне и мокре постеље, као пробадајући знакови што му никако недају да се коначно одмори и заспи макар на тренутак послије дугих сати кашља и грознице која га све више стеже.

Оцу Николи ништа већ седмицама није написао ниједну ријеч и чини му се у привиђењу да га види у тешком џемперу од необојене вуне и капом која му пада низ сребрне слијепочнице, погледа упереног доле према штрбачкој кривудавој цести. Милош се нагиње из постеље да му махне, да се не брине, јер није му ништа, само обична прехлада и онда; сјајни пролаз који свијетли и он сретан спокојно пролази, а испод њега војничко гробље у Велесу и људи мрки и натмурени забадају у мокру и црну октобарску земљу крстачу и осјећа да је сигурно ријеч о неком другом а не о њему и чује ријечи "Биће јесењи дан, свечан и блед, сличан убледилом лицу мртваца обливеном светлошћу воштаница што наоколо догоревају. Мирисаће ваздух жутим, болесним лишћем и успареном крвљу".

И КРАЈ. Други октобар хиљаду деветсто петнаесте. Он има двадесет и четири године.

Постоји позната легенда у Рудом која се преноси већ деценијама да ће се Милош Видаковић вратити из Велеса послије сто година у своје Рудо. Биће зима и падат ће први снијег те године.

СОКО

Пуштен са руке соколара лака,

Брже но с лука татаркиња стрела,

Заронио је соко, тица смела,

У плава мора светлости и зрака.

Високо где га поглед једва хвата,

У облацима сребрним ко пена,

Сив соко кружи, жељан жива плена,

И хитре битке кроз разбита јата.

И док га оздо, с руком изнад чела,

Гледају ловци и дружина цела

Он, ненадано, у замаху силну,

Стреловито се вину летом бодрим,

Јер је далеко над језером модрим

Угледао утву, птицу златокрилу.

ГРОЗДАНА

Гроздана, сестро, милосна и верна,

Пригни, о, пригни невесело лице.

Твоје су очи до две молитвице,

Твоје су руке два љиљана смерна.

Гроздана, сестро, с тугом благодатном,

Пригни, о, пригни лик твој болно лепи

Твоја је душа одаја где стрепи

Кандило једно пред иконом златном.

Лепото болна, обасута злима,

Около твоје свете главе има

Ореол једног страдања безмерна

И цела твоја горка судба личи

Пресветој једној мученичкој причи,

Гроздана, сестро, милосна и верна.

ПРВИ СНИЈЕГ

Пада снег бео. Над белином ствари

Свест сама лута са незнаним смером,

Нит ја за кога, нит ко за мене мари.

Нити се тешим каквом добром вером,

Празан је дом и свет празан цео.

Пада снег бео.

А ја бих хтео бол и жеље дуге

И да сам вољен, вољен и да волим,

Да грлим радост и колена туге

И клечећ болан скрушено се молим

Огромно нечем чега сам ја део.

Пада снег бео.

И свет је празан. Белином засути

Друмови лепи који срећи воде.

Срце је мирно, срце моје ћути.

Тек као бледе тишине да ходс

Снег пада, пада дан убог и цео

Снег бео, бео

Снег бео, бео.

ПЈЕСМА ИВИ АНДРИЋУ

Глe, Иво, већ су и јаблани жути

И свс је суморно, суморно.

А горе негде за облаком ћути

Сакривен полумртав Бог

Наш добри.

И пригнуо јс чело уморно,

Па ћути,

Сакривен полумртав Бог.

Са лепом вером давно, давно пре,

Тражили смо га ми. Гледали

Чудесно небо, звезде и облаке.

Стрепили: о, где је Бог

Наш добри.

И дуго смо га дуго, чекали

Узалуд.

О, дуго смо га, дуго чекали.

Гле, Иво, већ су и јаблани жути

И све је суморно, суморно.

А горе негде за облаком ћути

Сакривен полумртав Бог

Наш добри.

ЛИПЕ

Капљице ситне малопрашне кише

Круне се редом низ јаблане лисне,

Кроз сутон страсно опојно мирише

Ред липа. - Каткад запљусне и блисне

Поточна вода. Ноћ се топла своди

Са ведрог неба заносно и свеже.

Сутонска прича умире на води,

На којој звезде и тишина леже.

О, у те ноћи чудесне и плаве,

Чим се високо вечерњача роди,

Топла се радосг и сећања јаве.

Беље нег сенке лабуда на води,

Сећања тиша но шум птичијих крила,

Када кроз сутон самотни пролете.

И душа ми се таласа ко свила,

И срце ми се радује ко дете.

Читав се живот заборављен жари

И срца, срца разбуђена бију,

И помаља се лик минулих ствари,

Прилазе туге и полети свију.

Минулих ноћи и свитања снена.

Осећам мирис младости ми ране.

Пољупце страсне свих вољених жена

И чујем додир плетенице вране.

У моје срце сав се живот слива,

У моју душу вече младост сипа.

- Поточна вода мирује и снива,

Мирише јако ред опраних липа.

Милош Видаковић - БИОГРАФИЈА

- 1891. рођен у селу Штрпци у Рудом у учитељској породици.

- 1898. у Прњавору пошао у основну школу.

- 1910. у Сарајеву завршио основну школу и класичну

гимназију и одлази у Беч на студије романистике и

славистике.

- 1912. борави у Женеви одакле се враћа у Сарајево. Пише и преводи највише у "Народу" као стални књижевни критичар издржавајући породицу.

- 1913. наставља студије у Италији у Фиренци.

- 1914. одлази на лијечење у Вијаређо. Послије Сарајевског атентата бјежи из Сарајева у Рудо у село Грање, а затим у Србију гдје добија мјесто наставника у Велесу вршећи успут дужност поштанског цензора.

- 1915. 2.октобра, послије прехладе, болест плућа му се погоршала. Умире у Велесу. Сахрањен на војничком гробљу.

- 1918. постхумно му је штампана збирка пјесама "Царски сонети", а у засебној књизи превод Метерлинкова "Плава птица".