СВЕТИ САВА

„Срби, мој народ, Христови су а не папини.“ - Свети Сава

Удружење се бави информативном, истраживачком, културном, издавачком и хуманитарном дјелатношћу. Има велики број чланова, који нећемо јавно саопштавати, јер смо били и остали ванстраначка организација, која је непоткупљив свједок борбе ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ.
Adresa: Romanijska bb, 71420 Pale, Web adresa www.svsava.blog.rs, e-mail: svetisavapale@gmail.com i svsava@teol.net Telefoni: +387 57 226-538, +387 65 934-221 i +387 65 543-983
Жиро рачуни: Развојна банка, а.д. Експозитура Пале 5620120000282468 (у домаћој валути) и 508-11784577 (девизни)

ХИЛЕНДАР СВЈЕТЛОСТ БЕЗ СЈЕНКИ ЗАБОРАВА

svetisava | 22 Avgust, 2016 21:38

ХИЛЕНДАР СВЈЕТЛОСТ БЕЗ СЈЕНКИ ЗАБОРАВА

 

Прва слика, која остаје у сјећању на путу за Свету Гору, држву православних монаха, је средњевјековна кула у Уранополису, која је некада била хотел у којем су жене чекале повратак својих витезова са поклоњења светогорским светињама.

Друга слика су предивне, јужне, пјешчане плаже и кристално чисто море, које воде од Уранополиса до Луке Јовањице.

Надаље се ређају слике, као што је јато галебова који лете за храном коју им бацају путници брода. У једном моменту имате осјећај да је то путовања за рај који нема краја...

Слика монаха који држе штапове и мирно гледају у нигдину, као да не примјећују шта се све налази на броду и узбудљив лет галебова...

Лука Јовањица, одакле мини аутобус вози до лавре манастира Хиландар, уз узбрдице и кривудави пут који се проширује.

Незбораван је први утисак манастира који се наједампут укаже иза кривина које се спуштју према мору, док се возите хилендарским минибусом. Гостопримство је култ свега тога. Дочекује вас монах гостопримац и води низ стрму камениту уличицу у гостопримницу у којој вас дочекује други монах са рахатлокумом, хладном водом и домаћом кафом. Кажу вам све битне информације, као и то шта се све може видјети за вријеме боравка у манастиру и око њега, као и то да је забрањено снимање камером и фотоапаратом унутрашњости манастира. Дозвољено је фотографисање у манастирској порти. Пушење само код говорнице и на стази дугачкој два и по километра до мора.

Купање на тероторји Свете Горе није дозвољено.

Још ми сласне у устима сва та угодица и осјетим запух хладне воде, као и мирис домаће кафе у манастирској тишини.

Иза тога нас води у велику спаваоницу са стотину лежаја, која је уредно опремљена: дрвени кревет, мадрац са затегнутим чаршафом, деком, јастуком, пешкиром, папучама поред кревета. Дрвене греде увезане у сплет и чвотиште су таква конструкција да би Леонрду да Винчију застао дах. Оне су танке, али су тако увезане да чине кохерентну цјелину и да држе кровну конструкцију у правилном облику, која не попушта ни за милиметар.

Слике у оку брзо се пресељавају у душу. Постају неугасне и свијтле у све будуће дане и ноћи. То се осјећа у згуснутом времену које свака душа памти на свој начин.

Док су се моји другови одмарали ја сам отишао на бунар Светог Саве, да додато загасим жеђ водом из дубине од седамнаест метара, која се вади дрвеним черкрком на којем је ланас и метална канта. Вода се из канте узима металном шољом завезаном за бунарску греду... Та вода потврђује моје увјерење да је света мајка живота која све памти и из које је све настало, благодарно се разљева у мени, као најдраже успомене из дјетињства.

Једна слика, која се не може неутралисти је изгорјели дијелови манастира Хиландара, у мени побуђују осјећај сличности са ослабљеном вјером срског народа и посрнулом духовношћу, неморалом и дужничким ропством мајке нам Србије. То се осјети баш овдје – у централној тачки наше духовноти!

Енергија простора зауствља мисао. Сва чула су у додиру са светињом која зрачи из вијекова у једну тачку – свјетлот без сјенки заборва.

Света Гора има 20 манастира, са 2.500 монаха. Јединствена је земља монаха. Највећи је храм на свијету. На врху Атоса налази се храм Зевса.

У манастиру Хиландар живи преко четрдесет монаха.

Она је, како је писао највећи духовник послије Свтога Саве, свeти Николај Велимировић ''царство без круне, држава без војске, земља без жена, богаство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небеским без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења''.

Она је центрлна тачка православља. Налази се у најистуренијем од три полуострва, на трећем ''прсту'' Халикидикија – Атосу, на површини од 335,6 км, а главни град је Кореја.

Срце је светог православља – жива икона заборвљеног Византијског царства, највећи храм на свијету, гдје је игуманија Пресвета Богородица Тројеручица, на коју не смије крочити женска нога, јер је то она забранила 442 године, када је кћерки Теодосија Великог, док је била у посјети манастиру Ватопед, пустила глас и наредила јој да одступи. Од тада ни једној жени није дозвољено да хода по Богородичном врту.

Цар Душан је у своје вријеме посјетио Свету Гору у септембру 1347. године и остао све до јуна 1348. Тада је са њим на Атосу боравила и његова жена царица Јелена, која је и једина жена којој је икада био дозвољен приступ у ову државу православних монаха.

На Свету Гору не може нико доћи ко није најављен. До ње се долази бродом из пристаништа Јерисоса у Уранополису, које је на самој граници са Светом Гором. Да би се дошло потребно је добити благослов за посјету и боравак у манстиру, а на дан доласка треба преузети дозволу за боравак - диамонитирион.

Хиландар су у дванаестом вијеку обновили највећи српски светитељи Свети Сава и његов отац Свети Симеон. Године 1198. византијски цар, Алексије трећи Анђео, издао је повељу којом се Хиландар и светилиште у Милејама, дарују “да Србима буду на вечни поклон”.

Незборвни су хиландарски монаси са самоцентричном, унутрашњом силом која их у непрестаној молитви веже за Дух Свети и Господа.

Миомирис тамјана из дубине времена од осам вијекова и поклоничке молитве без прекида и умора остају урезне у свјтлост незборава, у све дане и ноћин земаљског живота нашега. Oзраче нас и огрију рајски зраци из дубине времена од осам вијекова!

Икона Богородие Tројеручице је најпоштованија икона у Хиланру, као и у првослављу. Интересантно је њено путешествије.. По предању настала је у осмом вијеку, а исцјелила је Светог Јована Дамаскина.

Први пут је у манастир донио Свети Сава, а други пут, након што је у Србију однио српски цар Душан 1235 године, она се враћа на магарету, почетком петнастог вијека, преко Македоније. Магаре је недалеко од манстира издахнуло, али Tројеручица се вратила на горње мјесто у олтару Саборне (троједне) цркве Манастира Хиландар – на трон игуманије и заштитнице. Од тада до данас нико је није помјерио са тог мјеста. Сваки предстојник и духови отац братсва заузима друго мјесто, поклањајући јој се прије него што почну служење. Пресвета Богородица ''Тројеручица'' је прихватила ''палицу'' Манастира Хиландара и постала његова ''Икона Заштитница''.

Пред лице Њено сам дошао са Хаџи Миланом Ивановићем из Београда, човјеком ходочасником, којег сам срео у спаваоници, а који је имао на себи мајицу са''Видовднских ходочасника'' и на челу у бразготинама крст, који је ишао од храма Светог Саве до Хиландара (од 4. јуна до . 12 августа, укупно 69 дана.

Његова сабраћа, ходочасници носе Пресвету Богородицу Пећку красницу и највећу до сада насликану икону Светог Саве, по благослову владике Арсенија.

Њен дјевојачки лик умилне озбиљности просвјетљавао је моје срце. Нијемом молитвом се молих ''многосажљива, спаси ме у Христу, као своје дијете''. Све неисказане молитве излазиле су из своје нијемости, орјечујући се мимо мог знања и утицаја.

Чулан говор из чистог срца је текао као бистар извор и уљевао се у ријеку језика коју само Бог чује и разумије, а човјек може осјетити у оваквим приликама. Сви моји, родбина и пријатељи, познаници, па и они које сам сретао у животу, а да их се нисам сјећао, били су ту. Чак и мртви и нерођени!

Чудесна изражајност – присуство видљивог и невидљивог, заокупила је моју пажњу толико да сам се стопио са околином, као да сам био у свему томе или све то у мени, али ја, као физичко тијело – нисам постојао! Само бљештави сјај душе неугаснице стопљен са енергијом простора коју су исијалаве иконе овог Светог Мјеста!

Лице пресвете Богородице Тројеручице се сијало, као у оном тренутку небо док је порађала Христа!

Пресвета Богородице, благослови мој бравак у твојој светињи!

Повечерје са Акатистом Пресветој Богородици почиње одмах после вечере, а износе се Часни Крст и Свете Мошти ради поклоњења:

 

·      Честица крста на којем је Исус разапет,

·      Богородични појас,

·      Рука царигрдског патријарха Нићифора,

·      Лобања пророка Исаије,

·      Кости Светог Артемија,

·      Коти Светог Прокопија.

 

На писце монаси гледају као на свету божију дјецу, чија дјела су узвишеност даривања роду и народу. Зашто? Зато што је Свети Сава претача српске школе и књижевности, морална и духовна обнова и стожијер опстојања, који је православне Србе бранио од ватиканске најезде и богумилске јереси.

Библиотека је као башта разноврсних трава и цвјетова. Траве су слова, а цвјетови слике ове прекрасне баше. Нигдје на једном мјесту није сакупљено толико рукописних српских књига. Има их више од хиљаду. А ту је и повеља византијских царева, наших средњовјековних владара, ћириличне књиге из 15. И 17. вијека. Највише их је наштампао гафички монах са Цетиња Макарије. Има дрвене и бакрорезне графике, али и 50 повеља српсих владара и докумената потписаних руком цара Душана, а Мирославово Јеванђеље су поклонили краљу Алекаднру Обреновићу, лакомислени монаси, јер је је отплатио сав Хилндрски дуг. Али , Хилендар је Бог вратио Србима, а не краљ враћањем дугова.

Хиландар је по свим библиотекама раселио благо, али је опет по благу најбогатији. Некадашњин Аустријски конзул Антун Михановић дошао је у посјету Хиландару 1840. године , а неодговорни монаси дадоше му шест врећа драгоцјених рукописа, као да су заборавили да се не смије ништа однијети са Свете Горе.

Стари српски писци били су калуђери, тихи и повучени прегаоци, добровољни робови и задужене душе за чување српске идеје и српског рода.

Све што је створено у Хиландару црквеног је карактера под јаким византијским утицајем, а најпознатији су Доментијан, Теододосије и Теодор Граматик.

Прошле године, 2015. створено је и Хиландарско љекарско друштво, које води бригу не само о братству на Хиландару, већ и о братству на Светој Гори, као и поклоницима који свакодневно долазе да обиђу манастир.

У манастиру постоји чудотворна винова лоза, изникла из гроба, Светог Симеона Мироточивог, пробила се кроз зид и једна је од најстаријих винових лоза на свијету, која преко 800 година рађа грожђе.

У Хиландару се чувају писма са фотографијама дјеце, која су добијена уз помоћ лозе Светог Симеона Мироточивог.

Према предању ова лоза израсла је пре 800 година на месту на коме се налазио гроб Стефана Немање – Светог Симеона, чије су мошти 1207. године пренете у манастир Студеница и приписују јој се натприродне моћи.

Моја маленкост, прихватила је и подржала идеју књижевника из Београда Веселина Џелетовића, који је написао поему и роман ''Српско Срце Јоханово'', а који је заједно са Радом Димитријевићем, књижевником из Градишке добио Повељу ''Свети Сава'' за благодарна дјела подарена српском народу за 2016. годину, и сав пут је био толико даран и благодаран, да чулан осјећај не можете ставити у тијесну кошуљу језика, без обзира коилика умијећа имали. Баш у тај дан, у манастир су стигли ходочасници са благословом српског патријарха Иринеја, чланови Удружења “Видовданско ходочашће“, носећи двије светиње, прелазећи пјешице пут дуг 1.200 километара од Београда до Хиландара, братија са Хаџи Миланом Ивановићем, којем је сами Гопспод уцртао у бразготине на челу крст.

У Хиландару, сам срео и Милош а Голић а, професионалног првака свијета у у кик боксу - К1 у WКУ федерацији до 90 кг.

Када имају времена, угодица је разговарати са монасима, који су сви кустоси и кристали који вибрирају у простору.

У 21 час, по грчком врмену, је врјеме када монси одлазе на починак, да би устали на јутарњу молитву у 4, 30 минута.

Јутарња молитва и Света Литургија су узнесење на небо, у спој са свим љепотама свијета, које су у духовном огледалу човјека и човјечанства.

У крви мога живота се орјечивала пјесма''Хиландарса киша'', у чарном обликовању ријечи које су излазиле саме од себе из своје нијемости. Знао сам, према досадашњим сазнањима и заисима да на путу нових виђења и сазнања никада ништа није случајно, јер човјек, као вода, на путу од зачећа до рођења носи информације о себи и другима, али не само оно што је било него и оно што ће бити.

Вода коју сам попио при доласку у ово највеће духовно сретиште, у саборно сочиво свих Светосавских Србаља, читала је моје мисли и крилатила њихову моћ.

На моје свијетлеће упитнике зашто се на Хиландар не смије доћи копном, него водом, добио сам одгоро:

Вода је света мајка, а сунце свети отац живота.

"Људска емоција – то је вода", говорио је генијални Леонардо да Винчи. Вода биљежи све промјене које се дешавају у човјеку и људима. Игра нијеме драме које наша подсвијест гледа, у сну и на јави. Реагује на присуство човјека, јер биљежи промјене које се дешавају у људима.

Вода је меморија за информације.

Вода тражи комуникацију...

Вода повезује човека са Творцем.

Кад се вода напоји свјетлошћу, у њој се рађа клица живота.

Киша је покретна вода која оплоди земље у чуду стварања.

Само вода, која нема сјенке, има живу душу Бога у себи.

Даље не смијем, осим ријечи из Књиге о постанку: "И дух Божији се кретао над водама." 

У повратку, 13. до 19. августа (Преображења) 2016. године

Ословљавао и орјечивао, моја маленкост,

 

                                                             Недељко Жугић

 

ГЛАС ИСТОКА 3 | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb