СВЕТИ САВА

„Срби, мој народ, Христови су а не папини.“ - Свети Сава

Удружење се бави информативном, истраживачком, културном, издавачком и хуманитарном дјелатношћу. Има велики број чланова, који нећемо јавно саопштавати, јер смо били и остали ванстраначка организација, која је непоткупљив свједок борбе ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ.
Adresa: Romanijska bb, 71420 Pale, Web adresa www.svsava.blog.rs, e-mail: svetisavapale@gmail.com i svsava@teol.net Telefoni: +387 57 226-538, +387 65 934-221 i +387 65 543-983
Жиро рачуни: Развојна банка, а.д. Експозитура Пале 5620120000282468 (у домаћој валути) и 508-11784577 (девизни)

SRPSKO-RUSKI POGLED NA VIDOVDAN

svetisava | 29 Jun, 2014 18:34

Српско-руски поглед на Видовдан (Видео)

o_nama_srpsko_rusko_prijateljstvo_bratstvo

Поводом 28. јуна и празника Видовдан, Фонд стратешке културе припремио је емисију „Српско-руски поглед на Видовдан“.

Уредник и водитељ емисије је главни одговорник уредник сајта Фонд стратешке културе Ања Филимоновна док су у емсији гостовали уредник портала Нови Стандард Жељко Цвијановић, аналитичар Александар Павић и др Душан Пророковић са факултета за дипломатију.

Погледајте шта су они рекли о Видовдану:

Гостовање Жељка Цвијановића:

Гостовање Александра Павића:

Гостовање др Душана Пророковића:

(Фонд стратешке културе)

ЧЛАНЦИ, КОМЕНТАРИ, СТУДИЈЕ | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

VIDOVDAN U ANDRIĆGRADU

svetisava | 29 Jun, 2014 09:26

Србија и РС обележиле Видовдан у Андрићграду

АНДРИЋГРАД - 

Премијер Србије Александар Вучић, председник Републике Српске Милорад Додик и редитељ Емир Кустурица, свечано су данас, пресецањем црвене врпце отворили Андрићград.

 

 

 ...

Вучића су испред капија Андрићграда дочекали Кустурица и Додик, а послужени су му хлеб и со.

Вучић: Развој само у миру, никоме не желимо зло

Вучић је на отварању Андрићграда изјавио да Србија поштује све друге, да само у миру можемо да се развијамо и идемо напред и да ником не желимо зло.

 

Танјуг (Тања Валич)
Танјуг (Тања Валич)

 

Вучић је рекао да морамо да направимо економски јаку Србију, земљу богатих људи, и да ће на такву Србију Република Српска увек моћи да се ослони и да ће народ РС увек моћи да рачуна на Србију у складу са законом о паралелним специјалним везама и Дејтонским споразумом, на који имамо право, а да никоме не сметамо.

Премијер је рекао да данас, на највећи српски празник, није ни време, ни место да се говори о малим људима или онима који би да покушају да нам затру историју или да нас натерају да заборавимо.

"Ми поштујемо све друге, само у миру можемо да се развијамо и да напредујемо - ником другом никакво зло не желимо", поручио је премијер.

 

Танјуг (Тања Валич)
Танјуг (Тања Валич)

 

Он је навео и да је влада Србије препознала значај Андрићевог института и да ће заједно са Владом РС наставити да учествује у финансирању његовог рада и оценио да ће тај Институт бити нека врста водиље и критике свега онога што радимо.

"Имамо такав Институт који имају сви велики народи и можемо са њим да се поносимо, састављен од људи од којих ћемо увек моћи много тога да научимо", рекао је Вучић.

Премијер Србије је рекао и да је почаствован што се налази на овом месту и истакао да је Андрићев институт стециште умних српских глава, место на којем ће се размењивати знање и место на којем ћемо "много тога моћи да научимо сви ми који смо добили ваше поверење, али и сви они који долазе после нас".

Додик: Наставак борбе за аутономију, касније и самосталност

Председник Републике Српске Милорад Додик је поручио да ће српски народ у БиХ наставити да се бори за аутономију, са жељом да кроз политички процес у будућности дође и до самосталности.

"Треба нам мир и ми га желимо, желимо да будемо део цивилизоване Европе, али не желимо да нам Европа намеће босанску државу и језик. БиХ је показала све осим тога да је способна да преживи, али о томе ћемо говорити у неко друго време", рекао је Додик.

 

Танјуг (Тања Валич)
Танјуг (Тања Валич)

 

Срби, како је истакао, неће дозволити никоме да оскрнави њихову историју и слободу, јер пуцањ Гаврила Принципа у аустроугарског престолонаследника није био пуцањ у Европу, већ пуцањ за слободу, почетак еманципације и коначно ослобађање од окупатора.

"Слободарске идеје тог времена су нас вукле кроз све ово време. Дошли смо у 2014. у којој разни међународни окупатори покушавају да нам наметну оно што није успела Аустроугарска...У чему је разлика, зашто смо живели ових сто година? Ми то не желимо, хоћемо нашу слободу и хоћемо у њој да живимо", рекао је Додик.

Андрићев институт, централна грађевина Андрићграда, је, према Додиковим речима, управо место са кога ће се пронети име српског народа и његове борбе за слободу, и на којем ће бити представљана национална историја и будућност српског народа.

"Сваки Србин који држи до себе зна шта се овде дешава - овде је поздрав слободи и нашем јединству. Позивамо све да нам се придруже у очувању мира на овим просторима и слободи за све", поручио је Додик.

 

Танјуг (Тања Валич)
Танјуг (Тања Валич)

 

"Видели смо да многи желе, не само да елиминишу Србе, већ да и униште њихову историју. Из Сарајева су истерали Србе, а онда су почели да нам отимају и историју. Било је логично да тамо одакле смо морали да се иселимо повучемо и своју историју и донесемо је овде", рекао је Додик.

Како је истакао, српска историја је пуна слободарства и страдања за своју слободу и слободу других, иако су други током 90-их година прошлог века рекли да су Срби разлог њихове неслободе.

"Данас је јасно да постоји нешто што има име и презиме, то је српски народ, чије је име Србије, а презиме Република Српска", закључио је Додик.

 

Кустурица: Лекција како се чува идентитет

Редитељ Емир Кустурица, који је идејни творац пројекта Андрићград, објаснио је да ће тај комплекс бити лекција како се чува идентитет и како се читав један град претвара у културно добро.

Кустурица је истакао да у Европи нема градова посвећених нобеловцима, а потреба да Срби направе такав град вероватно лежи у томе што, како је рекао, колонизатори на овим просторима нису оставили културни траг.

Како је објаснио, стара српска реч трг значи град, а од рушења Немањићке царевине Срби су изгубили смисао за живот на трговима, што ће Андрићград променити.

 

Танјуг (Тања Валич)
Танјуг (Тања Валич)

 

Кустирица је захвалио Влади РС и председнику Додику на помоћи коју су пружили овом пројекту, али и Влади Србије и Српској напредној странци на прилозима који су омогућили да се овај комплекс подигне.

Кустурица: Гаврило Принцип је јунак српског народа

Кустурица је вечерас рекао да је Гаврило Принцип јунак српског народа и један од оних које су у историји често погрешно доживљавали и стављали тамо где му није место.

"Ја сам се дуго питао шта би било да је Штраус видео да је Гаврило имао плаве очи, да ли би се песма 'На лепом плавом Дунаву' звала 'На лепим плавим очима'. Вечерас, цела планета може да слави заразну реч - слобода", казао је Кустурица отварајући свечану академију.

Академик Матија Бећковић је оценио да се у Андрицграду "укрштају висока култура и непоколобљива вера".

"Ово је град где су поново збраћени Мехмед и Макарије, паша и патријарх српске цркве, обновитељ Пећке патријаршије која је ставила српски народ под један кров и тај кров траје до дана данашњег", казао је је Бећковић.

Он је казао да је то што је цар Лазар изабрао Царство небеско, уместо царства земаљског, "најдалекосежнији избор у српској историји и судбини".

"То се догодило пре 625 Видовдана, који је српски празник од памтивека, а тај дан је све од тада остао оно што славимо, а то је да је Црква један кров, Видовдан један дан, Косово једно поље, божур један једини цвет", казао је Бећковић.

Говорећи о обележавању 100 година од почетка Првог светског рата, он је казао да је тај рат "огласио пуцањ малолетног Г.П, чије је име и презиме, како је написао Милош Црњански, састављено од имена једног Архангела и једног начела".

 

ЧЛАНЦИ, КОМЕНТАРИ, СТУДИЈЕ | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

VANZEMALJAC NA IKONI U MANASTIRU VISOKI DEČANI

svetisava | 18 Jun, 2014 08:46

ŠVAJCARSKI PISAC TVRDI:

Vanzemaljci sleteli u
Visoke Dečane! (VIDEO)

Autor: A.S. - V.B. | 22.02.2013 - 13:49:00h | Komentara: 5

Krucijalni dokaz o posetama vanzemaljaca našoj planeti star je nekoliko vekova i nalazi se u Srbiji, na fresci u manastiru Visoki Dečani, tvrdi švajcarski novinar Erih fon Daniken.

545

Manastir Visoki Dečani | Foto: Zoran Lončarević

Erih Fon Daniken, švajcarski umetnik, pisac i misteriolog koji svojim radovima populariše paleokontakt i teorije starovekovnih kosmonauta, tvrdi da je dokaz o poseti vanzemaljaca planeti Zemlji nastao još u 14. veku i da je oslikan na fresci "Raspeće Hristovo" u manastiru Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji.

Erih fon Daniken decenijama proučava veze Zemljana sa posetiocima iz svemira

Erih fon Daniken decenijama proučava veze Zemljana sa posetiocima iz svemira

"Ta freska je facinantna i ranijih godina sam ukazivao na to. Prosto mi je neverovatno kako mnogi ufolozi širom sveta pričaju o raznoraznim teorijama i postojanju vanzemaljaca a niko da pomene najkonkretniji dokaz za to u srpskom manastiru. Taj manastir se inače nalazi na Kosovu i u stalnoj je opasnosti od vandalizma albanskih ekstremista i međunarodna zajednica bi morala da ga zaštiti maksimalno", rekao je Daniken.
Evo šta se zapravo nalazi na fresci u Dečanima.

fgh

Vanzemaljci u svojim letelicama navodno prikazani na fresci u Dečanima

U levom gornjem uglu slike nalazi se neobičan detalj oblika suze i u njemu prikaza sa ispruženim rukama. Suza za sobom ostavlja tri zraka sa gornje i tri sa donje strane, stvarajući utisak kretanja ka desnoj strani slike. Na desnoj strani, u desnom gornjem uglu nalazi se trouglasta forma u kojoj se takođe nalazi lik, koji se osvreće preko ramena ukazujući nam time na suzu s leve strane slike. Unutar trouglaste forme nalazi se krug koji na sebi ima naslikanu oznaku zvezdastog oblika. Ono što je najfiscinantnije jeste da su oba bića na fresci iz 14 veka prikazana u letelicama krajnje čudnog oblika i sa pravom se postavlja pitanje otkuda je srednjovekovni zograf (slikar fresaka) mogao da ima inspiraciju da oslika leteće objekte.

Sa druge strane, neki smatraju da naslikani objekti predstavljaju personifikaciju Sunca i Meseca.

ЧЛАНЦИ, КОМЕНТАРИ, СТУДИЈЕ | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Митрополиту Амфилохију почасни докторат

svetisava | 17 Jun, 2014 07:36

 

СРНА

Митрополиту Амфилохију почасни докторат

 

Научно-наставно веће Санктпетербуршке духовне академије доделило је Његовом високом преосвештенству митрополиту црногорско-приморском Амфилохију почасни докторат (хонорис цауса), објављено је на сајту те академије.

 
Митрополиту Амфилохију титула је додељена на предлог ректора Академије, викарног архиепископа петергофског Амвросија, који је боравио у Црној Гори од 6. до 12. маја током манифестације "Дани Светог Василија Острошког".

ЧЛАНЦИ, КОМЕНТАРИ, СТУДИЈЕ | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ - ОСТВАРЕНА ''ПРОРОЧАНСТВА''

svetisava | 16 Jun, 2014 21:23

Др НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ: Предвидео сам бркату жену и крај ЕУ

Др Неле Карајлић / Фото Владан Цветковић

Др Неле Карајлић / Фото Владан Цветковић

О аутобиографској књизи “Фајронт у Сарајеву”, новим херојима, цензури: Ја сам један од првих лажних доктора и на то сам поносан. Млади се не би пријатно изненадили када би се времепловом вратили у СФРЈ.

После хиљаде концерата са “Забрањеним пушењем”, филмских рола, надреалиста и надреалних, мјузикла, „сложних браћа“, светских турнеја и једног срчаног удара, др Неле Карајлић излази пред јавност са књигом “Фајронт у Сарајеву”.

Аутобиографски роман издају “Вечерње новости” и “Лагуна”, а носталгична и узбудљива Нелетова прича смештена је између линије шеснаестерца фудбалског клуба Вратник давних седамдесетих до Првог коронарног одељења Ургентног центра у Београду, четрдесет година касније.

КЊИГА ОД УТОРКА

 

Књига “Фајронт у Сарајеву” у издању “Новости” и “Лагуне” наћи ће се од уторка пред читаоцима. То је аутобиографски роман који је др Неле Карајлић почео да пише после срчаног удара који је преживео 2011. године.
Прича обрађује најплодније доба главног града федеративне републике БиХ, када је Жељо пунио Грбавицу, Надреалисти засмејавали целу Југу, а “Забрањено пушење” пржило жесток панк рок.
Главни “ликови” су Сарајево, раја са Кошева, комунистички партијци, многи други и, наравно, аутор.

Главни лик и аутор др Карајлић открива нам мотиве за ову изненадну животну рекапитулацију:

- Био сам у једном моменту на најбољем путу да напустим овај свет. Но, срећа ми није окренула леђа. Онај горе ми је показао жути картон и ја сам га озбиљно схватио. Најзад, изашавши из болнице, одлучио сам да запишем све оно што носим у глави и у срцу, да се не догоди случајно да одем одавде а да то никоме не кажем. Тако сам почео писати ову књигу, која почиње тог, мени фамозног 22. маја 2011, а која завршава мојом одлучном жељом да до следећег сусрета са смрћу славим живот.

* Осећате ли некакав дуг према родном граду када сте се одлучили да испричате причу о њему и о својој младости?

- Имао сам намеру писати причу о времену у коме сам одрастао, желео сам да опишем чудан и мистичан свет којим сам био окружен, занос једне генерације која је ушла у рок музику без задње намере, прихвативши је као неку нову врсту религије, али је на крају испало да је то у ствари прича о граду у којем сам рођен и о мом неспоразуму са њим. Био сам и против идеје да се Сарајево спомене у наслову, али сам на крају попустио схвативши шта сам написао.

* Да ли вас то, “нека носталгија, вуче” као бабу Атифа, па се враћате у младост и у сарајевске улице међу рају, папке и девојчице с оне стране улице?

- Више ме је привукла жеља да демистификујем један град и једно време, о којима се сада причају бајке. Сећам се, многи моји пријатељи који се баве историјом, знали су ми говорити како се кроз песме “Забрањеног пушења” може осликати доба краја комунизма боље него улажењем у званична историјска документа, па ми је један од циљева писања ове књиге било да што јасније и прецизније испричам причу о комунизму и његовом крају, граду који је био једна врста експеримента и младости која се у тим ванредним околностима отргла с ланца. Та метафора би у ствари била најпрецизнија слика рок музике у бившој Југи. Пас који се отргао с ланца.

* У песми “Три ратна хавера” певате: “Сањао сам опет смо скупа Муфа, Кики и ја”? Је ли и књига ваш исписани сан и повратак на Кошево, међу предратне другове?

- Нити су другови на Кошеву, нити је Кошево оно о коме сам писао. Оно живи у мом сећању и мислим да му је ту најбоље место. Са својим друговима из детињства се понекад нађем на разним светским дестинацијама и тада кроз сузе и смех пивом залијемо заједничко евоцирање успомена. Нажалост, наставак песме коју цитирате тачно описује та наша састанчења и сећања на кошевске дане. “Само то више нисмо били ми, у својој снази и моћи.”

ЈА САМ ПРВИ ЛАЖНИ ДОКТОР

 

* Како као др Карајлић гледате на ову фрку око лажних и правих доктората?

- Ја сам један од првих лажних доктора у историји наше земље, и на то сам поносан. Лако је бити доктор, јебено је бити лажни доктор. Кад смо се ми зајебавали са Универзитетом на Сокоцу, на којем сам докторирао са тезом о Едину Бахтићу, нико није могао ни претпоставити да ће се у том малом романијском месту, тридесет година касније, и направити универзитет. Брзина којом Срби данас добијају докторске титуле даје ми за право да ћемо постати светски прваци у одбрањеним докторским радовима, те да ће број доктора међу Србима коначно прећи број пацијената.

* Увиђамо ли на овим крхотинама транзиције и демократије да је тај проказани и срушени комунистички поредак ипак имао и неке вредности?

- У књизи сам описао Југославију и неиживљене народе који су је чинили и разбуцали. Друга је ствар што се човек са сетом и носталгијом сећа времена кад је био млад, луд и забаван. Када би се некаквим времепловом могло вратити у оно време, не гарантујем да бисте били пријатно изненађени. Била су то времена превирања и нестабилности, великих несташица и лаганог губитка сигурности. Власти су падале, републике су постајале све више и више независне, а заједничко председништво имало је ингеренције као холандска краљица. Иза тог следа догађаја ништа логичније није било од рата.

*Шта мислите, какву ће реакцију књига да изазове у Сарајеву?

- Не знам. Можда је неће ни прочитати. Ипак су то два различита језика, а добрих преводилаца је све мање. Није то оно Сарајево о којем ја у књизи причам. Можда га неће ни препознати. Оно јесте на истој географској ширини и дужини на којој је било и моје Сарајево, али је саткано од другог материјала. Моје Сарајево је, нажалост, пукло. Није успело да преживи сурове и подмукле законе историје, те сам и ја, као и многи који су се родили, живели и радили у том граду, стварајући утопијску слику о њему, а чије кости леже хиљадама километара далеко од њега, отишао, покупивши прње, разочаран, колико у свој град толико и у себе, јер нисам нашао снаге да те историјске законе променим.

* Може ли Србија данас да игра ону Титову тактику – тврдо на средини терена – између Истока и Запада, између ЕУ и Русије?

- Тешко. Тито је био победник из претходног рата, безобразан и осион играч, са озбиљном војском и великим еланом иза себе. Отуда и простор да игра ону игру коју је играо у доба Хладног рата. Али, ни ово како ми играмо на почетку ове “украјинске утакмице” засада није лоше. Правимо се луди, не чујемо судијски звиждук, не знамо тачно који се спорт игра. Ваљда неко срање може проћи без нас.

* Морају ли Срби бар идејно да остану, како “Пушење” каже, “на стражи поред Призрена”, или је “европска будућност” важнија од Косова?

- Стража је наша судбина! Да ли је поред Призрена или Беча, питање је историјског тренутка. Ми смо кућу направили насред пута, највећа религија је нашла да се цепа баш поред ње, велике силе су пут на коме смо је саградили увек гледали са великом дозом интересовања, те је стражарење за нас постао вековни задатак. Некад стражаримо за себе, некад за друге. Бојим се да уласком у ЕУ и НАТО не преузмемо улогу стражара за некога чија је кућа хиљадама километара далеко од Призрена.

* Како гледате на талас евроскептицизма који је преплавио Европу? “Надреалисти” су давно прорекли – фајронт у ЕУ?

- “Надреалисти” су још 1991. снимили скеч о распаду ЕУ пре него што се она у овом облику и отелотворила. Последњих месеци радим на пројекту који зовем “Надреална историја” и у оквиру њега креирам серију о Младој Босни и њеном уметничком, интелектуалном и политичком капацитету, који је био толико супериоран и очаравајући. То је био једини период у коме је овај народ у најмању руку био укорак са светом, ако не и који педаљ испред. Један од јунака моје серије је и Димитрије Митриновић, интелигентни, надарени Херцеговац, који је у време Аустроугарске маестрално прорекао стварање ЕУ, правећи концепт по коме се она данас понаша, и то у време када су се главни европски народи држали за гуше.

ЧАРОБЊАК

 

* Како  ће проћи фудбалски репрезентативци БиХ на Мундијалу?

- Па, за Босну навијам искључиво због Папета. Он је био и остао један од темељних ликова на коме смо градили нашу филозофију. Чаробњак на терену, аристократа поред њега. Драго ми је и да су најбољи играчи Босне углавном из Жеље. Ако им се посрећи, могу да и у јулу буду у Бразилу. Још да им игра Ибрахимовић!

* Многи из ЕУ, сто година после, не гледају позитивно на Принципа и српску улогу у Великом рату…

- Контрадикторно, свесно мењајући историјски контекст, та иста Европа, данас, одриче се свога духовног оца, стављајући његову Младу Босну у антиевропски концепт, а Аустроугарску, декадентну творевину, базирану на феудалном систему, коју је срушила ингениозност Младе Босне, сврстава у европско демократско наслеђе. Никад се дневна политика није тако безобзирно умешала у историју као у случају Младе Босне, што тај покрет чини још живљим. Принципови стихови, “наше ће сјене ходати по Бечу”, тек данас добијају на својој снази и истинитости. Да не ходају, не би га се сада ни сетили.

* Као један од предводника сарајевског таласа “нови примитивизам” осећате ли се одговорним за данашњи још новији примитивизам?

- Ако мислите на ову одурну, безнадежну музику која нас окружује од Вардара па до Триглава, немогуће је борити се. Она је продукт капиталистичког начина мишљења и представља укус већине. У књизи сам рекао да никад ниједна музика није тако лепо и студиозно описала морални посртај и безнадежност једног народа како је то турбофолк учинио са Србима. Дубина наше пропасти неће се мерити изјавама политичара, грешкама генерала, меморандумима академика, већ претворном и лажном музиком, која не оставља наду.

* Како вам у време буке и полемике на тему има ли цензуре или не, изгледа ваш наивни узвик из ’85. “црко маршал”, када су вас комунисти гурнули “под лед”?

- Још се сећам нашег првог озбиљног сусрета са цензуром. Радили смо “Надреалисте” на радију и у једном моменту нашег скеча неко је од нас рекао “Видиш каква је данас криза!” Истог дана сакупио се конзилиј уредника и донео једногласну одлуку да се реч “криза” избаци из текста. Образложење је било да нисмо ми били ти који су позвани да кажу да је криза. То је посао неких других људи.

Мој усклик “црко маршал” је на неки начин врло слична ствар. Ја сам био први који је народима и народностима рекао истину којој су сви избегавали погледати у очи. Тито је умро. Напад на мене био је у ствари напад на дворску луду која је рекла нешто што су сви знали, али о томе нису смели расправљати. Оба система и комунистички, а и капиталистички, тврде да цензура не постоји.

И у једном и у другом систему, врх пере руке од тога тврдећи да он није одговоран за девијације, те оштро осуђује оне који на то указују. У суштини и један и други систем се труди да развије удворничко-лицемерни механизам на релацији власт – партија – уредници – власници медија – новинари – ситна боранија, до те мере да се свака од ових степеница политички, економски, па и емотивно корумпира, да сама буде препрека свакој информацији која угрожава врх ове пирамиде.

nele

* Све сте у “Надреалистима” предвидели, осим брадате жене. И то смо видели на Евровизији…

- У скечу из 1984. године имамо и брадату жену на избору за мис. Данас би она убедљиво победила оставивши иза себе и Монализу и Венеру, Ану Карењину, Настасју Филиповну.

* Кажете у књизи: “Ако је хисторија учитељица живота, фудбал је његово огледало.” Радујете ли се Мундијалу? За кога навијате?

- Морам да признам да је ово први Мундијал у мом животу за који нисам знао кад почиње. Да ли је попустио квалитет те магичне игре или сам се ја уморио од голова, не знам. Чини ми се да је сурови бизнис у потпуности потиснуо витештво у други план. Међутим, што се квалитета фудбала тиче, први дани ме у потпуности демантују.

* За крај, прогнозирајте за “Новости” – ко осваја титулу?

- Иран!

(Вечерње новости)

ЧЛАНЦИ, КОМЕНТАРИ, СТУДИЈЕ | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Jelena Dundić: NISAM, A MOGO SAM (monodrama)

svetisava | 11 Jun, 2014 12:38

 
 
НИСАМ, А МОГ'О САМ
(монодрама)


СЦЕНА: Сто и столица у центру сцене, са додатним детаљима. Страц Милош,окићен као сват, са плоском у руци улази…


Није, богами, за стара чојека више никака одња по селу! Јопе, шта ћеш кад ти је од постања свијета остало да се дрво на дрво ослања. А чојек на чојека! Ђе ћу да не одем у сватове кад ми је комшија Лука (из ве треће куће воденак виш мене)  женио унука? Био сам му на свадби и сину. Морадок ,богме,  и унуку. А бијо сам и комшији ми Луки, он је мешчин само по године млађи од мене. Јесам, Бога ми!Само што су тадашње свадбе биле добро друкчије. Ш'едило се по тај вакат…Разговарало и пило. Запјевало и помало заиграло уз ону фрулу или двојенице, како је ко шта имо. Мање се јело, млого  више људовало и диванило…
Данаске од не свирке тачно ни су ким ништа не мореш проговорити. Удари ти она вриска и цијук у само сами мозак, па не знаш јал си дошо, јал си пошо. А отишо сам баш да коју ш' људима протабирим.Уби ва самотиња
. Каки!  Не могаше, вала, нико од овијег мојијег старијег ни ријечи изустити од не дерњаве.Само пош'едасмо ко розге.Башко каке аветиње! Нако се,  преко не млоге ране  пођекад зледасмо, ко да су нас мокрим чарапама смлатили.
А фино нас , брате, окитише!... Кад поче на китња, ја нако кастиле, рекок оној накој ђевојчићи: ''Немој те ви мени, ђецо,на погрешну страну спучити ту марамицу! Мени  припучите на лијеву, ја сам момак!'' Она заучини: ''Знамо ми, ђедо, рекли су нам  да ти нијеси жењен !'' Те ми спучише ову марамицу на  л и ј е в у страну.  Шта ће, морали су кад  сам ја још - м о м а к. Нежењен ! Знате ли ви, народе, да сам вам ја момак? Јесам, очињег ми вида- ја сам вам м о м ч и н а. Никад нијесам скино стидне  мараме, мој брате ! 
Ма, било је, додуше нако … накијег … како  да вам рекнем… да извине ово женскиње ко моја рођена сестра Јања .. . п о т р к а л и ц а! Наког, кобајаги, ж е н с к и њ а . Једном- дваш ја (давиш) ко и шћедок да заучиним: ''Ајде, јеби га, па шта Бог да! Ко да је, јопет, неко од овијег мојијег (око мене)  Бог зна шта пробро ! Нико се, видим, и није Бог зна како усрећио !'' 
Вала, бијаше ми од постања стало само ради оне  јадне ми мајке. Тачно је, Бог с вами,  мешчин и ошла Богу на истину љута на мене што се никад не оженик. Ето, данаске је и она, ко и млоги моји једногодци на истини - а ми сми на лажи! Зато и оћу да вам ево воденака рекнем: бијо сам, на моју ми душу,  и најљефши и најдуретнији младић у селу. Каком селу, ко било нам неко  село су пет кућа! И су три колибе ! У седам села око Гласинца није ми нико мого ни примирисати! И до скора ме женскиње салијетало. Па потлије … навалиле њијове фамијије.Цуриснке  стрине и ујне, куме и прије! Па, белеси, долазе ми  коне им од прија и познанице од кума! Ја , вала, не запотегод  - никад !  Не дало ми се, ваљда!...
Нисам ја од јече, вавијек се цурикнем на вријеме .Ма нећу, јашта ћу! Ево јој !Ко, Боже, и то ми нака нафака у овијем годинама. Да је ко што Бог заповиједа и кад је чојеку вакат за женидбу  – па ајде ! А вако…Гледам и оне што су се кобајаги узимали драге воље. Срећа да је била ''драга воља'', а да није… тачно би иг, на моју ми душу и мртвијег било. Ено, само што не изгибоше једни са другијем! Сваку вече неђе нека цврчи ко Дамјанов Зеленко.  У  овијег ми комшија по селу  оно женскиње  дречи таман вала ко да си иг у струју прикофчо. Ошта ми је, болан, да се под сиједе косе кофрчим?Ма,  и за шта  би ми по старос требала жена?
Ја ти, мој синко, знам ко како најспремније женско све зготовити.Ја, Богами, сам себи и – к а ј м а ч и м.У мене ти  кајмак зна да бидне …ево… вако … с немал ко прс дебљине!   И правим повлаку и нај сир торотан. Ено ми га, пуна на колибетина! Пошаљем вако пошекад  ној сестричини тамо у Србију. Она ми је , вала, некако најмилија! Ваљда, сунце је гријало, ђе је чита моја покојна сестра док је млађом била.Знам ти ја, болан, (већ  нећу пред вом ђечурлијом јер се они ко креја заакћу кад о том причам) - и  питу расукати!  Вавијек  је ја, нако с јутра рано,   прије него што поћерам овце доље у Продолу - закувам. Па  турим да нако мало надође. Па је вако, кад се вратим од оваца,  још једном прекувам  и добро н а т р е м! Кад но тијетсо мало ко пође - обавезно је оно… вако, што рекла у мене мајка, на ној оклагији мало развучем да се разабере. Па она испане- иди болан! Није ми, вала, ни једна од овијег данашњих одива  равна! У мене се пита развлачи ко луда. Мого би је, вјеруј ми, водале … па таман …доље до игралишта развући све нако у једном комаду да се ниђе не раздрчи! 
Неки дан бијаше светац,  па немадок каког посла те направио ону ормашицу. Па, је пошто је но мало порумењела,  турик  вако у ну у мене релну од лектричног. Да, што но рекли,  малко и с т и ш т и.А добро је залио ном слатком водом. Нисам, вала нимало штедио шећер.Јебеш шећер, кад се коси – нек се мрси! Реко, нек бидне но баш добро слатко и нек се  но у устима топи  - све но по адету! Па она, јадан си брајко,  упила сву ну агду што је њоме заљевена!Каки, болесан би јео! А максуз зовно  ву  потљењу младицу  из ве кумовске ми куће!  То ти је ова  нова кумица ми, од кума  Петра снајицну. Она, (алал јој било, да је не урекнем!), иж'еје  Богами,  двије-три не ормашице! Кад се добро наклепа, онда  ми нако, ко успут, вели: ''Боже, ђеде, како ти во вако умијеш? У мене во никад не море да испане  вако. Испану ми наке скроз здречене! ''Ја је, болан, добро  знам још кад је шерпу по буњаку вукла ! Знам да је из честите куће и од поштенијех домућа, па јој све, нако натенане докажем : ''Вако ћеш и вако! Тури ово, дотури - оно. И вазда  (ово ти ја ко мом ђетету велим),  дотури ко на вр прста масти (узми, дијете, ону малу кавену кашичицу  што ти  њоме шећери  свекрва) да се но тијесто не поврати. И не здречи. '' Женскиње то, болан нако само офрље стандрља!   Спљешће но нако преко клинца ,  ко ни себи ни своме!А ја то све полако - и наопослу. Па јој рекнем: и колко ће је и с какијем дрвима пећи. Те чиме  је мора прекрити и пушћати да  мало истишти. Јес богами, смијте се ви колко оћете - вавијек ти ормашица испане млого боља кад се но мало покрије ном куињском крпом да омекне . . .
Знам ја ,вако,  свашта! И опрати, и опеглати.И закрпити.А једно сам вријеме помало с мајком  - плео и чарапе. Једне је, штедне,  однијела у пријатеље кад се женио онај у брата у мене најстарији син. Па се доље не увиднице прије наквиривале! Расатезале ну ластику   горе више жглоба. А ја дотурио мало наке ранфлице. Па но све фино уздурисо, испало таман вала ко куповна читма. А те ми мостре само  једном показала стрина  Перка.Она ти је била вако била  свему знана и умјешна око  тијег женскијег радова. Стрина ти је у мене знала, не  треба душу гријешити, вако … у  свашта у руке! Ја одма уфрштуљио, боље нег и једна цура у селу.  И како тад свјештио -  никад ми се ко но у жена ова ластика  виж жглоба не развуче! Ево, видите, башко да сам иг јуче обуо! Све је во, мој синко, сама двостручица ! А има им … Бог зна колко…Бог ме убијо те нису иљаду пута опрате. 
Само, ја то друкчије и сушим. Гледам ових угурсузуља у комшилуку! Мили Боже, па оно вако увати чарапу и ном је спучом   натандари и спучи нако на нај штрик. Па но горе остане нако рашђерано! Ошорено башко да си га  уштино. А ја јок, турим љети на ну такту на веренди, а зими на ву раван  по  асталу, па  рашћерам …  вако… полако… ! Знао сам и мого кућом мислити боље, вала, и од кака женског чељадета. И данас даниле! Јесам, па се ви смијте колко оћете!   
А моја јадна мајка, тачно је, вала, мешчин снемал  и до тријесте ми викала: ''Кад ћеш се, болан, Милоше, женити? Стид ме жена, пободу си дијете. Немој да бидне – Бира бирка – па ћорава Мирка!'' 
А потлије тријесте је само говорила: ''Ти се, мој јадо,  тачно не ожени! Доведи је само да је макар …женско. Нек носи сукњу… па да је ко тица!''
 Како сам се примицо четерестој, знала би заучинити (вако женама, кад мисли да иг ја не чујем) : ''Е , мој брате, најгрђе је кад оно забаза! Па удари ни о трн-ни о грм''…
 Око моје педесете … би знала само заучинити (да чојека нама нешта жацне ево воде на ошчици)  : ''Кад  јадни иксан постане на вај свијет наке среће курорепне! Ево мог Мићуна! Ko од брда одваљен ! Ето , ви све добро знате (није свијет ничија кутија)какав је то момчина бијо! Право реците, је ли  друге моје,  могло на свијет постари веће делије и  бољега младића на  наш крај. Ем је добар, ем је нако фино скројен, ем је брате и дoмаћински! Па јопе…Вала, и ово  данашње женскиње,  башко да су му вране мозак испијукале! Уфатило се ко манито, па нако тандара!Натуљило, оће у град. Оће да бидне туђи слуга и сиротиња - па ето ти ! Памети немало, а гузици се никад не бојало !'' 
Кад сам виш скроз забазо и примако се шесетој (а она била посве поматујила ,  па ме није увијек ни познавала, а камоли разбирала чујем ли је), ако баш нека од онијег чакталица из села  упита : ''Како, богати, Росо , у тебе нај Милош? Боже, ја штете  што он нако  – остаде !'', само би одманула руком и заучинила: ''Е, добар ми у мене Милош, фала Богу! Добар је и предобар  - ђе је мој. А да није мој - имала би ти, друго, три дана о мојему Мишу причати. Нако, шутим- и дурам! … И дурам – и шутим! '' Потлије је дигла руке од мене.
Е, кад, вала  нијесам јадној мајци жељу испунијо-нећу вала да су златне ! Нисам ја, болан, био какав угурсуз. Каки ! Нисам, части ми , био ни испичутура! Ни рђа! Ни какав метош!Ни тврдица, овога ми нама!Никад, вала, ни запушио нисам. Ја ти ни дан-даниле  не знам пошто је цигара! А ви моји парњаци по селу жмаре и прикофчавају  све једну на  другу. А ја - јок! Никад ну поган нијесам турио у губицу! 
 И није ни да нисам ш ћ е о! Нимого! Није ни да нисам  појимо. А мого сам, очињег ми вида. Ђе нисам ….! И ,  па ко не море у тијем годинама, болан си ми брајко! Али… тако ми со то некако не дало. Не шћело ме, па јеби га! Наћеро би се ја, мајкуму, да и тај угурсузлук скинем с врата , али не могаше  – па ето. 
Кад ми умрије јадна мајка, село поче да ми тражи младу! Иди болан!Све удри Глогоре са зла нагоре ! Истом ме прифатише и уфатише међу се нака ђечина  воденака  у селу. Ђеци, болан до шпрдње ! Ко, све је то данаске и сито и пјано - па побјешњело! А начулу да сам те јесени продо волове и приоставио нешто мало не цркавице.Па запиштало, мили Боже, башко да је мени двајеста: ''Ајде, болан, ђеде Мишо, да те оженимо! Ми ћемо ти начинити журку.Само нам закољи једно јање и купи двије-три гајбе  пиве. Ракије вазда имаш!'' Чуј им журке, журили иг бијесне, Боже ме прости!.. Волим ја, болан, ову младеж, па се ни не љутим што су натуљили на ме.Видим, однио ћар фајду! Приватик ја зајебанцију, па једном завикак: '' Оћу, ајде!'' …
Те ти узмем од кума Петра чек од његове пемзије . Веле, боље на овом вакту прођу они што имају пемзију!Па се окупо и  добро избријо више два цента испод коже …Па обуко тазе кошуљу.Никад дотад није била повучена. Турио  ја но нешта  пара у ну наку ташњицу и велим: '' Док има - нек клима ! Ајде, јеби га, да и то чудо видимо!'' Те ти се уватим с ном ђецом…  
Водали ме неђе тамока по Старој Гори! Па  ме турили у лимизину и (све  о мом трошку) возали дољекан по Ерцеговини.Прво обилазили наке биртије и наке њијове кавиће. Ја им, максуз, једном-дваш пред оним цурицама запјевам: (публици: Оћете ли да и вама покажем  да водите како сам им отпјево?)... Зинем ја колко ме грло носи у номе кавићу: ''ЕВО МОМКА, БАБИНА ВРСНИКА, КОГА НИЈЕ ПОЉУБИЛА ДИКА!'' А на ђеца,  и не наке цурице …(немају, болан,волишашне), поскапаше од смија! Па веле: ''Дела, ђеде, још једном, да нам мало поправиш расположење!'' Ја загрлим оног ми малог комшију , па јопет дрекнем из свег гласа: '' НИКАД  ЦУРЕ  ЈА НЕ НАЂОК КОМШО, ПА САМ МЛАДУ С ЂЕЦОМ ТРАЖИТ ПОШО''! А ђеца … мили Боже! Полуђела! Полудијо и ја ш њима, јебеш га! Проведосмо се ко и не знам ти шта! …
Ја кад се, жалосна ти мајка,  у мене на ђурунтија пара истањи … давиш јада изненада! Она се ђеца примирише, па ме почеше ш'етовати. Те: ''Ниси ни ти, ђедо, Богзнакаке младости! Мораш нешта и претрпити! Сви ми (ко, белеси, и ОНИ су трпећи)…  трпимо''. Утом ти, богами … преокренуше лис!Почеше се све мање смијати, све рјеђе заустављати  – и све брже возити. Потлије ти ме поведоше по ним наким ерцеговачким гудурама. Па ударише да ми траже младу, јадан си сине!...
У том ти, неђе дољекан, налећосмо на наку постарију чобаницу. Згурила се,  чува овце и преде… Ђеци се жури, те  никако не излазе из ног сломиврата,  него нако мало одшкринуше прозор па виш кроз прозор  зашпиташе : 
''Баба, јел ти жив чојек?...Не чук ја ни шта им она домаћица одговори, истом они јопе запотегоше :'' А бил се ти, бако, поново  удала?''… Утом на бабетина потури преслицу… Одмота се но клупко сингавог плетива, а вретено одлеће  и удари у ну међ. Ја кад се подбочи !...  Изракну се и колко икад море - пљуну пустимице у  стакло. Само дрекну ко да си је ним вретеном пробо: ''Марш, пашчуријо блелосвјеска! Нема ми  Вукашину ни петнес дана како смо га саранили! Јебо вас онај ко вас на ме наврати! ''Ја се мало нагек назад  у ном возилу, да ме на анатемница не види. Потрефик  у журби …накав цегер са парадајизом и брзо га натурик на главу. Би ми жао и не жене … и Вукашина! … А  мене, понајвише! А  би ме, право да вам рекнем, воликачко  стид не бабетине! ..
А како се потлије пењасмо  по ним врлетима – у ђеце нај мобилан телефон ко сињи убоденик само – цврчи ли  цврчи! Тачно ко да те у мозак такне! Онај један беслемаћ уфатио да ћера  таман ко да се најео бијесног меса! Зучиник ја једном - дваш: ''Полако ти, синко, мени се никуде не журу!'' Оно, ко да је рогурано,  притисло и никако не попушћа. Видим ја - однио ћар фајду, те ти  завикак: '' Стани јадан, куд си кидисо?'' Каки,  још грђе, оно нагарило ко свјетлица. Све искоса пригледује на нај прозорчић  од мобилног. А он, нема ко чеперак,  а навро  те п и ш т и ко гуја у процјепу! Никад док бијасмо у тој мојом прошевини  не престаде цијукати! Ја реко – изгибосмо данаске! Најгоре је што ниђе не бијаше поште (оно што ви данаске зовете автобус), да се с миром и ко чојек читав вратим својој кући!  Почек се ја и крстити (нако кријући ода ме ђеца не виде) , башко да сам у црквној авлији! Паде ми наум мајкин ш'ет: ''Ко с ђецом лијеже - устаје упишан'!? Богу Господу фала, преживјесмо  некако и тај погром!  И јопе ти  ништа не ишчињек. Мене, вала, нит ко погледа тамо у Ерцеговини, нит ко потлије за ме успита . Каки ошо- таки и дошо! Није, овога ми нимета!...  
Налазили ми потлије наке половњаче!Па старе цуре без иједног зуба у глави ! А оне, Боже ме прости, башко учпе! Па наке удивичетине.Бијаше и нака пушћеница.Нако ћутукаста, башко прднек.А добро се вако уздурисала, па натурила насе накав догузак.Завикаше наке онде комшинице јој:'' Њој није никака спреча,  домаћине, да су удаје! Радила је она доскора по мору, има и пемзију.Млоге су се њој муштерије налазили, само бира! '' Ја, вала, помислик. ''Велика јој је штета те се вака грдна трефила толико пробирљива!''… Нема ђе нисмо повирали и на шта ударали нисмо!... 
 Вратио се ја го ко пиштољ. И без пара и без младе. Ма, и није ми жао! Ја се с оном ђечицом проведок! Уфатик се ш њима таман ко да су ми парњаци. Ко би реко да  смо  једногодци! Јебеш паре! Ко је на онај свијет новчаник понијо? И шта ће ми? Виђок је да ва данашња младеж зна гузици завта наћи!... 
А преклани, давиш мајкуму, нашли ми преко новина наку стару цуретину!Наку вуцалчину што је радила неђе по Австрији. А она, башко, Боже ме прости,  Свети Илија Громовник ! Упала, па одма с врата  почела издавати команде ко да се воденака са мном испилила! А улеће ко пуце са наким шемшитићем на по главе. Па за њег затурила наку перку. Таман ко да ће, нака накарадна,  полећети по оном мом сокаку.И дошла сама са вом Петровом ђечурлијом! И нама донијека воликачки   куфер! Женско, а само дошло. Е, јебеш ти данашње обичаје! Па преврће  очима по дуару у овој мојој куињи  и вели: ''Каке су ти во, домаћине, слике на дувару? Нимало ти нису укусне ! Да се ја питам, ја би ово прво јутро поскидала!''                    
А на сликама (причам вам ко мојом рођеној ђеци)  све моја прва  фамелија. Браћа у мене док су били млади и куветни. На глави им шубаре, па дошли ко бе данаске  изворне групе пред наступ у кину. Па сестра ми Јања,  док је цуром била… На њој џечерма и огра дуката што јој покојна стрина Перка  дала да се су тијем слика. И сад се ш'ећам да смо ја и мајка ми ону везену кошуљу на Јањи цијелу ноћ виж шпорета сушили да је ш'утрадан прије зоре јопет  вратимо стрини. Није  стрина у мене  била какав ћопек , каки! Него је, јадница, Бог да јој душу прости, морала одма ујутру, раном зором  по Малој  Госпојини, узјати  коња и са амиџом ми Мирком стићи на нако крштење у њезину  роду… дољекан у Чајничу!... Ма сељаку ти је, ђецо, и у оно вријеме послије тамо оног рата ,  увијек била све нака спреча.И  све некако - скроз  далеко! И све , ко и у васке данас, с тешком муком и наком журбом свезано !... Јебеш ти овај накарадни вакат! Ја  башко да сам се овог трена са крушке јарбацме сплазо! Па нако ћурим - и ништа не морем  да укофчам и разаберем ! Не морем, образа ми и  ове ми мученице што је вако тенекад нагнем .Ја никако не морем да уфрштуљим ни ко је коме ко-ни ко је данаске шта! Ђе је нака туђа жентурина  дошла да ми данаске   пребира по мом ош'ећају! Ја поган -  Милета, побогу си брате! Навеламила се на моје добро и оће  она да ми  слике распоређује! Бог с нами и анђели божји!... 
А на ним  сликама потлије вако…  нанизана у ном једном раму (а њега ми  прије 20  година донио накав кириџија одоздољ од Власеница што је вјечито у нашој кући ноћево) … све слике  од мојијег најмилијиг. А около вако извјешане све једна уз другу слике ђеце од  браће ми и сестра. Од малијег ногу – па све док су виш пристизали за удају и женидбу!Па - моја покојна мајка! Сликала се кад је ишла у пријатеље кад срестрине ми шћери, тамокан  у Сочице! Забрађена тазе убрадачом  ш ћенаром. Купио ја једном о Преображењу у Рогатици од наке Калаврашке одоздо из Бура: два повелика чанка, једну карлицу, два вретена. И  мајци ко милос тај убрадач. Био јој  штедни! Држала га у сандику што су јој у њем њени руво доћерали. Све га посипала дуваном и комадићина сафуна да га каке гамад   од стајања не иж'еде. Нешта га је, Бог да јој душу прости, млого вољела. Знала је, кад но неђе пође па оће да га повуче, заучинити:'' Мој Милоше милос је – милос. Свакоме је, мој синко , мило кад му ко шта покучи. И цару је милос мила! Нама су вако ђеци стари говорили : ''Кућа гори - али милос стоји !''  А турала је  онај штедни убрадач на главу само кад пође о Видовдану цркви на Пијесак  и некад- тенекад  кад у пријатеље и кумове пође .
У, бијаше ми воликачко криво!… Прежмари ме …башко да ме неко смлати ћутуком у главу! Ш'етих се како се,кад га кући донесок,  тужна, обрадова оном убрадачу. Узе га, пољуби и прекрсти се. Зашућек… Ваљда се струрик, па се нако припрчик уз нај мој шорет и дотурик једну цјепаницу у њег! Бијак, мајку му, наке јаде ладан - башко леден камен!  Вако, попријеко   гледам ну дошлу! Па шта је ово – и оклен му волики кувет! И  каке су те данашње новине што га вамо упутише!Е, јебо га онај ко га вамо посла ! Обојило у мевено  не сиједе косе. Ево мене, никад нисам на косу ништа турио осим кабаша! Само нако  пођекад кад се измивам  мало канем цијеђи. А у ње, Бог снами, oнај чеперак  сиједе, а мавене гриве  на глави извирио  нако ко  ћуба у ђетета кад се нако само од себе  трефи мало ко боје неранџа.Виђок ја одма чим је с врта ушла да је на налетница намачкарила и обрве.Збричила иг да не преоста  ниђе ни једна длака, па иг нако нацврљала оним  гаром  ко ни себи ни свом Шта  ћу, жалосна ми мајка ?''
Промишљам се   нако сам у себи и  велим: '' Мајку му , ево све се од мојијег парњака по селу   - одавно некако поженило и поудало . Све виш зајордамило и окитило се  ђецом. Па  унучадима, жалосна ти мајка…Види, ево  мене, чувеног Милоша,  ђе ме  под сиједе брке њијова унучад данаскена ш'етују!  Гледате, људи,  некадањег првог момка у селу! Ево ме,  осто ко окресана грана! Ко труо  пањ!Башко ћутук! Таман, вала, ко ћепало! Ко да сам, Боже ме прости, аперисан.Ма, ови јади од вог манитог женска и нису низашта -  ал није ни мени петнеста!.. Нећу је за шубаром  носити! Не морам са њом ни међ народ излазизи! Нек ћури иза шпорета  и кува чорбу, ако умије! Ко, нека ме младост разаврла! Видим, године стигле – и тачно се више нема  куд. Ни су ким,што ти је најгђе! Ко што рекла покојна ми мајка- Бира бирка – па ћорава Мирка! Па се разабирам…Све ме ладан зној прељева …
Јопе, довранисак  се ја на вријеме! Па завичем да ме не проводаџије чују: ''Јес да се питаш - али не питаш се, госпоја! Пишам ти се на тај твој шемшитић. И ту перку на вр главе!  Не зајутри ти воденака са мном , таман да си ми из ока канула! Неш, вала,  кад си тако начетали! Е неш иг , вала ти скидати кад иг нијеси на тај дувар ни натурала. Неш, да си ми моја покојна мајка! Е, неш, па кад читав живот осто… мокријег опанака! Мрш, спрчо, …. Јебо те онај ко те воденака јутроскена посла! (Да во женскиње извине, ко моја рођена сестра!) 
Не знам шта се ишчини са ном бјелосвјетском роспијом, куд она замаче! Ваљда и  она  ђечина виђеше да туј нема нафаке – и нама је  изгураше и неђе одведоше. Само замјетик како иж'еде накав мали таблет и трљну се рукавом испод не ознојене ћубе. Умаче преко оног мога прага башко да је неко убоде.Никако не знам како у ној гужви замијетик да јој не бијаше не једне намачкарене обрве. Одлеће ко свјетлица,  с онијем истијем куфером и без једне обрве. Оста јој, тачно мешчин, на рукаву кад се њиме трљну!  
Потлије  ми је, мајку му, јопе писала. Нака вуцибатина што образа нема! Свега имаш на вом нашем дуњалуку! Па раскречила вако скроз преко не карте   (а на њој сликана неђе нака воликачка ружа и на њој кобајаги суза – ето, ко плаче ружа) па написало:  ''Вита јела, зелен бор- молим брзи одговор! ''А ја навратим оне јапалане, те ми  купе обичнуну диписницу горе у пошти у нас на Сокоцу. Најјефтинију, без икаке шаре! Те јој ђеца  одговоре: ''Мени се , госпоја, нимало не жури! Ко жури, нек полети! И нек за за уво затури перку да брже стигне тамо ђе је нагари !''
Никад јој, на моју ми душу, више писо нисам!А знам ја, болан писати,само не шћедок њој. Ја сам ти завршио малу осмољетку у оно вријеме кад ти је мало ко на овај крај имо четири разреда. Те ти је сиктерисак од своје куће! И јопе  наставио исто ко и пријеђе ми глава - туј ми рана. И ево ме, шта ми фали? Ма шта мени, народе фали? …
И  нек нисам ! Недам нама- па нек иде глава !Чуј, да по селу запљешћу : ''Чувени домаћин Милош довео наку па му нама поскида слике са дувара!? Скинула слику и покојне му мајке Росе и (од нолике кућурине) згурала је неђе на нај присобак на тавану! ''Ма, шта ће ми, ако Бога знате!? И рајшта да је зовем!? И на шта, реците ми ето ви, ви сте, што би рекли,  школованији. И, кобајаги, паметнији!? Па , побогу сте људи и да је зовнем, али су чим!? Ма, на шта ћу је, жалосна вам мајка звати ? Ето,  н а   шта?
Тако ти је, нема туj  актања !… Криво ш'еди - ал право говори Немам, вала, више ни рајшта – ни  на шта !И коме би је, кад мени виш ни не треба ?!  … 
Пријупиташе ме зимуске о Јовањдану, кумовској ми  слави, кад се вако ко вечерас подобро запик, нака ђечица: ''Бога ти, ђедо, знаш ли ти шта је љубав? Јеси ли ти икад имо љубави? Ја нако уш'ајак очима. Дође ми некако жао и мене и њих,  па завикак: ''Ето, н и с а м! Ја не знам ништа, ја сам ајван! Ви, море бити, з н а т е!  Ви данаске у мијете! ''Они се, нако, ко мало ош'етише. Шћедоше још приупитивати…  Ја само узек, вако, чашу ракије … и   даље им не рекок, вала, ништа….  И нек нисам! Кад нисам покојној ми мајци – нећу вала, ни њима. 

А нећу ни вама…(публици)   да узмете на зуб па разнесете по селу! И нећу касти ником! И  рајшта би,  кад нисам реко оном коме је требало!  Можда сам  мајци требо признати док је вакат било ?! Али… мајку му… никад некако не смједок. Ко зна, можда би ме и разумила ? А, Богами, дабогда ! 
То ти је вај паш'и живот! У њем свако своје срце носи!... Јебим ти ву ракију, тачно ми у главу удари ! Ајде, живили и с Богом ми пошли!                                                                                     

 К Р А Ј

 Соколац, октобар, 2008. године 



АУТОР: Јелена Дундић 

ПРОМОЦИЈЕ | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb