Nina Ađanin: Čekam stvari s mesta masakra na Himalajima, pa kupujem kartu za Srbiju

Alpinistkinja Kristina - Nina Ađanin (31), koja je 23. juna evakuisana s Himalaja nakon masakra koji su počinili talibani nad 11 alpinista, trenutno je u Islamabadu, gde čeka da joj stignu stvari s planine kako bi mogla da rezerviše let za Srbiju. Kako kaže, jedino što bi je moglo obradovati posle strašne nesreće u kojoj je izgubila prijatelje jeste povratak kući.

Nina Ađanin

- Nalazimo se u hotelu u Islamabadu, koji obezbeđuju pakistanski vojnici. Osećam se malo sigurnije jer sam stupila u kontakt sa ambasadorom Bosne i Hercegovine i našim Ministarstvom spoljnih poslova. Čekam da mi stignu stvari sa Himalaja kako bih mogla da čekiram kartu - priča za „Blic“ Nina Ađanin.
 

Ona kaže da se preživeli alpinisti dobro osećaju i da se u hotelu svi drže zajedno. 
 

- Stižu nam razne pretnje da će nas ubiti. Nadam se da će nam stvari uskoro stići - objašnjava Nina.
 

Da podsetimo, alpinistkinja Nina Ađanin deo je planinarske ekspedicije koja se pripremala da osvoji Nanga Parbat, „planinu užasa“ na pakistanskoj strani Himalaja. Ona je pukom srećom preživela krvavi pir talibana, koji su u noći između subote i nedelje u baznom kampu, na samo 500 metara udaljenosti od kampa u kojem je bila ona, pobili 11 članova planinarske ekspedicije i opljačkali ga.

Nakon stravičnog zločina, talibani su ostavili poruku da nijedan stranac neće ostati živ. Pakistanska vojska na mesto zločina je stigla sutradan, a zbog nepristupačnog terena alpinisti su helikopterom evakuisani do prvog aerodroma.
 

Kako kažu u Ministarstvu spoljnih poslova, stupili su u kontakt s Kristinom Ađanin preko ruskog državljanina koji je s njom u istom hotelu. 
 

Alpinistička ekspedicija pri povratku sa Himalaja

- Problem je nastao jer sam ja imala let zakazan za 25. jul, pa je trebalo da ga pomerim. Međutim, zahvaljujući volji dobrih ljudi, uspela sam da se povežem sa agencijom preko koje sam bukirala let - objašnjava Nina.

Ispovest srpske alpinistikinje koja je preživela masakr na Himalajima

Srpska alpinistikinja Kristina - Nina Ađanin (31) iz Beograda pukom srećom izbegla je masakr koji su počinili talibani u alpinističkoj bazi na Himalajima, u noći između subote i nedelje, kada su ubili 11 planinara koji su se pripremali da osvoje vrh Nanga Parbat.

Nina Ađanin je za dlaku izbegla smrt koja je zadesila njene koleg iz kampa

Ona je, kako priča, u vreme napada bila u kampu na samo nekoliko stotina metara iznad mesta zločina, a trenutno je u Islamabadu, gde očekuje da joj pakistanske vlasti omoguće transfer u Srbiju. Na dan masakra deo njenog tima pripremao je najtežu trasu uspona, a ostali članovi ekspedicije odmarali su se u bazi.

- Poslednji put smo se čuli sa bazom u 21 sat. Bilo je sve u redu i nas četvoro smo legli da spavamo, umorni od 15 sati napornog penjanja - započinje Nina potresnu ispovest.
 

Kako je kasnije saznala, užas je počeo oko 22 sata te noći, kada je 15 talibana, naoružanih noževima i puškama, upalo u bazu.

- Izvukli su iz šatora ljude koji su spavali, bacili ih na zemlju i vezali im ruke.

Ubadali su ih noževima, udarali kundacima - objašnjava Nina.
 

Jedan Pakistanac uspeo je da pobegne i radio-stanicom javi njenom kampu šta se dešava, pa je Nina satelitskim telefonom odmah pozvala policiju.
 

Pakistanska vojska je pokušala da smiri preživele

- Za to vreme talibani su uništili ceo kamp - cepali su šatore, uzimali pare i elektroniku. Planinare su likvidirali pucajući im u glavu. Pakistance koji su radili u bazi su ostavili prestravljene i zavezane. Oko jedan sat iza ponoći završili su svoj krvavi pir i pobegli - priča Nina i dodaje da su napadači ostavili poruku da nijedan stranac neće ostati živ. 
 

Interesantno je da su dva-tri dana pre masakra četiri “učitelja islama” došla u bazu.
 

- Tu noć su prespavali u bazi, a sutradan su, verujem, ti isti ljudi pobili moje prijatelje. Verovatno su dolazili da izvide situaciju - priča Nina Ađanin.
 

Evakuacija preživelih

Desetak pakistanskih vojnika stiglo je helikopterom tek po podne 23. juna. 
 

- Svuda su bila tela ubijenih prijatelja koja su vojnici skupljali, zatim razbacane stvari, krv i haos. Vojnici su nas smirivali, a mi smo celu noć probdeli osmatrajući da li će se iz doline videti baterijske lampe - kaže Nina Ađanin.

Pobunjenici su upali u kamp pobili sve alpiniste, a potom iseklii šatore i sve pokrali

Čim je svanulo, vojska ih je helikopterom evakuisala do najbližeg aerodroma. 
 

- Trenutno smo u hotelu, ali često menjamo lokaciju jer nam i dalje prete smrću. Objasnili su nam da su talibani počinili zločin u znak odmazde za ubistvo jednog od njihovih vođa. Imam avionsku kartu za 25. jul, ali potrebna mi je pomoć da poletim ranije. Bez para sam, imam samo pasoš koji je u kampu bio sakriven na tajnom mestu - kaže Nina.

Kristina Nina Ađanin - Nisam superheroj, samo volim planinu

30.06.2012 09:00 | Dragana Keleč

Biti prva Srpkinja na vrhu Severne Amerike je pre svega velika čast, i da se ne lažemo, jedan superosećaj, kaže u intervjuu za "Glas Srpske" jedna od najpoznatijih srpskih alpinistkinja Kristina Nina Ađanin.

Ova djevojka osvojila je najviše vrhove svijeta, a nedavno je osvojila i Denali i tom prilikom pomogla u spasavanju alpinista za šta je dobila orden časti rendžerske stanice Aljaske. Za nju je to bilo sasvim normalno, jer nema, naglašava, ničeg vrednijeg od ljudskog života.

* GLAS: Nedavno ste osvojili vrh Denali. Kakvo je to bilo iskustvo?

AĐANIN: Još sam pod velikim utiskom cele te planinske regije i samog vrha. Cela ekspedicija od samog dolaska na glečer malim avionima koji sleću na sneg, pa izlazak na vrh i sam silazak je potpuno nešto novo za mene, iako iza sebe imam veliki niz vrhova, kako evropskih, tako i himalajskih, ovo je neuporedivo. Denali je jedna od najhladnijih planina sveta, temperature znaju da padnu i do -70. Koliko god oprema bila dobra i mi iskusni, hladan vazduh koji para grlo, i kada brojimo svaki udisaj, dugo ću pamtiti. Ono što još karakteriše ovu planinu i penjanje na nju, jeste da je uspon preko 4.000 metara od mesta sletanja aviona. Na primer, baza Everesta je na 5.400 metara, pa je za uspon potrebno 3.400 metara. Ovde se vuku sanke i hoda se na skijama ili krpljama zbog velikih pukotina preko kojih se svakodnevno prelazi. Pošto se Aljaska nalazi blizu Severnog pola, procenat kiseonika je niži nego na Ekvatoru, tako da se uspon po količini kiseonika u vazduhu može komotno upoređivati sa visokim Himalajskim gorama. Period lošeg vremena zna da potraje i do dve sedmice, tada ste osuđeni na šator, i radi takvih dana morate nositi mnogo hrane i gasa za topljenje vode i pripremanje obroka. Ali, zauzvrat ova regija vam pruža nezaboravne poglede i vidike, kao i veliko životno iskustvo.

* GLAS: Kakav je osjećaj biti prva Srpkinja koja je zakoračila na jedan od najviših vrhova svijeta?

AĐANIN: Biti prva Srpkinja na vrhu Severne Amerike je pre svega velika čast, i iskreno da vam kažem jedan superosećaj, da se ne lažemo. Drago mi je još radi jedne stvari, a to je što sam pokazala i uverila mnoge, da ako nešto zaista želimo to možemo i da ostvarimo ma odakle da dolazimo. Pre par godina, ova prostranstva i ovakve regije sam mogla samo da sanjam, gledam na televiziji i da čitam u novinama... Bilo mi je neverovatno da ću se i ja jednog dana penjati na tako nešto. Najlakše je reći, ma treba novca, nemam vremena... verujte mi ako želite tako nešto, naći ćete i pare i vreme, izgovori su najgore breme koje nosi naš narod. Mnogo smo uplašeni i imamo strah od promena, ali nadam se da će se to promeniti.

* GLAS: Koliko je bio težak uspon? Šta je bilo najteže? Ko je sve bio u vašoj ekipi, kako ste sarađivali?

AĐANIN: Sad dok pričam sa vama, prvo što mi pada na pamet, jeste da vam kažem da i jeste i nije bio težak uspon, ali kad se setim prvog dana kada sam vukla 70 kilograma teške sanke preko 11 kilometara dugačkog glečera i kada smo stigli u kamp, nisam mogla da pomerim noge koliko su me stegli grčevi. U životu to nisam doživela. Počela sam da se smejem, jer ne znam šta da radim. Prijatelj me zove, daje mi lopatu da krenem da ukopavam šator, ali nisam mogla ni metar da se pomerim. Mislila sam da ću da se vratim posle prvog kampa, ali dobra večera i odmor su me povratili. Put do kampa nije postojao, pa smo vukli te sanke i pravili stazu, a kroz 40 centimetara novog snega i uzbrdo, povratka nazad nije bilo, tako da smo morali gurati napred. Sa mnom u ekipi je bio Brajan Blok, prijatelj kojeg sam upoznala pre par godina na Everestu. Dosta mi je pomogao. Denali je takva planina da svi sa svima moraju sarađivati, a najviše sa planinom. Svakog dana smo razmenjivali iskustva sa ostalima, delili hranu…

* GLAS: Rendžerska stanica Aljaske dodijelila Vam je orden časti jer ste rendžerima pomagali u spasavanju alpinista?

AĐANIN: Kada sam izlazila do poslednjeg kampa, na grebenu sam zatekla gomilu uplašenih Nemaca, svi su pričali u isto vreme ali konfuzno. Razumela sam, ranac, čovek, hvatanje. U tom momentu sam se okrenula na drugu stranu grebena i videla padinu i tragove u snegu da je nešto palo dole. Nije mi bilo jasno da li je čovek ili ranac. U tom momentu stižu rendžeri, ali ih je bilo malo, i nisu imali dovoljno opreme. Temperatura je bila oko minus 40, i sve se to dešavalo na nekih 5.000 metara. Ponudila sam im pomoć, da krenem dole u silazak niz uže, koje smo postavili da pretražimo teren. Fiksirali smo opremu i krenuli dole, uopšte mi nije jasno kako sam se držala za to uže, pošto su mi ruke utrnule od hladnoće. Ali u tim momentima, ne razmišlja se o nekim stvarima, nego se razmišlja da se spasi ljudski život ako ikako može. Nažalost, taj planinar nije preživeo dugački pad. Vratila sam se na greben i produžila u kamp pet, gde bih sledećeg dana krenula na vrh. U kampu pet, jednom alpinisti tokom noći je pozlilo, visinska bolest! Hitno je morao dole, ali u kampu niko ne želi da žrtvuje svoj uspon, da bi spasao nekom život. To mi je bilo nešto neverovatno, ali ovaj svet očigledno postaje jako čudan. Odlučujem da ga spustim na sigurnu visinu, po cenu vrha, nisam se nijednog momenta dvoumila. Ljudski život je nešto najvrednije što postoji, i svesni smo toga samo onda kad izgubimo nekog bliskog. Nešto što bi po meni svako normalan trebalo da uradi. Rendžeri Aljaske regije su to videli kao veliki podvig i dodelili mi priznanje. Nekako to gledam kao nešto što bi svako uradio, pa se nekako pomalo i stidim iskreno da vam kažem. Ne vidim sebe kao superheroja, nego kao nekog ko jako voli planinu i prijatelje koje sam stekla na tim usponima.

* GLAS: Između ostalih, osvojili ste Monblan, Grand Paradizo, Grosglokner, Manaslu? Koji od tih uspona Vam je bio posebno težak, a koji najdraži?

AĐANIN: Prvi moj kontakt sa velikom nadmorskom visinom jeste Monblan, i prvi susret sa glečerom, tako da to mogu da svrstam u ulaznicu na nebeska predvorja. Uspona na Manaslu se uvek rado setim, jer je to moj prvi susret sa Himalajima. Ali planine koje bih rado izdvojila i gde volim da provodim vreme, su Maglić, Prenj, i cela regija Monblana.

* GLAS: Istakli ste jednom prilikom da stalno ispitujete svoje granice. Mislite li da ima još mnogo toga što možete da uradite i osvojite?

AĐANIN: Granice postoje samo u ljudskim glavama, to sam zaključila u poslednjih par godina penjanja. Strah, nadmoć, pa i mnogo štošta dolazi iz naših umova. Uvek tražimo nove ciljeve, jer je to što nas vodi kroz život, inače tonemo.
Postoji još dosta vrhova koje bih volela da ispenjem. Kirgizija i Pakistan su mi jako interesantni kao i čuveni K2, za koji se polako kroji plan, pa
ćemo videti u kom pravcu to sve ide.

* GLAS: Da li je teško organizovati ekspediciju s obzirom na to da je za to potrebno mnogo novca?

AĐANIN: Po meni to je najteži deo ekspedicije - viza, razne dozvole, oprema, obaveštenja. Ništa ne sme da se zaboravi, jer kad ste tamo i kad vidite da ste zaboravili upaljač onda ste u velikom problemu, tako da jedna ekspedicija startuje čak i par godina pre nego što se stane na prvi sneg. Jedan od glavnih razloga u današnje vreme što se odustaje od ekspedicija jeste novac. Uglavnom me prijatelji pomažu, rodbina, i sponzori... bez njih teško da bih mogla i kontinent da napustim.
* GLAS: Odrasli ste na Grmeču, živjeli ste u Banjaluci, sada ste u Beogradu, često ste na putovanjima. Gdje Vam je dom?

AĐANIN: Dokumenta mi se trenutno vode na Beograd, a moj dom je planina. Tu se najlepše osećam. Volim da dođem kod tetke i teče, koji žive u Banjaluci, na najbolju hranu u svemiru, i da se ugojim za sledeću ekspediciju, jer treba puno energije za sve te dane provedene na velikim visinama. Na Grmeču sam odrasla, ali kako nam je spaljena kuća, i još nije obnovljena, teško je boraviti tamo i sve to gledati.

* GLAS: Koliko godišnje vremena provodite na ekspedicijama, koliko Vam vremena ostaje za druge stvari?

AĐANIN: U poslednje vreme provodim dosta vremena po planinama. Kao sportski menadžer lako mi se organizovati. Ne posećujem kafiće, nemam ni TV u kući, izbacila sam ga pre par godina jer počnem da gledam neki film, i od mnogobrojnih reklama zaboravim šta sam gledala. Sa prijateljima se uglavnom viđam po brdima. To je malo čudno mesto sastanka, ali kao što rekoh na početku, ovaj svet postaje dosta uvrnut. Trenutno imam jednu ljubav koja se zove planina, i trudim se da što više vremena provodimo zajedno.

* GLAS: Da li je već u planu osvajanje nekog novog vrha?
AĐANIN: Uvek postoje ideje, planovi... Krene se jednim tokom pa onda na kraju gledamo gde nas voda izbaci. Volela bih ići u Pakistan, ali kako se politička situacija sve više komplikuje, teško da može biti bolje idućih godina.
Kirgizija i vrhovi preko 7.000 metara su mi isto privlačni. Mnogo je ideja, a videćemo šta će biti od tog. Plan mi je ovoga leta ispenjati jedan smer na Prenju.

Pripreme

* GLAS: Koliko su teške pripreme i treninzi?

AĐANIN: Trudim se da vodim zdrav život. Tu su svakodnevni trening ili bar neka fizička aktivnost, dosta voća i povrća. Imam samo jedan, da kažem porok - mnogo volim suvo meso, i uvek ga nosim u planinu. Psihički se ne spremam mnogo, jer planinarenje gledam kao na psihički odmor od svakodnevnog gradskog stresa. Više se pripremam na planini za povratak u grad, nego obrnuto.

                               ПРИЛОГ НАУЧНОМ СКУПУ 

             ''ЗАГОРСКА СРБИЈА'' -КАЛИНОВИК 2013.

• На позив писца и публицисте Петра Ашкрабе Загорског,  мога земљака,са задовољством сам се прихватио да кажем и напишем свој приказ на његову тему „Загорска Србија“ са мјестом Калиновиком,смјештеном на ономе географском слову „и“ које  повезује Босну и Херцеговину, на свим мапама-и топографским картама. 

И поред моје жеље и настојања,чињеница и факата о Загорској Србији како  је крстио Петар Ашкраба Загорски, далеко је то од моје непогрешивости овога мога приказа - реферата,односно како сам ја осмислиои и доживио Загорску Србију.Ова моја теза је  значајна и са општег гледишта, више него што то изгледа на први поглед.Петар Ашкраба Загорски у овом најновијем времену  привлачи нашу пажњу Загорске Србије, што  раније није могла показати историја Срба и њени аутори.Срби својом истрајношћу и  својим револуцијама су црпили вјеру у своју будућност тако да је наша историја од општег интереса и за друге народе.Немам намјеру да говорим о користи историје и колико она утиче на коликтивитет-народа и појединца, на њихов морални и материјални развитак и на њихово развијање и напредовање овоземаљског живота.

Поставља се питање да ли су умни људи из српског народа радили довољно и са успјехом у протеклим временима, на расвјетљавању и бољитку својега народа, као што то данас ради Петар Ашкраба Загорски.Од колике  је историске важности његов рад и труд за будуће битисање свеколиког српског народа, је и чињеница  да Загорски подсјећа, упозорава, подвлачи шта је српски народ одушевљавало, соколило у тренутцима,и  периодима  тешког и горког искушења радије подносио смрт на ломачи, него да жртвује своја увјерења,своју прађедовску вјеру,научну истину,свој образ и поштење.

Србе Загорске Србије соколила је и одржала поред њихова чврста карактера и помисао да се не би постидјели од свога потомства.Тако и у епској пјесми  имамо...

           „боље ти је изгубити главу,него своју огријешит  душу..“

Загорска Србија, нажалост,  није имала и још и данас нема своје праве, научно и критички написане своје историје,  или бар прилога историји Срба.Захваљујући  Србима у Загорској Србији  њиховом упорном раду и осјећају за народну пјесму, он их је испјевавао, пјевао,  живио и брижно преносио народна предања са кољена на кољено , које су на слављима и славама расељени Срби загорске Србије и њихови слијепи гуслари и пјесници говорили, пјевали у другим крајевима,просторима у које су досељавали и насељавали.Звуци гусала силно су одјекивали, одзвањали , мобилисали,храбрили дубоко се урезивали у срца, у душе им се записивала  славна и тужна прошлост, поријекло, господарство, робовање ,српску моћ и славу,а у старим вјековима непрекидну и вјечну борбу са вјековним непријатељима.

Тек са почетка 19.вијека појављују се неки научници,а ево и данас Петар Ашкраба Загорски,који се трудише  и труде да расвијетле поједине периоде и предјеле кроз вјекове Срба и њиховог живота и опстанка до данашњих дана.

Загорски је у својим књигама с великом пажњом, исцрпним и дуготрајним радом,својим бљештавим, бистрим урођеним умом,прикупио проучио,доказао многе особености Загорске Србије(Калиновачког загорја)-српског народа, његове мане и врлине, његово расијање и насељавање, његове храбрости и  особености, што је од велике важности за српски народ и његову историју.Загорски је имао прилику да  изучи, изврши увид у још непознате архивске списе и многе приватне историјске изворе.

У прилог тези Петра Ашкрабе Загорског стоји научно доказана тврдња-теза америчког доктора наука руског поријекла, професора биологије Анатолија Алексијевића Кљосова који каже „Више од 60 одсто народа с простора данашнје Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Данске, сјеверног дијела Њемачке, јужног дијела Скандинавског полуострва и дијела простора Велике Британије у себи има српски ген, који је стар 12000 година!

Носиоци П1А1, генетске ознаке за српски ген, на Балкану су живјели још преије неких 12000 година. Након више од 200 поколјеља, они одатле излазе у источноевропску равницу, гдје се прије 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода П1А1. Осим два народа у Европи, сви други имају више од 40 одсто српског или прасрпског гена и њихов генетски материјал је пет до осам хињада година млађи – наводи овај оснивач Руске академије ДНК и предсједник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа у свом научном раду.

Кљосов је проучавао мутације дао закључак да сви Словени потичу с Балкана.Старост генетског примјерка П1А1 код највиших индиских касти потиче од прије неких 3.850 година, што се поклапа с периодом доласка  Аријеваца на те просторе- навео је он и успоставио закључак да су Аријевци заправо Словени који су с подручја Србије, Балкана, стигли до Индије.Кљусов се у свом научном раду осврће и на историографију Русије, гдје каже да су потомци библијског Јафета, син Нојевог, дошли из доњег тока Дунава.Населили су данашњу територију Србије, а одатле се преселили на сјевер.Ова теза је, каже, поткријепљена и у руским уђбеницима из историје, у којима пише да су они дошли „с оне стране Карпата“, што је за њих управо Балкан“...

У својим књигама у којима Загорски детаљно пише и разлаже о загорској Србији, прави је драгуљ и допринос историји српског народа.Он истиче вриједност српске цркве и њен значај на просторима  Загорске Србије, као што су прастари обичаји и органска цјелина Срба.

Надам се да његово дјело, несумњиво заслужује  признање научних кругова.Његова снага налази се у самом дјелу Загорског, нарочито при оцјени етничког, културолошког-социјалног значаја.

Ако неко и помисли и увиди  грешку у раду Петра Ашкрабе Загорског, морам да га потсјетим на ону библиску  „ко је од вас без  грјеха ,нека се први каменом баци...“!

Ако студиозно посматрамо и размишљамо о Загорској Србији,  Петра Ашкрабе Загорског, примијетићемо, нажалост, да писац негдје престаје бити објективан, он не критикује наше мане, већ само вреднује интересе што су проистекли српском народу.

Он истиче и критикује грешну политику од  давних времена Срба, до данас, која је одређивала, разједињавала најрођенију браћу и од браће градила крвне непријатеље. У то старо доба ова политика је упропастила Србе на овим просторима, а помагала освајачима да се осиле и на развалинама српске постојбине направи мухамедовску и католичанску државу.

Загорски врло добро зна, да српски народ у пркоси  свима уговорима, ( Бриселском), и договорима, његује,чува и с божијом помоћи очуваће и оствариће јединство српског народа и цјелину српских земаља на својим Балканским просторима.

Зна Загорски и преноси читаоцу и слушаоцу да је ово историјом и вјековном мученичком патњом освећено право српског народа.Зна он да Србин зна, да је у срцу сваког поштеног Србина урезано увјерење и уздање ова народна светиња.Српски народ вјерује да ће доћи вријеме када ће српски народ стати поново раме уз раме са европским народима.

Ова моја искреност према Петру Ашкраби Загорском је доказ колико сам му  по мјесту рођења искрено и пријатељски одан и да његове врлине,способности, високо цијеним и поштујем.

Са написаним дјелима и оним које пише Загорски ,сретан сам што је,  у овом нашем времену, васкрснула Калиновачка Загорска Србија.

Морам рећи да сам таквог увјерења, заснованог на историјским фактима, предањима, књигама и записима, српских писаца, теорија привидног мртвила Загорске Србије не може се историјски оправдати „нешто предузима, ради, чему равног не може показати историја свијета,који својом снагом, без туђе помоћи, лишен готово свих средстава, сам собом устаје из мртвих и нов живот даје, који дакле постоји, ствара државу, која одговара културним захтјевима-такав народ није могао лежати вјековима у „мртвилу“ , у њему није могла изумријети животна снага“.Загорска Србија је живјела и одољела големом притиску времена и варварских освајача.

Има небројених историјских чињеница, које свједоче о животу српског народа на просторима Загорске Србије са средишњим мјестом Калиновиком.

Та свједочанства можемо наћи и из њих тумачити у Историји српског народа у јуначкој Црној Гори, Историји Српских ускока у Јадранском приморју, Историји српских исељеника, Историји свијета(свете Римске империје), то свједочи Вјековна борба српских хајдука.

На крају све то зна Петар Ашкраба Загорски, знају и они лажни апостоли у „свету римске пропаганде“ који су оружјем и силом наметали католичанство, српским Краишницима и осталим Србима.

На крају хвала Петру Ашкраби загорском на огромном труду и на позиву да присуствујем научном скупу „Загорска Србија“ у Калиновику, маја,2013.године.

НА ЗАГОРЈУ У КАЛИНОВИКУ ,господње, 2013.

ПС[1]: ЉЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА (XII .v.), ПОЗНАТ  КАО  Барски Родослов, је један од најстаријих писаних извора и сачуван је у свом латинском преводу из 16.вијека, то је вјероватно дјело Барског Попа од 1172. До 1196.Између осталог стоји „ Србија, пак, која  се зове и Загорје, подијелило се на двије покрајине, од које је једна од велике ријеке Дрине простире према западу до планине „Пина“ њу назива и Босном, а друга обухвата простор од речене ријеке Дрине према истоку до „Лупиа“ и Скадарског језера ,њу назива Рашком...“Значи , Љетопис  Попа Дукљанина  Босну и Рашку назива заједничким именом Србија- Загорје (Загорска Србија) што показује јединствен Спски национални простор.

                                                            Проф. др СИМО БОЗАЛО

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• https://sites.google.com/site/pokretnistudio/?tmpl=%2Fsystem%2Fapp%2Ftemplates%2Fprint%2F&showPrintDialog=1
• ОПРОШТАЈНИ ОСМИЈЕХ РАДОСЛАВА САМАРЏИЈЕ
• ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ЗА 2016. ГОДИНУ
• ХИЛЕНДАР СВЈЕТЛОСТ БЕЗ СЈЕНКИ ЗАБОРАВА
• ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ВЕСЕЛИНУ ЏЕЛЕТОВИЋУ ИЗ БЕОГРАДА И РАДУ ДИМИТРИЈЕРВИЋУ ИЗ ГРАДИШКЕ
• ИМАМО ВИШЕ КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА НЕГО ПРАВИХ ПИСАЦА!
• ПОВЕЉЕ ''СВЕТИ САВА'' ЗА 2014. ГОДИНУ
• ПОВЕЉА СВЕТОГ САВЕ ПЕТРУ МИЛАТОВИЋУ ОСТРОШКОМ
• ПРАВОСЛАВЉЕ - КАТОЛИЧАНСТВО
• DRŽAVA SRBA POSTOJI 4 MILENIJUMA
• OТКРИЋА: Енглеска све чинила да Србија нестане
• КРАЈ ТРОЈЕДНЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
• SRPSKO-RUSKI POGLED NA VIDOVDAN
• VIDOVDAN U ANDRIĆGRADU
• VANZEMALJAC NA IKONI U MANASTIRU VISOKI DEČANI
• Митрополиту Амфилохију почасни докторат
• ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ - ОСТВАРЕНА ''ПРОРОЧАНСТВА''
• Jelena Dundić: NISAM, A MOGO SAM (monodrama)
• Naučnik tvrdi: BOG POSTOJI
• ISTINA O RAKU
• O SLOBODI MIŠLJENJA
• САД И НАТО ПРОТИВ СУВЕРЕНИХ ДРЖАВА
• PUTIN NATO PAKTU: KAKO VAS NIJE SRAMNOTA
• TESLA: SVAKA MUNJA IMA SVOJE IME
• MUSLIMAN SE VRATIO U PRAVOSLAVLJE
• PETAR LUKOVIĆ - JAVNA OPTUŽNICA
• ISTRAŽIVANJA: MEDIJI I CRNA MAGIJA
• ZLO VREBA SA INTERNETA
• Novi pogledi na početak Prvog svjetskog rata
• САРАЈЕВО ЈЕ ЕТНИЧКИ ЧИСТ ГРАД
• СРБСКИ ИЗРОД У СЛУЖБИ ПАПИСТА
• ВАТИКАН И УСТАШТВО
• Биљана Кнежевич: ЖАЛБА ЗБОГ НЕРЕГУЛАРНОГ УКИДАЊА ЕМИСИЈЕ ПРЕСИНГ
• ISTINA O KOSOVSKOM BOJU
• ISTINA O KOSOVSKOM BOJU
• ISTINA O KOSOVSKOM BOJU
• ISTINA O KOSOVSKOM BOJU
• Vedrana Rudan: Nisam Hrvatica
• BOŠNJAČKA ENERGIJA ZABLUDE
• SPALJIVANJE HRIŠĆANA

• ЧЛАНЦИ, КОМЕНТАРИ, СТУДИЈЕ [69]
• ГЛАС ИСТОКА 3 [2]
• ПРОМОЦИЈЕ [11]
• НОВЕ КЊИГЕ [3]
• О УДРУЖЕЊУ [2]
• ГЛАС ИСТОКА (часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот) [2]
• Generalna [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom