СВЕТИ САВА

„Срби, мој народ, Христови су а не папини.“ - Свети Сава

Удружење се бави информативном, истраживачком, културном, издавачком и хуманитарном дјелатношћу. Има велики број чланова, који нећемо јавно саопштавати, јер смо били и остали ванстраначка организација, која је непоткупљив свједок борбе ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ.
Adresa: Romanijska bb, 71420 Pale, Web adresa www.svsava.blog.rs, e-mail: svetisavapale@gmail.com i svsava@teol.net Telefoni: +387 57 226-538, +387 65 934-221 i +387 65 543-983
Жиро рачуни: Развојна банка, а.д. Експозитура Пале 5620120000282468 (у домаћој валути) и 508-11784577 (девизни)

Jelena Dundić: NISAM, A MOGO SAM (monodrama)

svetisava | 11 Jun, 2014 12:38

 
 
НИСАМ, А МОГ'О САМ
(монодрама)


СЦЕНА: Сто и столица у центру сцене, са додатним детаљима. Страц Милош,окићен као сват, са плоском у руци улази…


Није, богами, за стара чојека више никака одња по селу! Јопе, шта ћеш кад ти је од постања свијета остало да се дрво на дрво ослања. А чојек на чојека! Ђе ћу да не одем у сватове кад ми је комшија Лука (из ве треће куће воденак виш мене)  женио унука? Био сам му на свадби и сину. Морадок ,богме,  и унуку. А бијо сам и комшији ми Луки, он је мешчин само по године млађи од мене. Јесам, Бога ми!Само што су тадашње свадбе биле добро друкчије. Ш'едило се по тај вакат…Разговарало и пило. Запјевало и помало заиграло уз ону фрулу или двојенице, како је ко шта имо. Мање се јело, млого  више људовало и диванило…
Данаске од не свирке тачно ни су ким ништа не мореш проговорити. Удари ти она вриска и цијук у само сами мозак, па не знаш јал си дошо, јал си пошо. А отишо сам баш да коју ш' људима протабирим.Уби ва самотиња
. Каки!  Не могаше, вала, нико од овијег мојијег старијег ни ријечи изустити од не дерњаве.Само пош'едасмо ко розге.Башко каке аветиње! Нако се,  преко не млоге ране  пођекад зледасмо, ко да су нас мокрим чарапама смлатили.
А фино нас , брате, окитише!... Кад поче на китња, ја нако кастиле, рекок оној накој ђевојчићи: ''Немој те ви мени, ђецо,на погрешну страну спучити ту марамицу! Мени  припучите на лијеву, ја сам момак!'' Она заучини: ''Знамо ми, ђедо, рекли су нам  да ти нијеси жењен !'' Те ми спучише ову марамицу на  л и ј е в у страну.  Шта ће, морали су кад  сам ја још - м о м а к. Нежењен ! Знате ли ви, народе, да сам вам ја момак? Јесам, очињег ми вида- ја сам вам м о м ч и н а. Никад нијесам скино стидне  мараме, мој брате ! 
Ма, било је, додуше нако … накијег … како  да вам рекнем… да извине ово женскиње ко моја рођена сестра Јања .. . п о т р к а л и ц а! Наког, кобајаги, ж е н с к и њ а . Једном- дваш ја (давиш) ко и шћедок да заучиним: ''Ајде, јеби га, па шта Бог да! Ко да је, јопет, неко од овијег мојијег (око мене)  Бог зна шта пробро ! Нико се, видим, и није Бог зна како усрећио !'' 
Вала, бијаше ми од постања стало само ради оне  јадне ми мајке. Тачно је, Бог с вами,  мешчин и ошла Богу на истину љута на мене што се никад не оженик. Ето, данаске је и она, ко и млоги моји једногодци на истини - а ми сми на лажи! Зато и оћу да вам ево воденака рекнем: бијо сам, на моју ми душу,  и најљефши и најдуретнији младић у селу. Каком селу, ко било нам неко  село су пет кућа! И су три колибе ! У седам села око Гласинца није ми нико мого ни примирисати! И до скора ме женскиње салијетало. Па потлије … навалиле њијове фамијије.Цуриснке  стрине и ујне, куме и прије! Па, белеси, долазе ми  коне им од прија и познанице од кума! Ја , вала, не запотегод  - никад !  Не дало ми се, ваљда!...
Нисам ја од јече, вавијек се цурикнем на вријеме .Ма нећу, јашта ћу! Ево јој !Ко, Боже, и то ми нака нафака у овијем годинама. Да је ко што Бог заповиједа и кад је чојеку вакат за женидбу  – па ајде ! А вако…Гледам и оне што су се кобајаги узимали драге воље. Срећа да је била ''драга воља'', а да није… тачно би иг, на моју ми душу и мртвијег било. Ено, само што не изгибоше једни са другијем! Сваку вече неђе нека цврчи ко Дамјанов Зеленко.  У  овијег ми комшија по селу  оно женскиње  дречи таман вала ко да си иг у струју прикофчо. Ошта ми је, болан, да се под сиједе косе кофрчим?Ма,  и за шта  би ми по старос требала жена?
Ја ти, мој синко, знам ко како најспремније женско све зготовити.Ја, Богами, сам себи и – к а ј м а ч и м.У мене ти  кајмак зна да бидне …ево… вако … с немал ко прс дебљине!   И правим повлаку и нај сир торотан. Ено ми га, пуна на колибетина! Пошаљем вако пошекад  ној сестричини тамо у Србију. Она ми је , вала, некако најмилија! Ваљда, сунце је гријало, ђе је чита моја покојна сестра док је млађом била.Знам ти ја, болан, (већ  нећу пред вом ђечурлијом јер се они ко креја заакћу кад о том причам) - и  питу расукати!  Вавијек  је ја, нако с јутра рано,   прије него што поћерам овце доље у Продолу - закувам. Па  турим да нако мало надође. Па је вако, кад се вратим од оваца,  још једном прекувам  и добро н а т р е м! Кад но тијетсо мало ко пође - обавезно је оно… вако, што рекла у мене мајка, на ној оклагији мало развучем да се разабере. Па она испане- иди болан! Није ми, вала, ни једна од овијег данашњих одива  равна! У мене се пита развлачи ко луда. Мого би је, вјеруј ми, водале … па таман …доље до игралишта развући све нако у једном комаду да се ниђе не раздрчи! 
Неки дан бијаше светац,  па немадок каког посла те направио ону ормашицу. Па, је пошто је но мало порумењела,  турик  вако у ну у мене релну од лектричног. Да, што но рекли,  малко и с т и ш т и.А добро је залио ном слатком водом. Нисам, вала нимало штедио шећер.Јебеш шећер, кад се коси – нек се мрси! Реко, нек бидне но баш добро слатко и нек се  но у устима топи  - све но по адету! Па она, јадан си брајко,  упила сву ну агду што је њоме заљевена!Каки, болесан би јео! А максуз зовно  ву  потљењу младицу  из ве кумовске ми куће!  То ти је ова  нова кумица ми, од кума  Петра снајицну. Она, (алал јој било, да је не урекнем!), иж'еје  Богами,  двије-три не ормашице! Кад се добро наклепа, онда  ми нако, ко успут, вели: ''Боже, ђеде, како ти во вако умијеш? У мене во никад не море да испане  вако. Испану ми наке скроз здречене! ''Ја је, болан, добро  знам још кад је шерпу по буњаку вукла ! Знам да је из честите куће и од поштенијех домућа, па јој све, нако натенане докажем : ''Вако ћеш и вако! Тури ово, дотури - оно. И вазда  (ово ти ја ко мом ђетету велим),  дотури ко на вр прста масти (узми, дијете, ону малу кавену кашичицу  што ти  њоме шећери  свекрва) да се но тијесто не поврати. И не здречи. '' Женскиње то, болан нако само офрље стандрља!   Спљешће но нако преко клинца ,  ко ни себи ни своме!А ја то све полако - и наопослу. Па јој рекнем: и колко ће је и с какијем дрвима пећи. Те чиме  је мора прекрити и пушћати да  мало истишти. Јес богами, смијте се ви колко оћете - вавијек ти ормашица испане млого боља кад се но мало покрије ном куињском крпом да омекне . . .
Знам ја ,вако,  свашта! И опрати, и опеглати.И закрпити.А једно сам вријеме помало с мајком  - плео и чарапе. Једне је, штедне,  однијела у пријатеље кад се женио онај у брата у мене најстарији син. Па се доље не увиднице прије наквиривале! Расатезале ну ластику   горе више жглоба. А ја дотурио мало наке ранфлице. Па но све фино уздурисо, испало таман вала ко куповна читма. А те ми мостре само  једном показала стрина  Перка.Она ти је била вако била  свему знана и умјешна око  тијег женскијег радова. Стрина ти је у мене знала, не  треба душу гријешити, вако … у  свашта у руке! Ја одма уфрштуљио, боље нег и једна цура у селу.  И како тад свјештио -  никад ми се ко но у жена ова ластика  виж жглоба не развуче! Ево, видите, башко да сам иг јуче обуо! Све је во, мој синко, сама двостручица ! А има им … Бог зна колко…Бог ме убијо те нису иљаду пута опрате. 
Само, ја то друкчије и сушим. Гледам ових угурсузуља у комшилуку! Мили Боже, па оно вако увати чарапу и ном је спучом   натандари и спучи нако на нај штрик. Па но горе остане нако рашђерано! Ошорено башко да си га  уштино. А ја јок, турим љети на ну такту на веренди, а зими на ву раван  по  асталу, па  рашћерам …  вако… полако… ! Знао сам и мого кућом мислити боље, вала, и од кака женског чељадета. И данас даниле! Јесам, па се ви смијте колко оћете!   
А моја јадна мајка, тачно је, вала, мешчин снемал  и до тријесте ми викала: ''Кад ћеш се, болан, Милоше, женити? Стид ме жена, пободу си дијете. Немој да бидне – Бира бирка – па ћорава Мирка!'' 
А потлије тријесте је само говорила: ''Ти се, мој јадо,  тачно не ожени! Доведи је само да је макар …женско. Нек носи сукњу… па да је ко тица!''
 Како сам се примицо четерестој, знала би заучинити (вако женама, кад мисли да иг ја не чујем) : ''Е , мој брате, најгрђе је кад оно забаза! Па удари ни о трн-ни о грм''…
 Око моје педесете … би знала само заучинити (да чојека нама нешта жацне ево воде на ошчици)  : ''Кад  јадни иксан постане на вај свијет наке среће курорепне! Ево мог Мићуна! Ko од брда одваљен ! Ето , ви све добро знате (није свијет ничија кутија)какав је то момчина бијо! Право реците, је ли  друге моје,  могло на свијет постари веће делије и  бољега младића на  наш крај. Ем је добар, ем је нако фино скројен, ем је брате и дoмаћински! Па јопе…Вала, и ово  данашње женскиње,  башко да су му вране мозак испијукале! Уфатило се ко манито, па нако тандара!Натуљило, оће у град. Оће да бидне туђи слуга и сиротиња - па ето ти ! Памети немало, а гузици се никад не бојало !'' 
Кад сам виш скроз забазо и примако се шесетој (а она била посве поматујила ,  па ме није увијек ни познавала, а камоли разбирала чујем ли је), ако баш нека од онијег чакталица из села  упита : ''Како, богати, Росо , у тебе нај Милош? Боже, ја штете  што он нако  – остаде !'', само би одманула руком и заучинила: ''Е, добар ми у мене Милош, фала Богу! Добар је и предобар  - ђе је мој. А да није мој - имала би ти, друго, три дана о мојему Мишу причати. Нако, шутим- и дурам! … И дурам – и шутим! '' Потлије је дигла руке од мене.
Е, кад, вала  нијесам јадној мајци жељу испунијо-нећу вала да су златне ! Нисам ја, болан, био какав угурсуз. Каки ! Нисам, части ми , био ни испичутура! Ни рђа! Ни какав метош!Ни тврдица, овога ми нама!Никад, вала, ни запушио нисам. Ја ти ни дан-даниле  не знам пошто је цигара! А ви моји парњаци по селу жмаре и прикофчавају  све једну на  другу. А ја - јок! Никад ну поган нијесам турио у губицу! 
 И није ни да нисам ш ћ е о! Нимого! Није ни да нисам  појимо. А мого сам, очињег ми вида. Ђе нисам ….! И ,  па ко не море у тијем годинама, болан си ми брајко! Али… тако ми со то некако не дало. Не шћело ме, па јеби га! Наћеро би се ја, мајкуму, да и тај угурсузлук скинем с врата , али не могаше  – па ето. 
Кад ми умрије јадна мајка, село поче да ми тражи младу! Иди болан!Све удри Глогоре са зла нагоре ! Истом ме прифатише и уфатише међу се нака ђечина  воденака  у селу. Ђеци, болан до шпрдње ! Ко, све је то данаске и сито и пјано - па побјешњело! А начулу да сам те јесени продо волове и приоставио нешто мало не цркавице.Па запиштало, мили Боже, башко да је мени двајеста: ''Ајде, болан, ђеде Мишо, да те оженимо! Ми ћемо ти начинити журку.Само нам закољи једно јање и купи двије-три гајбе  пиве. Ракије вазда имаш!'' Чуј им журке, журили иг бијесне, Боже ме прости!.. Волим ја, болан, ову младеж, па се ни не љутим што су натуљили на ме.Видим, однио ћар фајду! Приватик ја зајебанцију, па једном завикак: '' Оћу, ајде!'' …
Те ти узмем од кума Петра чек од његове пемзије . Веле, боље на овом вакту прођу они што имају пемзију!Па се окупо и  добро избријо више два цента испод коже …Па обуко тазе кошуљу.Никад дотад није била повучена. Турио  ја но нешта  пара у ну наку ташњицу и велим: '' Док има - нек клима ! Ајде, јеби га, да и то чудо видимо!'' Те ти се уватим с ном ђецом…  
Водали ме неђе тамока по Старој Гори! Па  ме турили у лимизину и (све  о мом трошку) возали дољекан по Ерцеговини.Прво обилазили наке биртије и наке њијове кавиће. Ја им, максуз, једном-дваш пред оним цурицама запјевам: (публици: Оћете ли да и вама покажем  да водите како сам им отпјево?)... Зинем ја колко ме грло носи у номе кавићу: ''ЕВО МОМКА, БАБИНА ВРСНИКА, КОГА НИЈЕ ПОЉУБИЛА ДИКА!'' А на ђеца,  и не наке цурице …(немају, болан,волишашне), поскапаше од смија! Па веле: ''Дела, ђеде, још једном, да нам мало поправиш расположење!'' Ја загрлим оног ми малог комшију , па јопет дрекнем из свег гласа: '' НИКАД  ЦУРЕ  ЈА НЕ НАЂОК КОМШО, ПА САМ МЛАДУ С ЂЕЦОМ ТРАЖИТ ПОШО''! А ђеца … мили Боже! Полуђела! Полудијо и ја ш њима, јебеш га! Проведосмо се ко и не знам ти шта! …
Ја кад се, жалосна ти мајка,  у мене на ђурунтија пара истањи … давиш јада изненада! Она се ђеца примирише, па ме почеше ш'етовати. Те: ''Ниси ни ти, ђедо, Богзнакаке младости! Мораш нешта и претрпити! Сви ми (ко, белеси, и ОНИ су трпећи)…  трпимо''. Утом ти, богами … преокренуше лис!Почеше се све мање смијати, све рјеђе заустављати  – и све брже возити. Потлије ти ме поведоше по ним наким ерцеговачким гудурама. Па ударише да ми траже младу, јадан си сине!...
У том ти, неђе дољекан, налећосмо на наку постарију чобаницу. Згурила се,  чува овце и преде… Ђеци се жури, те  никако не излазе из ног сломиврата,  него нако мало одшкринуше прозор па виш кроз прозор  зашпиташе : 
''Баба, јел ти жив чојек?...Не чук ја ни шта им она домаћица одговори, истом они јопе запотегоше :'' А бил се ти, бако, поново  удала?''… Утом на бабетина потури преслицу… Одмота се но клупко сингавог плетива, а вретено одлеће  и удари у ну међ. Ја кад се подбочи !...  Изракну се и колко икад море - пљуну пустимице у  стакло. Само дрекну ко да си је ним вретеном пробо: ''Марш, пашчуријо блелосвјеска! Нема ми  Вукашину ни петнес дана како смо га саранили! Јебо вас онај ко вас на ме наврати! ''Ја се мало нагек назад  у ном возилу, да ме на анатемница не види. Потрефик  у журби …накав цегер са парадајизом и брзо га натурик на главу. Би ми жао и не жене … и Вукашина! … А  мене, понајвише! А  би ме, право да вам рекнем, воликачко  стид не бабетине! ..
А како се потлије пењасмо  по ним врлетима – у ђеце нај мобилан телефон ко сињи убоденик само – цврчи ли  цврчи! Тачно ко да те у мозак такне! Онај један беслемаћ уфатио да ћера  таман ко да се најео бијесног меса! Зучиник ја једном - дваш: ''Полако ти, синко, мени се никуде не журу!'' Оно, ко да је рогурано,  притисло и никако не попушћа. Видим ја - однио ћар фајду, те ти  завикак: '' Стани јадан, куд си кидисо?'' Каки,  још грђе, оно нагарило ко свјетлица. Све искоса пригледује на нај прозорчић  од мобилног. А он, нема ко чеперак,  а навро  те п и ш т и ко гуја у процјепу! Никад док бијасмо у тој мојом прошевини  не престаде цијукати! Ја реко – изгибосмо данаске! Најгоре је што ниђе не бијаше поште (оно што ви данаске зовете автобус), да се с миром и ко чојек читав вратим својој кући!  Почек се ја и крстити (нако кријући ода ме ђеца не виде) , башко да сам у црквној авлији! Паде ми наум мајкин ш'ет: ''Ко с ђецом лијеже - устаје упишан'!? Богу Господу фала, преживјесмо  некако и тај погром!  И јопе ти  ништа не ишчињек. Мене, вала, нит ко погледа тамо у Ерцеговини, нит ко потлије за ме успита . Каки ошо- таки и дошо! Није, овога ми нимета!...  
Налазили ми потлије наке половњаче!Па старе цуре без иједног зуба у глави ! А оне, Боже ме прости, башко учпе! Па наке удивичетине.Бијаше и нака пушћеница.Нако ћутукаста, башко прднек.А добро се вако уздурисала, па натурила насе накав догузак.Завикаше наке онде комшинице јој:'' Њој није никака спреча,  домаћине, да су удаје! Радила је она доскора по мору, има и пемзију.Млоге су се њој муштерије налазили, само бира! '' Ја, вала, помислик. ''Велика јој је штета те се вака грдна трефила толико пробирљива!''… Нема ђе нисмо повирали и на шта ударали нисмо!... 
 Вратио се ја го ко пиштољ. И без пара и без младе. Ма, и није ми жао! Ја се с оном ђечицом проведок! Уфатик се ш њима таман ко да су ми парњаци. Ко би реко да  смо  једногодци! Јебеш паре! Ко је на онај свијет новчаник понијо? И шта ће ми? Виђок је да ва данашња младеж зна гузици завта наћи!... 
А преклани, давиш мајкуму, нашли ми преко новина наку стару цуретину!Наку вуцалчину што је радила неђе по Австрији. А она, башко, Боже ме прости,  Свети Илија Громовник ! Упала, па одма с врата  почела издавати команде ко да се воденака са мном испилила! А улеће ко пуце са наким шемшитићем на по главе. Па за њег затурила наку перку. Таман ко да ће, нака накарадна,  полећети по оном мом сокаку.И дошла сама са вом Петровом ђечурлијом! И нама донијека воликачки   куфер! Женско, а само дошло. Е, јебеш ти данашње обичаје! Па преврће  очима по дуару у овој мојој куињи  и вели: ''Каке су ти во, домаћине, слике на дувару? Нимало ти нису укусне ! Да се ја питам, ја би ово прво јутро поскидала!''                    
А на сликама (причам вам ко мојом рођеној ђеци)  све моја прва  фамелија. Браћа у мене док су били млади и куветни. На глави им шубаре, па дошли ко бе данаске  изворне групе пред наступ у кину. Па сестра ми Јања,  док је цуром била… На њој џечерма и огра дуката што јој покојна стрина Перка  дала да се су тијем слика. И сад се ш'ећам да смо ја и мајка ми ону везену кошуљу на Јањи цијелу ноћ виж шпорета сушили да је ш'утрадан прије зоре јопет  вратимо стрини. Није  стрина у мене  била какав ћопек , каки! Него је, јадница, Бог да јој душу прости, морала одма ујутру, раном зором  по Малој  Госпојини, узјати  коња и са амиџом ми Мирком стићи на нако крштење у њезину  роду… дољекан у Чајничу!... Ма сељаку ти је, ђецо, и у оно вријеме послије тамо оног рата ,  увијек била све нака спреча.И  све некако - скроз  далеко! И све , ко и у васке данас, с тешком муком и наком журбом свезано !... Јебеш ти овај накарадни вакат! Ја  башко да сам се овог трена са крушке јарбацме сплазо! Па нако ћурим - и ништа не морем  да укофчам и разаберем ! Не морем, образа ми и  ове ми мученице што је вако тенекад нагнем .Ја никако не морем да уфрштуљим ни ко је коме ко-ни ко је данаске шта! Ђе је нака туђа жентурина  дошла да ми данаске   пребира по мом ош'ећају! Ја поган -  Милета, побогу си брате! Навеламила се на моје добро и оће  она да ми  слике распоређује! Бог с нами и анђели божји!... 
А на ним  сликама потлије вако…  нанизана у ном једном раму (а њега ми  прије 20  година донио накав кириџија одоздољ од Власеница што је вјечито у нашој кући ноћево) … све слике  од мојијег најмилијиг. А около вако извјешане све једна уз другу слике ђеце од  браће ми и сестра. Од малијег ногу – па све док су виш пристизали за удају и женидбу!Па - моја покојна мајка! Сликала се кад је ишла у пријатеље кад срестрине ми шћери, тамокан  у Сочице! Забрађена тазе убрадачом  ш ћенаром. Купио ја једном о Преображењу у Рогатици од наке Калаврашке одоздо из Бура: два повелика чанка, једну карлицу, два вретена. И  мајци ко милос тај убрадач. Био јој  штедни! Држала га у сандику што су јој у њем њени руво доћерали. Све га посипала дуваном и комадићина сафуна да га каке гамад   од стајања не иж'еде. Нешта га је, Бог да јој душу прости, млого вољела. Знала је, кад но неђе пође па оће да га повуче, заучинити:'' Мој Милоше милос је – милос. Свакоме је, мој синко , мило кад му ко шта покучи. И цару је милос мила! Нама су вако ђеци стари говорили : ''Кућа гори - али милос стоји !''  А турала је  онај штедни убрадач на главу само кад пође о Видовдану цркви на Пијесак  и некад- тенекад  кад у пријатеље и кумове пође .
У, бијаше ми воликачко криво!… Прежмари ме …башко да ме неко смлати ћутуком у главу! Ш'етих се како се,кад га кући донесок,  тужна, обрадова оном убрадачу. Узе га, пољуби и прекрсти се. Зашућек… Ваљда се струрик, па се нако припрчик уз нај мој шорет и дотурик једну цјепаницу у њег! Бијак, мајку му, наке јаде ладан - башко леден камен!  Вако, попријеко   гледам ну дошлу! Па шта је ово – и оклен му волики кувет! И  каке су те данашње новине што га вамо упутише!Е, јебо га онај ко га вамо посла ! Обојило у мевено  не сиједе косе. Ево мене, никад нисам на косу ништа турио осим кабаша! Само нако  пођекад кад се измивам  мало канем цијеђи. А у ње, Бог снами, oнај чеперак  сиједе, а мавене гриве  на глави извирио  нако ко  ћуба у ђетета кад се нако само од себе  трефи мало ко боје неранџа.Виђок ја одма чим је с врта ушла да је на налетница намачкарила и обрве.Збричила иг да не преоста  ниђе ни једна длака, па иг нако нацврљала оним  гаром  ко ни себи ни свом Шта  ћу, жалосна ми мајка ?''
Промишљам се   нако сам у себи и  велим: '' Мајку му , ево све се од мојијег парњака по селу   - одавно некако поженило и поудало . Све виш зајордамило и окитило се  ђецом. Па  унучадима, жалосна ти мајка…Види, ево  мене, чувеног Милоша,  ђе ме  под сиједе брке њијова унучад данаскена ш'етују!  Гледате, људи,  некадањег првог момка у селу! Ево ме,  осто ко окресана грана! Ко труо  пањ!Башко ћутук! Таман, вала, ко ћепало! Ко да сам, Боже ме прости, аперисан.Ма, ови јади од вог манитог женска и нису низашта -  ал није ни мени петнеста!.. Нећу је за шубаром  носити! Не морам са њом ни међ народ излазизи! Нек ћури иза шпорета  и кува чорбу, ако умије! Ко, нека ме младост разаврла! Видим, године стигле – и тачно се више нема  куд. Ни су ким,што ти је најгђе! Ко што рекла покојна ми мајка- Бира бирка – па ћорава Мирка! Па се разабирам…Све ме ладан зној прељева …
Јопе, довранисак  се ја на вријеме! Па завичем да ме не проводаџије чују: ''Јес да се питаш - али не питаш се, госпоја! Пишам ти се на тај твој шемшитић. И ту перку на вр главе!  Не зајутри ти воденака са мном , таман да си ми из ока канула! Неш, вала,  кад си тако начетали! Е неш иг , вала ти скидати кад иг нијеси на тај дувар ни натурала. Неш, да си ми моја покојна мајка! Е, неш, па кад читав живот осто… мокријег опанака! Мрш, спрчо, …. Јебо те онај ко те воденака јутроскена посла! (Да во женскиње извине, ко моја рођена сестра!) 
Не знам шта се ишчини са ном бјелосвјетском роспијом, куд она замаче! Ваљда и  она  ђечина виђеше да туј нема нафаке – и нама је  изгураше и неђе одведоше. Само замјетик како иж'еде накав мали таблет и трљну се рукавом испод не ознојене ћубе. Умаче преко оног мога прага башко да је неко убоде.Никако не знам како у ној гужви замијетик да јој не бијаше не једне намачкарене обрве. Одлеће ко свјетлица,  с онијем истијем куфером и без једне обрве. Оста јој, тачно мешчин, на рукаву кад се њиме трљну!  
Потлије  ми је, мајку му, јопе писала. Нака вуцибатина што образа нема! Свега имаш на вом нашем дуњалуку! Па раскречила вако скроз преко не карте   (а на њој сликана неђе нака воликачка ружа и на њој кобајаги суза – ето, ко плаче ружа) па написало:  ''Вита јела, зелен бор- молим брзи одговор! ''А ја навратим оне јапалане, те ми  купе обичнуну диписницу горе у пошти у нас на Сокоцу. Најјефтинију, без икаке шаре! Те јој ђеца  одговоре: ''Мени се , госпоја, нимало не жури! Ко жури, нек полети! И нек за за уво затури перку да брже стигне тамо ђе је нагари !''
Никад јој, на моју ми душу, више писо нисам!А знам ја, болан писати,само не шћедок њој. Ја сам ти завршио малу осмољетку у оно вријеме кад ти је мало ко на овај крај имо четири разреда. Те ти је сиктерисак од своје куће! И јопе  наставио исто ко и пријеђе ми глава - туј ми рана. И ево ме, шта ми фали? Ма шта мени, народе фали? …
И  нек нисам ! Недам нама- па нек иде глава !Чуј, да по селу запљешћу : ''Чувени домаћин Милош довео наку па му нама поскида слике са дувара!? Скинула слику и покојне му мајке Росе и (од нолике кућурине) згурала је неђе на нај присобак на тавану! ''Ма, шта ће ми, ако Бога знате!? И рајшта да је зовем!? И на шта, реците ми ето ви, ви сте, што би рекли,  школованији. И, кобајаги, паметнији!? Па , побогу сте људи и да је зовнем, али су чим!? Ма, на шта ћу је, жалосна вам мајка звати ? Ето,  н а   шта?
Тако ти је, нема туj  актања !… Криво ш'еди - ал право говори Немам, вала, више ни рајшта – ни  на шта !И коме би је, кад мени виш ни не треба ?!  … 
Пријупиташе ме зимуске о Јовањдану, кумовској ми  слави, кад се вако ко вечерас подобро запик, нака ђечица: ''Бога ти, ђедо, знаш ли ти шта је љубав? Јеси ли ти икад имо љубави? Ја нако уш'ајак очима. Дође ми некако жао и мене и њих,  па завикак: ''Ето, н и с а м! Ја не знам ништа, ја сам ајван! Ви, море бити, з н а т е!  Ви данаске у мијете! ''Они се, нако, ко мало ош'етише. Шћедоше још приупитивати…  Ја само узек, вако, чашу ракије … и   даље им не рекок, вала, ништа….  И нек нисам! Кад нисам покојној ми мајци – нећу вала, ни њима. 

А нећу ни вама…(публици)   да узмете на зуб па разнесете по селу! И нећу касти ником! И  рајшта би,  кад нисам реко оном коме је требало!  Можда сам  мајци требо признати док је вакат било ?! Али… мајку му… никад некако не смједок. Ко зна, можда би ме и разумила ? А, Богами, дабогда ! 
То ти је вај паш'и живот! У њем свако своје срце носи!... Јебим ти ву ракију, тачно ми у главу удари ! Ајде, живили и с Богом ми пошли!                                                                                     

 К Р А Ј

 Соколац, октобар, 2008. године 



АУТОР: Јелена Дундић 

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb