ГЛАС ИСТОКА
ПИСМО УРЕДНИКУ
Поштовани Уредниче,
Драги Пријатељу,
Са задовољством сам исчитао други број «Глас Истока», те се уз дужно поштовање захваљујем лично Теби, када си дошао на идеју и смогао снаге да уређујеш и издајеш престижан часопис.
Мени је већ дуже времена познато да си пун креативних идеја, научних размишљања, те академски образован човјек, стални покретач нових изазова који многе па ни мене не могу оставити равнодушним. Право је чудо, послије четверогодишњег ратовања, патње и твога тешког рањавања откуда да Ти таква физичка и интелектуална енергија. Многи Ти на свему томе могу завидити, а ја се искрено поносим што имам таквог пријатеља, са којим сам провео ратовање и најтеже дане мог живота уз поштовање и искрено пријатељство. Док пишем ови редове, присјећам се народне пословице: «Држи се старих пријатеља и новог пута».
Драги Пријатељу, сами Бог својим провиђењем и својом свјетлошћу подарио Ти је ум и идеју да часопису даш назив «ГЛАС ИСТОКА». Одакле би се друго тај глас и могао чути, ако не са Истока. На Истоку Сунце истиче – Сунце се рађа, са Истока се увијек јавља прва свјетлост, па и данас, па и довијека. Са истока је потекла прва писменост, наука, култура, научници, умни људи, књижевници и пјесници, које ни дан данас не може достићи цијела Планета. Јавиле су се интелектуалне књижевне громаде, горостаси, књижевни генији и научници. Са Истока се лети и небом, тамо гдје други сањају да лете, али летјети не могу .
Истоку је и сам Бог ближи са својом свјетлошћу и наклоношћу према људима. Нећемо ваљда вјеровати, Западу, тамо гдје залази Сунце и пада мркла ноћ, како рече Дучић описујући залазак Сунца «и највећи витез паде са бојишта».
Назив часописа ме посебно обрадовао, а пробирљиви садржај даје му посебан квалитет и буди жељу код читаоца, да га што прије прочита. Истина, све што се уради, може се урадити боље и више, али за почетак морамо бити задовољни сви ми до којих дође овај часопис . Знајући твоје амбиције, драги Пријатељу, знам да нећеш посустати нити остати на овоме, већ уз помоћ вјерних читалаца и сарадника тражити начина и могућности да се садржај још више обогати из области књижевности, умјетности, науке и друштвеног живота.
Овим часописом, између осталог, чуваћемо од заборава и пропадања нашу књижевну вертикалу умјетност и друштвени живот Истока. Све ово потхрањује идеју за нова достигнућа и успјех на пољу науке.
Хвала ти Пријатељу, за труд и ову красну идеју, да се и са нашег истока чује глас умних људи, а ја ћу покушати да се бар некада јавим скромним прилогом.
Поздрављам Те срдачно са жељом да «Глас Истока» освоји читаоце Републике Српске и шире, те да буде лучоноша свих видова књижевности, науке, културе, умјетности и друштвеног живота.
Нека Те Бог чува и срећа прати .
Источно Сарајево , 25.01.2010 године Момчило Ћеклић дипл. правник
(из села Обрњa)
___________
ЗА ГЛАС ИСТОКА
Б Е С Е Д А
(Ми Европа)
Браћомоја, дјецо једнога слободнога народа, право ми је задовољство када Вама, представницима тога народа могу изјавити својим излагањем и виђењем наше изворно мјесто,које припада нашем Европском коријену. Увијек и данас говорећи о Европи , коју свако хоће да склопи , и свако хоће да је подјели ми управо говоримо о себи,тако ћу и ја говорити о себи да би на крају рекао о нама.
Мипотомци Славена с обзиром на простор у којем се крећемо , с обзиром на језик којиговоримо , морамо да захвалимо нашим прецима за њихове борбе и страдања у овом вјеку,вјеку крвавих свјетских ратова , вјеку Гулага и Шумарица, вјеку Јасеноваца и Аушвица, вјеку патње и мржње .
Мисмо потомци Славена, потомци славних Великана с обзиром на празнике које нам јенаша вјера дала , с обзиром на свеце вјере наше православне немамо право да ступимоса позиције наших дједова и историје, да постанемо оно што ми нисмо, да почнемосебе тражити међу другим док се не растопимо као коцка шећера у води , док се не изгубимо ко луталице на туђемтерену , па тако све док не исчезнемо.
Будимо своји, славимо своје мјесто које заузимамо на овом свијету , мјесто које су нам припремили дједови наши – нашу домовину. Јер за цивилизацију која се отуђила од своје домовинене постоји основни закон, ни политичка убјеђења, ни будућност за будући покољења, јер таквих осјећања без домовине, коријена и историје нема. Јер не може бити домовине тамо где мајкенаше нису у сновима својим замишљале кољевку, наше дјеце, и гдје дјеца наша не могуда украсе цвијећем гроб свога дједа .
Браћо, ми смо своју судбину предали у руке вођа и далековидаца који једва и на крајувиде оно што су морали видјети на почетку. Ми смо свједоци разарања једног друштва, и кренућемо у подвиге када за собом опазимо рушевине – али, да ли ћемо моћи миу злу , мржњи и смрти нешто изградитити?
Чуосам да «прости Пенелопини нису били тако горко разочарани као они који су се такмичилиза слободу». Човјеков дух има дубоке ноћи који руше дјелованије његових дана. Алидокле год једно поколење предаје другоме листове повјести, традиције, споменике,камење историје, неће бити могуће да се нешто квалитетно ново изгради. Само једнапојава биће потпуно нова за народ, који гради своју домовину и своју будућност,народ који је много прошао и много видио, а то је смрт. Смрт која доноси јад, мукуи жаљење за свим оним добрим које сахрањивањем губимо.
Браћомоја, синови народа Великога окрените се од будале која Вама говори да нисмо Европа, да је Европа нешто више, да нисмо дорасли још до њихових стандарда, да смо глупи и неразвијени, да нисмослободни, да морамо поднети још жртава да би они нама поклонили своју будућност.То није истина – то је туђа Европа, Европа неевропских земаља, то је невоља наша,невоља наше ноћи, која руши дјело нашег дана, невоља коју нам намећу други, то јеболест која нас једе.
Затоне будимо преварени и понижени, постанимо, и будимо свјесни својих болести и њиховихузрока, не претварајмо се у болесни народ, у расуло, у народ који остаје без своједомовине, без крова над главом и темеља под ногама.
Браћо моја поштујмо нашу земљу, наше домове,и наше укућане , дајмо руку сваком братском народу и народу у комшилуку, сматрајмослабије као достојне, а јаче као равне себи. Поштујмо вјеру остале браће наше, исвоју вјеру не дајмо повриједити. Поштујмо слободу и увјерења других као слободуи увјерења дјеце наше.
Поштујмо се!
И самотада ће доћи златна јесен, и само тада ће бити благи дани, и само тада ћемо битиједном силом, јединим недјељивим континентом, једном хеленском цивилизацијом, једномснагом све од Океама и до Урала - Једном Европом .
Источно Сарајево Задорозхниy Олександр, дипл. правник
______________
Поштовани,
У свеколиком сивилу и наплави штампаних комуникацијских медија, одавно нисам био пријатније изненађен, од када сам се срео са часописом ''Глас истока'', који, у својој авангардности није изгубио високе естетске домете.
Почевши од саме синтагме и њеног, рекао бих, неминовног споја ''Глас истока'', све је у кохерентној нужности, од Епископа Николаја Велимировића који, каже да смо ми изнад Истока и Запада. У томе сте, успели, подигли сте се изнад туге Истока и трулог запада.
Ви сте нашли централну висораван за Првославни Балкан, за Православну Европу, спајајући три раскомадане српске земље – у ''Гласу Истока''.
У Београду, јануара 2010 године
Проф. др. Марко Младеновић
Драги Недељко,
Добио сам ''ГЛАС ИСТОКА'', пажљиво га прегледао, подоста прочитао. Занимљив часопис. Тематски разуђен, окупља велик број сарадника. Надам се да ће у идућим бројевевима (а треба вјеровати да ће бити новца за наставак издавања) пјесници бити цјеловитије представљани, циклусима пјесама, у сваком броју по неколико аутора.
Искрен поздрав и уз најбоље жеље новом часопису,
Ранко Павловић
Драги Недељко,
Добивши часопис "ГЛАС ИСТОКА" не могу а да ти се не захвалим и да похвалим све ово што си ти, као главни уредник са својим сарадницима, успио да "оживиш" на ових 200 страна. Редовно пратим часописе из Републике Српске, а добрим дијелом и из Србије, у којима и сама објављујем поезију.
Поднаслов часописа (часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот) у правој мјери садржи своју оправданост.
Радује ме што је тим редослиједом и остварен видокруг садржајности.
На самом почетку, Епископ Николај Велимировић, уводи нас у свјетлост осталих прилога у часопису и истовремено нас упућује на духовност, као најбогатију страну човјека, у што се увјеравамо даљњим ишчитавањем часописа.
Мишљења сам да би и будући часописи требали имати исти или сличан распоред садржаја, и да пјесникова ријеч мора да се нађе, као што је то сада, на почетку и на крају часописа. Јер, и они који нису физички са нама, у свакодневном су разговору са нашим унутрашњим бићем; чувајући њих од заборава, чувамо и сами себе.
Вријеме у којем живимо не дозвољава нам да изгубимо мјеру људских вриједности, нити да је привремено одлажемо изван живота. Она мора бити стални пратилац наше свакодневнице у смислу поштовања, а не сажаљења.
Зато, овај одличан интервју са великим пјесником, као што је Милан Ненадић, не може нас оставити равнодушним. А уз све то представљање и новије Ненадићеве поезије, приближава нам дане његовог богатог пјесничког живота.
"Азбучник и вијенац вијенцу" Милице Ненезић Бакрач, релативно младе пјесникиње, ипак се оправдано нашао уз поштовано име Ненадићево, и одлично кореспондира уз остала пјесничка лица, која потом слиједе, од Ратка Ђогатовића па до Божидара Живковића.
Послије пјесничких имена, сасвим су се очекивано нашла најзначајнија имена прозаиста. Свако од њих заслужује поштовање не само књижевне популације, него и свих оних који учествују у свијести времена у којем живимо и са којима ћемо и будућност надживјети. (Милован Данојлић, Дара Секулић, Ранко Павловић, Душан Зуровац, Сандра Станић, Далиборка Киш-Јузбаша, Радо Димитријевић, Жељко Пржуљ)...
"Човјеков освојени смисао Живота "Новице Телебака и "Еколоквијум" Миленка Стојичића, само су наставак многоврсности књижевних могућности", поезија која одолијева Шантићевом црву" и на другој страни оправдани Стојичићев страх да се не изгуби "њива еколошке књижевности" и забринутост за све што се може десити у блиској будућности, јер нису искључени "ратови са еколошким мотивима"...
"ГЛАС ИСТОКА", је у свом првом броју дотакнуо и ликовну културу, са добрим текстовима ликовних критичара и историчара умјетности: Данке Дамјановић у изузетном представљању породице "ликовних феномена" које сам имала срећу лично упознати и неке од њих представити у Добоју, као и изложбу Оље Ивањицки чији је живот, дјело, пројекте... у овом часопису представио Радомир Јагодић Рашо, или Војислав Вујановић, претпостављајући иконе "српског крајпуташа" Славољуба Радовановића, а уз њега је лик Старине Новака "дописао" и приближио нам неко вријеме из 15. и 16. вијека такође Радомир Јагодић.
У неком од сљедећих часописа за очекивати је да ће се наћи простора за позоришну, филмску или музичку културу и сагледати праве вриједности из тих области. С тим у вези надовезала бих се на семинарски рад Вање Ковачевић "Кич и шунд као појава масовне културе", са неколико значајних поднаслова: "Појам, значај, настанак, одговорност, искушење...кича", те "Кич и народна култура", "Шунд и дивља књижевност"... Овај рад треба схватити врло озбиљно, јер ово данас што се дешава на пољу културе је посљедица не тако давне прошлости, јер мјера за праве вриједности је, очито,изгубљена и материјални интерес је превагнуо "тас кича". Најопасније од свега тога је што тај вид културе највише пушта коријене "у младу популацију", захватајући и општу културу као свеукупан начин живљења.
У часопису видно мјесто је заузео научни друштвени живот, гдје су се са својим радовима представила значајна имена из ових области као што су Марко Младеновић,некада окосница правног факултета у Београду,затим др М. Ракочевић, др З. Аврамовић, др С. Радишић, С. Шљука, Б. Драгаш...
Ту је и Петар Ашкраба Загорски који се упустио у "Сизифов" посао, годинама истражујући стара српска презимена...
Главни и одговорни уредник часописа, Недељко Жугић, са својим сарадницима, није пропустио да не овјековјечи и наше писце који су се овјенчали значајном наградом "Аврамов Штап" за 2008. години и тако представи блистави дио Херцеговине и др Радослава Милошевића, који је награђен за књигу поезије "Зелени десило", за велики књижевни учинак у ширењу хришћанских врлина свете земље Херцегове.
Неизоставно име професора и предсједника Удружења књижевника, Николе Кољевића, нажалост,нашло се у овом часопису под насловом: "Само(убиство) Николе Кољевића". Пишући о животу и дјелу Кољевића, Жугић није штедио ријечи када је ријеч о мафији која је била пратећи дио ратног времене, са чијим ставовима није могло да се помири Кољевићево поштење. ''То потврђује старо правило да у рату прво страда истина, али и у посљератним приликама моћници изравњавају нишан и мушицу...,"како рече Жугић.
У уводном дијелу часописа није се "случајно нашло" име Епископа Николаја Велимировића, као и на завршним његовим страницама имена уписана у историју наше књижевности: Душко Трифуновић, Ђуро Дамјановић,Бранко Чучак и Радослав Самарџија са порукама: "Памтите ме по пјесмама мојим", "Рука срца, рука пољупца", "У селу Смртићи, ту поред нас", "И док се збрајамо опет неко фали"...
Наравно, ове редове писали су књижевници, ко ће коме, него свој своме...Стеван Тонтић, Недељко Жугић, Ранко Прерадовић и Недељко Зеленовић.
Поштовано уредништво, изненађена добром концепцијом часописа, различитом од многих, пребољених болести много раније него што је истински оживио, имала сам потребу да вам се на овај начин обратим и захвалим,подупрта мојим унутрашњим задовољством док сам га ишчитавала желећи да вјечно траје у овом сложеном времену...Да и даље смјело крочите у срце догађаја књижевности, умјетности,науке и друштвеног живота!
С највећим поштовањем!
Јованка Стојчиновић
Поштовано уредништво,
Поштовани господине Жугићу...
Знао сам да ти све иде од руке, јер ти се папири лијепе за прсте, али када сам добио и прелистао први број часописа ''Глас истока'', изненадио сам се колико је све у њему доведено у хармоничну везу. У њему се слова и ријечи воле, ништа им тамо не смета, чак ни празнина. И она говори сама за себе.
Овакав часопис је потребан свеколиком српском националном корпусу, јер ће, како кажете, витална матрица спајања.
Част ми је што сам један од аутора у њему!
Тиме сам придодат чаролији Ваших умијећа да спајате оне које знају и желе да заблистају новим идејама, која нас воде у прогресивнију и сигурнију будућност.
Петар Ашкраба Загорски
ГЛАС ИСТОКА (часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот) |
Permalink |
Dodaj komentar |
Trekbekovi (0)